Hobi - skupljanje domovina
subota-nedelja, 23-24. oktobar 2004



RAZMENA ISKUSTAVA GRAĐANA JUŽNE I SEVERNE EVROPE
Hobi - skupljanje domovina
Elizabeta Zemljić
Moj identitet je začet istog trenutka kada su moji roditelji iščupali korene iz zemlje iz koje potiču. Dogodilo se to 10 godina pre mog rođenja. Moji roditelji su 1963. godine započeli put iz zemlje koja se tada zvala Jugoslavija. Isključenost i izolovanost zemlje tog vremena podsećala je na današnju Srbiju. Nije se moglo slobodno putovati, granice su bile zatvorene. Bilo je to neko drugo vreme, neki drugi razlozi. Tadašnja izolovanost nije imala ni isto ime kao danas - Šengenska viza.
Moji roditelji su prihvatili rizik kada su započinjali život na nekom drugom mestu u stranoj zemlji. Volela bih da su sa sobom poneli šake pune zemlje iz njihovog kraja i uvili je u papirnu maramicu, stavili među ono malo prtljaga što su imali sa sobom; da su od samog početka imali nameru da tu zemlju pomešaju sa zemljom nove zemlje u koju su dolazili. Poslednja stanica biće Švedska, mada to tada nisu znali jer su nastavili da sanjaju o Americi, Kanadi, Australiji. Možda bih se bolje snašla u mom švedskom identitetu da su se ranije odlučili da Švedska bude njihova nova domovina?
Kada sam se konačno rodila 1973. u bolnici u Malmeu, pored matičnog broja dobila sam i jedno zvanje. U Švedskoj statistici završila sam pod imenom "imigrant druge generacije". To zvanje nije bilo baš nešto korisno, nešto čim sam se mogla hvaliti. Jedina uteha bila je da su verovatno i deca švedske kraljevske porodice imala istu titulu u toj statistici. Njihova mama, kraljica Silvia, poreklom je iz Brazila i Nemačke. Bilo nas je mnogo više, barem polovina mojih poznanika gde sam odrastala, u delu Malmea gde su većinom živeli doseljenici. Moj prvi jezik sam kao mala zvala "jugoslovenski". Švedski sam naučila posle četvrte godine od tete koja me je čuvala. Na frižideru je imala magnete sa različitim voćem i povrćem čije nazive me je učila da izgovaram na švedskom. Danas je švedski moj prvi jezik. Engleski je moj drugi jezik, a srpski, nažalost, moj treći jezik. Vrlo sam rano shvatila da su moji koreni negde drugde, a ne u Švedskoj. Svakog leta kada smo putovali u Jugoslaviju, tovarili bismo kola do krova. Bio je to vrhunac godine. A kada sam već bila tamo trudila sam se da budem Jugoslovenka što je moguće više, dok su ostali insistirali da me zovu "mala Šveđanka". Očajavala bih i briznula u plač jer nisam shvatala zašto me nisu prihvatali kao deo svog društva. Možda sam već tada uvidela da ja zapravo nigde ne pripadam.
Ovaj uvod može zvučati sentimentalno ali za mene je važan jer sam u jednom trenutku rešila da svoju isključenost pretvorim u nešto pozitivno. U ovim odraslim godinama imam jedan veliki hobi - skupljam domovine, narode, kulure, religije, i uz sve to i jezike. Sada uviđam da ono što se po tamo nekoj statistici računa kao nedostatak je, zapravo, moje bogatstvo. Dozvolite mi da napravim rezime tog bogatstva:
Moje domovine su sada: Švedska, Srbija i Crna Gora, Slovenija, Hrvatska, malo Bosna, Irska, a sada i Danska. Govorim švedski, engleski, srpski, galijski ću naučiti pre nego slovenački, ali pre svega toga osvojiću danski jer sada živim u Danskoj. Sedam godina sam bila deo američke jevrejske porodice. Moj otac je insistirao da budem krštena u katoličkoj crkvi dok moja mama pravoslavne vere nije imala ništa protiv. Sa svim ovim bogatstvom više se nikada ne osećam kao beskućnik. Imam porodicu i dom u svakom identitetu. Irska je, na primer, jedina zemlja gde osećam da se Balkan i Sever zaista ukrštaju. Možda to ima veze sa tim da se temperament i istorija severa i juga prepliću na zapadu? A možda i zbog toga što su Kelti bili ti koji su položili kamen temeljac na mestu današnjeg Beograda, a Vikinzi osnovali Dablin? U mojoj Irskoj osećam da ne moram da objašnjavam ko sam. Mnogo je važnije kakva sam - kao čovek.
Prestala sam da tragam za savršenom zemljom. Jednostavno, takva zemlja ne postoji. Onaj ko tvrdi da živi u idealnoj zemlji nije spreman da raščisti u sopstvenoj bašti. Svaka zemlja ima svoje karakteristike i probleme sa kojima se muči. U mom poslu, kao režiser, stalno istražujem kako se kulture ukrštaju i kako ljudi traže više identiteta. U Beogradu sam upoznala četiri devojke koje studiraju švedski na fakultetu. Pre dve godine sam odlučila da napravim dokumentarni film baš o njima. U filmu su podelile svoje misli i vizije o budućnosti. Sa tom pričom videla sam mogućnost da švedskoj publici pružim jedinstvenu šansu da upoznaju ljude iz Srbije - i to na švedskom! Odjednom jezik ne može biti izgovor zašto ne želimo ili ne možemo da se razumemo. U toku ove godine o Švedskoj sam naučila mnogo od Vanje, Milice, Ane i Slađane. U to vreme, kada smo započinjali sa snimanjem filma samo jedna od njih je bila u Švedskoj. U njihovom stavu prema mojoj "domovini" postoji otvorenost, njihova žeđ za znanjem je beskrajna. Za mene je to bilo kao da sam ponovo otkrivala Švedsku kroz njihovu radoznalost.
Kada je moja mama pre 40 godina započela svoj dugi put, sebi je obećala da se nikada neće vratiti u svoju domovinu. Trideset godina kasnije kupuje kuću u istoj ulici u kojoj je odrasla. Iz toga sam naučila dve stvari: da nikad ne kažem "nikad" i da nikada ne okrenem leđa nekom od svojih identiteta. Jednog dana u bašti moje mame u Vojvodini iščupala sam šargarepu iz zemlje. Kada sam sklonila grumene zemlje pronašla sam novčić u zemlji. Bio je sto godina star i poreklom iz Mađarske. Zemlja koju je trebalo da moji roditelji ponesu sa sobom u Švedsku, puna je identiteta, i zbog toga je moj sledeći cilj da "usvojim" Mađarsku.
Autor je pisac i filmski reditelj


http://www.danas.co.yu/20041023/vikend3.html