Vesna Tašić: Bitka za jezik
Лингвистички аргументи су на страни Срба, политички на страни Црногораца. Предлог да се језик назове црногорско-српским или српско-црногорским не одговара ником!

Онако како су се Србија и Хрватска одрекле српскохрватског или хрватскосрпског језика, тако ће и Црногорци елимимсати српски из назива језика и у новом уставу Црне Горе назваће га црногорским језиком. Бар тако тврде државотворци из владајућег ДПС-а, који се још боре да за усвајање устава сакупе потребну већину у скупштини и избегну расписивање референдума. Од осамостаљења Црне Горе на референдуму прошле године придев српски постаје све неприхватљивији за оне Црногорце који верују да вређа црногорски осећај о сопственом идентитету. С друге стране, српске опозиционе странке снажно се супротстављају промени назива језика. Просрп­ске политичке партије су се на пи­тању назива језика најтврђе ушанчиле у политичкој бици у вези с новим уставом. Оне чак, и по­средно, признају постојање саме црногорске нације, употребом формулација „Срби, односно Црногорци", „Црногорци, односно Срби", Срби и Црногорци или „национални Црногорци", што је доне­давно било незамисливо. Али језик се никако не може назвати црногорским. Заговорници срп­ског језика као јединог легитим­ног инсистирају на томе да је то лингвистички решено, те да би уво­ђење црногорског језика било политичко насиље.

Лингвистички аргументи су на страни Срба, политички на страни Црногораца. Досад изнети пред­лог да се језик назове црногорско-српским или српско-црногорским практично није одговарао никоме, стоје и разумљиво с об­зиром на судбину српскохрватског језика, односно хрватско­српског, који је као службени нестао заједно с државом у којој је вршио ту функцију.

У новонасталим самосталним државама номинују се језици према имену државе или према имену већинског народа и врши се стандардизација тих језика. Хрватска ијекавица сада је у основи хрватског стандардног језика, босанскохерцеговачка ијекавица у основи босанског језика, као и српског у Републици Српској.

Црна Гора ће језик у службеној употреби назвати црногорским не зато што неки стручњаци за језик сматрају да је то праведно и добро решење, а неки да је потпуно погрешно, већ из простог разлога што је то више државно и политичко него лингвистичко питање. Да је црногорски језик предмет велике политичке контроверзе, говори и чињеница да о његовом постојању, односно службеној употреби, не постоји политички консензус чак ни међу грађанима Црне Горе који се национално изјашњавају као Црногорци. Једина новина у причи о црногорском језику јесте та да данас ретко ко помиње промену структуре постојећег језика, за коју се годинама залаже професор књижевности Војислав Никчевић. Заговорници црногорског језика свесни су чињенице да питање службеног језика није суштинско питање ниједног устава, да језик често није уставна кате­горија, али, како истичу, само у нормалним околностима. Подсећања ради, у пет црногорских устава од 1905. године наовамо само је у последњем из 1992. године одређено име службеног језика. Међутим, заговорници црногорског језика сматрају да у ситуацији у којој се налази данашња Црна Гора питање службеног језика мора бити решено уставом. Најпре зато што је језик као симбол националног идентитета у овом тренутку исувише значајан за црногорски народ, а затим и због сувише моћних негатора каквих данас има у самој Црној Гори.

Склони црногорском језику неретко истичу и то да се име језику најчешће даје у складу с одређеним друштвено-историјским и политичким приликама. Које ће име носити неки језички ентитет, ствар је конвенције и договора, као уосталом и сваки други поступак именовања ствари или појава. О имену језика често одлучују одређене државне институције и грађани, а веома ретко стручњаци за језик. Заговорници црногорског сматрају да језик иде с државом и дели име с њом, при чему му снагу и афирмацију даје управо држава. У низу аргумената који се јављају у циљу подупирања предлога да црногорски језик постане уставна категорија издвајају се постојање народа који матерњи језик сматра и назива црногорским и реалност независне државе Црне Горе, која ће народу који тако жели омогућити да у црногорској држави свој језик назива црногорским именом. Црногорски језички националисти, међутим, заборављају на део сопственог народа ком треба да омогући да језик којим се служи назове српским.

Према актуелном уставу, који је на снази од 1992. године, званични језик у Црној Гори је српски, али са специфичним ијекавским наречјем. Прва званична промена догодила се 2004. године, када је школски предмет који се претходно звао Српски је­зик и књижевност преименован у Матерњи језик и књижевност.
Миодраг - Мишко Вуковић, високи функционер владајућег ДПС-а, упитан шта ће коначно у уставу бити забележено, каже за Европу да ће бити управо оно што је „неминовно да се деси и што је једино одрживо и оправдано".

- Језик ће се у службеној употреби називати према држави. Нико у Црној Гори не оспорава да смо некад сви говорили српско-хрватски, али да је сама Србија у свој устав унела српски језик. Што се ДПС-а тиче, дилеме неће бити -језик у службеној употреби биће црногорски - каже Вуковић.

Председник СНС-а Андрија Мандић, на питање чија ће по уставу бити Црна Гора и којим ће језиком од сада говорити тамошње становништво, за Европу каже: - Групу око распопа Дедеића и све њене акције надгледа Ђукановићева и Вујановићева гарда. Црногорска власт Мираша потегне кад год јој је потребна нека манипулација. Најава отимања имовине Српске православне цркве, сасвим сам сигуран, долази из врха црногорске власти, да би се унијела пометња међу грађане, да би положај Митрополије црногорско-приморске био што тежи и неизвјеснији, а онда се, по њиховој замисли, отвара простор и за неке наводне компромисе. Истовремено, током јавне расправе о уставу потребно је скренути пажњу с те теме, тако да ћемо наредних дана из режимске кухиње имати на десетине сличних провокација. Ту тактику смо већ много пута видјели на дјелу.

Он објашњава како владајућа коалиција није сигурна да би њихов предлог устава, који предвиђа црногорски народ, црногорски језик и црногорску цркву, прошао, па странка Мила Ђукановића практично има само једну мо­гућност, а то је да нови устав. како уме и зна, донесе у скупштини, а што преведено на разумљив језик значи да ће владајућа коалиција морати да се нагоди с неким од лидера опозиције како би избегла ризични референдум.

Мандић упозорава да је црногорској власти проглашење црногорског језика за службени неопходно како би заокружила пројекат стварања црногорске државе и имала с чим да изађе пред бираче пре председничких избора предвиђених за наредну годину.

Лингвиста Ранко Бугарски инсистира на раздвајању политичког од лингвистичког аспекта питања језика. Што се лингвистичке стране тиче, каже он за Европу, ту озбиљан проблем заправо и не постоји. Лингвистички гледано, црногорски језик није и не може на било који природан начин бити засебан језик, односно друкчији од српског. Оно што би неки данас назвали црногорским језиком јесте верзија или варијанта српског језика ијекавског изговора, наравно с одређеним локалним специфичностима, каквих, међутим, има и другде. И српски језик се различито користи у различитим деловима Србије, односно увек има локалних специфичности. Дакле, црногорски не може на природан начин да се разликује од српског, али може на вештачки. Другим речима, може се правити нови црногорски језик. Може се интервенисати вештачким мерама у језику да би се он начинио довољно различитим и у лингвистичком погледу од српског, да би тиме онда оправдао свој посебан назив. У том правцу већ низ година делује углавном мања група људи у Црној Гори, практично један човек Војислав Никчевић, који по струци и није лингвиста, већ професор књижевности. Он инсистира на локализмима, регионализмима, архаизмима, дијалектизмима, проналази особености у изговору, наводно неке нове гласове и слова којих нема у српском. То су заправо дијалекатске варијације гласовних јединица, које и нису специфичност само Црне Горе, него их има и у суседним деловима Херцеговине, што значи да би они могли да припадају неком босанском или бошњачком језику - подсећа Бугарски.

Настојањем да се удаљи од српског, фолклоризацијом и архаизацијом, језик којим се данас говори у Црној Гори иде у правцу који је директно супротан ономе што би требало да представља савремени, стандардни језик модерне државе у 21. веку која жели да уђе у ЕУ. По свој прилици, то су схватили и црногорски језички националисти, па подршка таквим настојањима, како оцењује Бугарски, опада у последње време. Политички део питања своди се на преименова­ње језика у службеној употреби.

- Сад није у питању да ли је то друкчији језик, него како се он зове. И о томе се, заправо, воде политички спорови. Једно је, дакле, лингвистички профил језика, а друго је његово службено име -каже Бугарски. Према њему, они који се сад жестоко и горљиво залажу за устоличење званичног имена црногорски језик позивају се на примере који им одговарају (Срби имају српски, Босанци босански, Хрвати хрватски...), али научно гледано, ни то није ваљана аргументација јер има и много дру­гих случајева које они, наравно, не помињу (Аустријанци немају аустријски, Швајцарци швајцарски, Белгијанци белгијски, Американци амерички...). Оно због чега се копља ло­ме, заправо, јесу политички сукоби унутар углавном политичких и културних елита у данашњој Црној Гори. Ако буде избор једног или другог, друга страна ће с мање или више аргумената да саспе дрвље и камење на такву одлуку - каже Бугарски и подсећа на свој предлог који у Црној Гори још нико није узео у озбиљно разматрање.

- На једној од трибина у Цмој Гори поменуо сам могућност да, уколико из политичких разлога превлада опција да се језик зове црногорски, онда би минимално требало додати да се тај исти језик може службено називати и српским. То би, по мом мишљењу, могло бити решење - каже Бугарски.

Бугарски, иначе, већ десетак година заступа тезу да има смисла, усиовно, разликовати појам лингвистички језик од појма политички језик. На ту идеју је дошао, како каже, разматрајући судбину српскохрватског, који је, иако има више назива, и даље један језик.

БУГАРСКИ: СВЕ ЈЕ ТО ЈЕДАН ЈЕЗИК

- Оно што се данас зове српски, хрватски, босански и што ће се сутра можда звати црногорски језик, све то је лингвистички и комуникацијски гледано један језик. Степен сличности рефлектује се у неометаној комуникацији. Али, српскохрватски се више нигде не јавља у законима и уставима земаља насталим на подручју бивше Југославије. Симболички, сви ти језици функционишу као значајни симболи нове државности, или обновљене старе државности, како год хоћете. У том смислу може се условно говорити о једном лингвистичком и неколико по­литичких језика - закључује лингвиста Ранко Бугарски.

ВУКОВИЋЕВА АРГУМЕНТАЦИЈА

Да је питање језика пре свега државотворно, посредно се слаже и Миодраг Вуковић кад каже да ''Србија брани Косово аргументом да не могу постојати две албанске државе , па ако је тако, онда не могу постојати ни две српске државе, него ће једна бити Србија а друга Црна Гора“. Иако истиче да је расправа о језику попримила облике језичког фашизма, и то с обе стране, Вуковић тврди да већина, према последњем попису, која је говорила српским језиком, данас више не постоји, што аргументује истраживање ЦЕДЕМ-а, према ком је постотак од 63 одсто оних који говоре српски за само два месеца пао на 50 одсто.

Европа, 14.6.2007 (za: www.spc.org.yu)