Najbolji prevodioci u Hagu |
Iskustva prevođenih autora: Ozbiljna književnost je samo ona koje se može razumeti na drugim jezicima
Najbolji prevodioci u Hagu
Emir Kusturica je jednom francuskim novinarima rekao: "Naža lost, ja sam neuporedivo poznatiji od jednog velikog pisca za kojeg vi nikada niste čuli, a to je Ivo Andrić"
Povodom deset godina postojanja izdavačke kuće Stubovi kulture (nekada Vreme knjige) u Narodnoj biblioteci Srbije nedavno je otvorena izložba "Prevedene knjige Stubova kulture". Tim povodom održan je i razgovor gde su pisci, ekskluzivni autori ove izdavačke kuće, govorili o svojim iskustvima prevođenih. Neminovno, govorilo se i o obavezama države u ovom domenu.
- Ozbiljna književnost je samo ona koje se može razumeti na drugim jezicima - rekao je na početku Gojko Božović, urednik Stubova. On je izložio statistiku kuće: prevedeno 60 knjiga na 25 jezika, u više od 30 zemalja. Tiraži prevoda često su bili veći od tiraža originala.
Dušan Kovačević čije je iskustvo sa prevodiocima dugo 25 godina kaže, međutim, da većina ljudi koji prevode sa srpskog poseduju znanje jezika dovoljno za običan život, ali ne i za prevođenje književnosti.
Ni Tišma, ni Kiš
Na pitanje zašto država ne ulaže u prevođenje, pokušao je da da odgovor Predrag Marković, direktor Stubova kulture:
- Ulaganje u knjige ne isplati se za vreme jednog mandata.
Pričajući dugo i naširoko, ponekad duhovito, o iskustvima ove izdavačke kuće u proteklih deset godina, on je načelno zaključio da "srpska književnost ne preporučuje":
- Nije preporučio Aleksandar Tišma, nije Kiš, nije Bulatović. Neprekidnim prisustvom naših pisaca u inostranstvu mora da se pozabavi država.
- Čovek koji prevodi prozu ili poeziju mora biti, pre svega, dobar pisac. Ako, recimo, čitate Vinaverov prevod Rableovog romana "Gargantua i Pantagruel" imate osećaj da nije pisan na drugom jeziku. Kod nas, i pre onog grešnika Miloševića, nikad nije bilo dobro sa prevođenjem. Emir Kusturica je jednom francuskim novinarima rekao: "Nažalost, ja sam neuporedivo poznatiji od jednog velikog pisca za kojeg vi nikada niste čuli, a to je Ivo Andrić".
Ljubomir Simović dodaje da prevodilac mora da zna treći jezik - pesnički.
- Da bi jedna pesma sa svim svojim značenjskim slojevima bila prevedena trebalo bi prevesti ceo jezik na kojem je pisana. Naši koji su otišli, počinju da prevode iz nostalgije, to jeste lepo, no nije dovoljno.
Radoslav Petković se plaši interesovanja inostranstva za nas.
- Male književnosti u velikim kulturnim sredinama, tj. na velikim tržištima postaju zapažene kad se dešava nešto dramatično u zemlji odakle književnost stiže. Nadam se da više nećemo biti na naslovnim stranama, čak ni u vestima, jer to je nešto najbolje što može da se desi malom narodu.
Kada je reč o prevodu, smatra Petković, neophodan je prvo veliki izdavač koji će proceniti da je reč o velikoj knjizi i koji će uložiti u marketing. Prodor jednog pisca znači mnogo za druge, kaže Petković i navodi primer Kiša kao pokretača.
Vladimir Arsenijević kaže da je "U potpalublju" prevedeno na 18 jezika, ali uz činjenicu da dolazi iz zemlje u specifičnoj situaciji.
- Međutim, to nije uspelo da zainteresuje čitaoce. Slično se desilo i sa drugim piscima sa područja bivše Jugoslavije. Jedini pisac sa ovih prostora koji je uspeh napravio u Americi je Aleksandar Hemon.
Važno je imati dobrog književnog agenta, ali su prevodioci zapravo najvažniji, kaže Dragan Velikić.
Mileta Prodanović kaže da upliv države ne sme da bude politički, ideološki. On je konstatovao, sa žaljenjem, da su naši najbolji prevodioci trenutno u Hagu i umesto književnosti prevode Zorana Lilića.
Svetlana Velmar - Janković je zaključila da je dobar prevod čudo, jedna vrsta koautorstva.
- Prevodilac čita drugačije i čita prodornije, ulazi u biće kulture i tradicije - kaže ova spisateljica.
Lj. Pupezin
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2003/06/24/srpski/K03062301.shtml |
|