SRPSKI MUSLIMANI
SUN, 26 JUN 1994 23:12:23 GMT

SRPSKI MUSLIMANI

Inicijativa poslanika nove partije Depos predlaze da se uvede nova nacionalna kategorija Srbi - muslimani po veroispovesti, sto izaziva napetosti

,AIM, Beograd, 26.06.94. Grupa poslanika novoformirane stranke Depos ( nastala izlaskom desetak poslanika iz stranke SPO, na celu sa Slobodanom Rakiticem, bivsim potpredsednikom Srpskog pokreta obnove) predlozila je prosle nedelje deklaraciju o pravu Muslimana da se izjasnjavaju i kao Srbi muslimanske (ili muhamedanske) veroispovesti. Novodeposovci tvrde da je ovo pravo Muslimanima uskraceno 1971. amandmanima na Ustav iz 1963, odnosno uputstvima o nacionalnom izjasnjavanju za popis stanovnistva 1971. godine. To uputstvo zaista se odnosi i na Muslimane, ali ono je predstavljalo akt nacionalne emancipacije Muslimana. Pored toga sto je uvedena legitimnost naziva Musliman, propisano je da ce oni koji se slobodno izjasne kao Muslimani (sa velikim M) biti iskazani kao nacija, a ne kao nekonstituitivna etnicka skupina, sto je u politickom zivotu tadasnje drzave imalo znacajne politicke posledice, posto je u zivot tadasnje drzave uvelo jos jednu naciju. Muslimani su se, inace, pre toga masovno izjasnjavali kao Jugosloveni . Posle toga pravo da statisticki budu iskazani kao nacija nije, medjutim, bilo priznato Jugoslovenima za koje je bila predvidjena sintagma Jugosloven - nacionalno neopredeljen. Posle te odluke jugoslovensku nacionalnu pripadnost birali su ljudi rodjeni u mesovitim brakovima, ali i pripadnici drugih nacija koji su se identifikovali s tadasnjom drzavom. Moze se reci da je nacionalno jugoslovenstvo za velike delove tadasnjeg politickog rezima, tada vec uvelike inficirane nacionalizmom, bilo nepozeljno i politicki je zigosano kao "unitarizam". Posledica toga je da su nacionalni Jugosloveni sada "ljudi bez domovine".

Uputstva za sprovodjenje svih posleratnih jugoslovenskih popisa stanovnistva, inace, bila su striktna u tome da nacionalno izjasnjavanje treba da bude slobodno. Gradjanin je mogao da navede bilo koji identitet, etnicki ili regionalni, a politicka natezanja su nastajala prilikom statisticke obrade podataka i prilikom izracunavanja kvote nacionalne zastupljenosti, dakle prilikom "deobe plena", na primer, u diplomatiji ili u drzavnoj upravi.

Drugo je pitanje da li su popisivaci prilikom popisa vrsili pritisak na one koje popisuju, posto su se poslednja tri popisa podudarila sa jakim nacionalistickim talasima (1971, Hrvatska; 1981, Kosovo; 1991 citava Jugoslavija). Bilo je, na primer, tvrdnji da su albanski separatisti 1981. pokusavali da navedu jedan broj Roma da se izjasne kao Albanci, a Goranci su bili pod pritiskom da se upisuju ili kao Albanci, ili kao Srbi, ili kao Muslimani (kako se opredelio najveci broj njih). Makedonci deo te etnicke skupine na juznim padinama SSare zovu Torbesima, a s one strane makedonske granice su se Goranci u nesto vecem broju izjasnjavali kao Makedonci (muslimanske veroispovesti, sto je sada posluzilo kao uzor deposovcima).

Bivsa drzava (SFRJ) bila je zasnovana na principima francuske revolucije o potpunoj razdvojenosti drzave i crkve. Svi ustavi bivse SFRJ tretirali su religioznu pripadnost kao privatnu stvar pojedinaca i broj vernika, kao uostalom i broj ateista, nije utvrdjen ni jednim popisom. U principu, moglo je da se desi da neko kao identitet navede i da je Musliman pravoslave veroispovesti. Ispod fasade sekularne drzave medjutim jacala je feudalizacija tog prostora, bazirana na nacionalnim drzavnim ideologijama sa svim sada vidljiviom posledicama. U centralnim delovima bivse Jugoslavije religija je cinila bitnu razmedju nacionalnog identiteta. Retki su primeri da se granice nacije i religije nisu podudarale, kao u slucaju sasvim malog broj Srba koji pripadaju katolickoj crkvi. (Albanaca, pored muslimanske veroispovesti kojih ima najvise, ima i katolika i pravoslavaca. Romi se, zavisno od regije u kojoj zive, a delimicno i u zavisnosti od religiozne pripadnosti, izjasnjavaju kao Romi, Srbi, Muslimani, Albanci ili cak Rumuni.)

Posle sloma starog sistema, rezimi novoformiranih poluvazalnih drzavica postajali su, koji brze koji sporije, neke vrste klerikalnih despotija u kojima nestaju principi evropske drzave XX veka, ili se ti principi zadrzavaju samo na papiru. Srbija je po clanu 2. Ustava iz 1990.drzava u kojoj suverenost pripada svim gradjanima; po clanu 41, drzava koja jamci slobodu veroispovesti; po clanu 49, drzava koja gradjaninu jamci slobodu izrazavanja nacionalne pripadnosti (kao i pravo da se o svojoj nacionalnoj pripadnosti ne izjasnjava). Izlaz iz ratnog stanja i ksenofobicne atmosfere merice se pre svega po postovanju tih ustavnih odredbi.

Verovatno su tacne one procene koje kazu da su (novo)deposovci zeleli da aktivnost svoje stranke zapocnu nekom temom koja ce uzburkati duhove. Vodja te partije, knjizevnik Slobodan Rakitic, sam veoma blizak srpskim nacionalnim ideolozima, lako je mogao da se opredeli bas za tu temu. Srpski nacionalni ideolozi i nemali deo svestenstva Srpske pravoslavne crkve tretirali su Muslimane kao "rasrbljeni" elemenat koji je napustio veru pravoslavnih otaca. Muslimanski ideolozi radije su izvlacili poreklo Muslimana od bogumila, jeresi koju je u Srbiji iskorenio Stevan Nemanja, a koja je dobila utociste u Bosni. Deo nacionalne propagande ostrio se protiv "vestackih" ili "komunistickih" nacija u koje su srpski nacionalisti ubrajali Muslimane i Crnogorce. Pred kulminaciju krize jugoslovenskog raspada akademik Dobrica CHosic je u jednom govoru u Budvi i od Crnogoraca trazio da se izjasne da li je nad njima izvrsen "etnocid", to jest da li su nasilno rasrbljeni.To je izazvalo nemale politicke napetosti, kao sto su u toku predhodnih dvadesetak godina politicke napetosti izazivale rasprave o tome u ciju knjizevnost treba da bude svrstan, na primer, Njegos. CCinjenica da se knjizevnik muslimanskog porekla Mesa Selimovic deklarisao kao Srbin, uzimana je kao simbolicki vazan primer, opet prilikom pisanja kjnizevnih istorija, kao sto je s hrvatske strane simbolicki bila instrumentalizovana odluka sociologa muslimanskog porekla Esada CHimica da optira za hrvatsku naciju.

Govoreci protiv rata u Bosni i lider Srpskog pokreta obnove Vuk Draskovic je u poslednje vreme varirao tu tezu o zajednickom poreklu, ponavljajuci da su Srbi i Muslimani narod jednog jezika i istog porekla, ponekad bi rekao i da je to jedan narod. Ti iskazi su bili plasirani radi smanjenja mrznje i umirenja ratne strasti, ali su docekani sa sumnjom i podsecanjem na izjavu istog politicara u njegovoj gorljivijoj nacionalnoj fazi - da ce odseci ruku onome ko na srpskoj zemlji podigne "turski barjak".

Pokusaji u proslom veku da se u Bosni i Hercegovini stvori jedna nacija, bosnjacka, nisu bili plodotvorni i nacionalna diferencijacija se odvijala po komplikovanoj liniji dodira triju religija. Zulfikarpasiceva Muslimansko bosnjacka organizacija je pokusala da eksploatise taj termin bez velikog uspeha na izborima u Bosni i Hercegovini 1990. Bosnjacka nacija pocela se ponovo pojavljivati u politickim dokumentima, a ucestalost koriscenja termina Bosnjak povecana je posle potpisivanja ugovora o MuslimanskoZHrvatskoj Federaciji.

Intelektualci medju sandzackim Muslimanima sa odbijanjem su docekali ponudu Rakiticevog Deposa, ocigledno zbog toga sto su procenili da bi u sadasnjoj situaciji to predstavljalo dopunski pritisak na njihove sunarodnike, posle svih eskapada, otmica civila iz voza, policijske torture, trazenja oruzja, pritisaka radikalnih elemenata. Oni se ocigledno pribojavaju da bi se nacionalni kolektivitet Muslimana u Srbiji tako okrunio. Biznismen blizak gradjanskoj orijentaciji SSefko Alomerovic je podsetio da je Rakitic posle Osme sednice "halakao", sto mu je kao pesniku bilo oprosteno, ali da mu sada nece oprostiti, vec ce mu uzvratiti istom merom, posto on "sistematski radi protiv Muslimana".

Recju, Muslimani od tih iskaza zaziru kao od najave moguce asimilacije, mada, objektivno gledano, posle rata u kome je jedna mlada nacija imala svoj Staljingrad, neka srpska asimilacija Muslimana naprosto nije moguca. Srpski nacionalizam, inace, po misljenjima nekih sociologa i ne spada u takozvane asimilacione nacionalizme, vec je to (ksenofobicni) nacionalizam starog kova - Srbi nisu asmilovali ni jednu znacajniju etnicku grupu, ako se izuzme nejasan i viseslojan slucaj Vlaha, koji su se povijali pod talasima rumunizacije i slavizacije i mozda Cincara, koji su u proslom veku cinili znacajan segment stanovnistva srpskih gradova, ali se nigde na Balkanu nisu odrzali kao nacionalni kolektivitet. Pre drugog svetskog rata Jevreji su u Srbiji klasifikovani u "Srbe Mojsijeve vere", ali to ocigledno nije bitno uticalo na njihov identitet.

Rakiticeva inicijativa, kao sindrom nostalgije za nacionalnom asimilacijom, po svoj prilici nece imati neke vece posledice, sem sto izaziva nova podozrenja u atmosferi totalnog nepoverenja.

Te napetosti moze da amortizuje samo sekularna civilna drzava i nikakvo uvodjenje religioznih motiva u politicki zivot nece u dogledno vreme biti ni od kakve koristi ni za koga.

Milan Milosevic

http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/199406/40626-004-pubs-beo.htm