Mi smo izmišljen narod, jer izmišljamo svoju prošlost,

Blic News, 18.04.01.

Mamurluk revolucije

BOGDAN TIRNANIĆ: Mi smo izmišljen narod, jer izmišljamo svoju prošlost, u politici, kao i u sportu, ne znamo šta ćemo s pobedom

Autor: Nenad Zorić



Od svih ovdašnjih organizacija Bogdan Tirnanić priznaje da je član samo dve: Crvene zvezde i bifea „Ateljea 212“. Za sebe kaže da je novinski pisac, ljubitelj fudbala i - disident.

Jedna od vaših kolumni zove se „Crveni hleb“. Kakav je ukus tog hleba?

- Nisam ga probao, jeli smo socijalistički, samoupravni hleb koji nije bio toliko crven, već crvenkast, ružičast. No, govoreći o vezi između nekih mojih tekstova o kuvanju i Genisovih tekstova o socijalističkoj kuhinji činjenica je da možete razumeti neko društvo na osnovu njegove kuhinje. O Americi tako najbolje govori način njihove ishrane, zasnovan na brzoj hrani koja napumpava ljude.

Ako je čovek ono što jede, ispada da je idealan kada ništa ne jede. Da li smo mi postali idealni?

- U krizi se dogodi ono što se i nama događalo u poslednjih petnaestak godina. Prvo se dogodila preorijentacija potrošačkog društva u sakupljačko pleme. Bio je to povratak u daleku prošlost. U času kada se ništa nije jelo svaka kuća je bila snabdevena sa 150 litara zejtina, sedam tona brašna i kantama za benzin punim masti. U društvima gde vlada kriza i sve se slama ljudi se boje da će umreti od gladi, pa čuvajući rezerve hrane ništa ne jedu. Tada se uspostavljaju institucije kao što je čekanje u redu. A red ima hijerarhiju i pravila ponašanja, pa i u jezik vraća davno iščezle reči. Recimo, kada neko prolazi pored reda, obavezno pita šta se deli. Kao da je džabe. To je rečnik iz ‘45. i ‘46. koji moja generacija pamti.

Opisujući stanje u kome se nalazimo, Gorčin Stojanović kaže da neprekidno stojimo u mestu i čekamo da nam se nešto dogodi.

- Najbolja definicija našeg naroda je Zmajeva „Jututunska himna“ u kojoj se otprilike kaže: još nije vreme, još nije vreme, još nije vreme, e sad je kasno. Stalno čekamo promenu, a kad se ona desi, kažemo: sad je kasno. I opet čekamo promenu. Svaki Srbin se razume u politiku i ceo dan raspravlja šta će biti u Kini, da li će se ujediniti Severna i Južna Koreja. Izgleda da smo intelektualan narod, a u stvari je to način da se ne očisti đubre ispred svoje kuće i odloži se odlazak u školu da bi se videlo kako dete stoji s ocenama. Mi sada doživljavamo tzv. mamurluk revolucije. Umesto da najzad oslobođeni krenemo poletno u tzv. bolje sutra, sve više smo razočarani, potišteni i depresivni. Ispostavilo se da se demokratija ne maže na hleb i da sloboda nije zamena za električnu energiju.

Srbi su nebeski, hrabar i grešan narod. Da li je poslednja odrednica i uzrok naše krize?

- Mi smo pre svega izmišljeni narod: izmišljamo svoju prošlost. Slučaj kosovskog mita je simptomatičan. I dalje živimo pod utiskom tog mita koji kaže da je Lazar umesto zemaljskog izabrao carstvo nebesko, pa se tom činjenicom pravda srpski poraz na Kosovu. No, radeći na nekom filmu proučio sam istorijska fakta o toj bici i saznao da su bitku Srbi dobili. U najgorem slučaju je bilo nerešeno. I to je problem, jer mi s pobedom nismo znali šta ćemo. Tako je nastala sintagma „nebeski narod“ koja je bila u upotrebi do prekjuče i opravdavala sve naše zemaljske poraze i gluposti. Tu se uspostavlja ravnoteža: dobivši bitku, vekovima smo živeli tvrdeći da smo je izgubili. Istovremeno, taj nebeski narod tvrdi da je pobedio ljude koji su došli s neba u letelicama i bacali smrtonosni tovar na nas.

Da li je problem i u tome što tvrdimo da smo pravoslavci, a pedeset godina smo zaboravili na religiju?

- Prvo se izmisli situacija u koju se mi kolektivno uguramo. Tito je 50 godina proskribovao veru, što, budimo iskreni, nije mnogo značilo za svakodnevni život. Sada nam se događa ponovno uterivanje pravoslavlja. Tvrdi se da su Srbi pravoslavci, ali razumno bi bilo postaviti pitanje da li su uopšte hrišćani, jer krše božju zapovest koja brani obožavanje idola. Srbi bez idola ne mogu. Ono što je bio Milošević sada je postao Koštunica, čovek za koga niko nije znao do 5. oktobra. A on nije postao idol jurišajući razdrljene košulje na bajonete, već što su Srbi pobedu odmah preveli u novog, nedodirljivog idola. To u prvi mah i nije bilo loše, ali hoće ako se nastavi. Srbi su u svakom slučaju hrišćani, čak i oni koji ne veruju u Boga, kao recimo ja. Moja teza je da sam ateista hrišćanske provenijencije, jer su vrednosti i kultura u kojoj živim hrišćanske. Odricanje od vere ne znači odricanje od hrišćanskih vrednosti utemeljenih u nama.

Neki kažu da ateista uopšte i ne postoji. Ili veruješ u Boga ili u đavola.

- Đavo ne postoji, jer da postoji, ne bi se toliki gurali na njegovo mesto.

Kuda ide ovaj svet?

- Kada bih znao, odmah bih se ubio. A pošto ne znam, pokušavam da preživim.


http://home.drenik.net/kovlad/iin%20Mamurluk%20revolucije.htm