Bitka za klince je u toku |
BRANISLAV MATIĆ, GLAVNI UREDNIK „NACIJE”, U EKSKLUZIVNOM INTERVJUU ZA NOVOSADSKU TV „APOLO”
Bitka za klince je u toku
U vrlo komplikovanim okolnostima stasava jedna sasvim nova generacija klinaca koja predstavlja jedinu realnu budućnost Srbije. Način na koji će se formirati ta generacija najvažnije je pitanje nacionalne obnove. Svojom trapavošću i anahronošću, svojim neznanjem da se toj generaciji obratimo njenim i njoj razumljivim jezikom, svojom nesposobnošću da osetimo i uvažimo njen senzibilitet — mi je lako možemo odbiti od vrednosnog poretka koji nas čini narodom među narodima. Možemo je sami potpuno nepripremljenu gurnuti u rastvarajući okean globalnog amerikanizma, ili je oterati u domene socijalno-političke patologije koje danas kontrolišu narko-džip stranke, stranke na štakama, koje predvode ljudi pali sa motora. Srbija može dobiti sve svoje druge bitke, uključujući i onu na Kosovu, ali ako izgubi ovu — izgubiće sve
Gost u uglednoj emisiji „Završna reč” novosadske televizije „Apolo”, u utorak, 15. maja 2007, u udarnom večernjem terminu, bio je Branislav Matić, glavni urednik „Nacije”. Domaćin i voditelj bio je Ilija Tucić, urednik TV „Apolo”. Iako je premijerno izdanje (kasnije dva puta reprizirane) emisije bilo u vreme utakmice finala Kupa Srbije u fudbalu, između upravo novosadske „Vojvodine” i beogradske „Zvezde”, dobili smo veliki broj pozitivnih reakcija, telefonom i elektronskom poštom. Prenosimo deo tog intervjua, uz minimalna prilagođavanja ovom mediju.
U Srbiji postoji oko 600 novina i časopisa. Ima li uopšte prostora za angažman u ovoj pisanoj kakofoniji?
Prostor za delovanje ne postoji, a i smisao ma kakvog delovanja je bazično ugrožen. To, naravno, ne znači da smo sad pribavili nekakav alibi i da se mirne savesti možemo povući. Naprotiv, to znači da prostor za delovanje sami moramo napraviti, svak od nas, moramo ga osvojiti i, najzad, ispuniti ga smislom. To je jedini pristup na koji, kao odgovorni ljudi i sinovi ove zemlje, imamo prava. Jedini pristup koji nas može opravdati pred prošlošću i pred budućnošću.
Kakofonija o kojoj govorite, razume se, nije slučajna. Nije slučajno što je javni život u Srbiji pretvoren u opštu beslovesnu brbljaonicu, u trijumf svaštarenja i nekompetencije, i što se o sudbinskim pitanjima za narod i državu raspravlja na nivou graje sveta.
U postdemokratskoj epohi (više puta sam ukazivao na to), došlo je do ogromnih promena u tehnologiji politike i upravljanja. Nepoželjni glasovi odavno se ne eliminišu zabranjivanjem nego zatrpavanjem, a najuspešnije tamnice imaju formu cirkusa. Ostvarilo se ono Hamvaševo proročanstvo, iz sredine pedesetih, da će se „uz pomoć zabave od celih naroda praviti idioti”. Sistem danas ne ukida istinu nego je relativizuje do bezličnosti i neprepoznatljivosti, pretvara je u samo jednu običnu mogućnost među obiljem drugih mogućnosti iznetih na tržište.
Tako, na toj matrici, nastaje ova „bučna monotonija” koju svakodnevno vidimo i čujemo oko sebe, ovaj organizovani i upravljani haos, ovaj pećinski liberalizam, gde se pomanjkanje argumenata nadoknađuje bezobrazlukom, prostaklukom i mezetlukom.
U takvim uslovima, jasno, teško je ozbiljno govoriti o bilo čemu. Možete danas izgovoriti najstrašnije stvari o nekoj figuri iz prve garniture političara, i to potkrepiti obiljem neoborivih dokaza — posle 5-6 dana niko se toga neće sećati, a posledice ćete snositi samo vi.
Međutim, uprkos svemu tome, upravo je danas, možda više nego ikad pre, važno reći.
Zašto?
Imamo sasvim konkretne i jasne obaveze kao bogoobrazne ličnosti, kao pripadnici ovog naroda, ove zemlje, ove profesije. Mnogi okolo barataju izgovorima ili pljuvačnim žlezdama, samo oni najbolji izađu na crtu i urade onoliko koliko je do njih. Smireno, svesni svega i spremni da plate cenu koja se za to danas plaća. Mnogo puta sam se neposredno uverio u to da je važno reći i zato što reči koje objavljujemo najdirektnije utiču na živote nekih konkretnih ljudi, bivajući formativni princip njihovih ličnosti i preokrećući njihove životne tokove u dobrom pravcu. Važno je reći i zbog onih koji će jednom pokušati da rekonstruišu suštinu zbivanja u ovoj našoj epohi i koji bi se, ako ćutimo, morali zgranuto pitati: „Kako to da se niko nije suprotstavio?!”
No, da ostavimo po strani sve ostale, lično mislim da je važno reći iz bar tri razloga koja bismo mogli nazvati filozofskim.
Prvo, reč je tvorački princip i svako izricanje istine, bilo gde i u bilo kojim okolnostima, simbolički ponavlja stvaranje sveta.
Drugo, kako kaže veliki Ezra Paund, „čovek koji nema hrabrosti i volje da stoji iza svojih ideja ili ne vredi kao čovek ili njegove ideje ne vrede ništa”.
I treće, danas možda najvažnije, kazano rečima najvećeg antiutopijskog pisca XX veka Džordža Orvela: „U vreme univerzalne prevare — reći istinu je revolucionarni čin.”
OPERACIJE DUGOG TRAJANjA
Srbija nema definisan duhovni, etnički i državni prostor. Kako onda formirati viziju nacionalne obnove?
Mislim da bih sa velikim stepenom ubedljivosti mogao braniti tezu potpuno suprotnu od Vaše. Srbija ima jasan i duhovni, i etnički, i državni prostor. To što ga u ovom trenutku ne kontroliše u celini, ili što nije u prilici da ga javno deklariše, nipošto ne znači da on ne postoji. Ovo nije epoha u kojoj se strategijski ciljevi u miru i ratu objavljuju na naslovnim stranicama jutarnjih novina. I pored strahovitog ubrzanja vremena i istorije, ostale su veoma važne, pogotovu za male narode, operacije dugog trajanja. Operacije dugog trajanja, u kojima su neke etape čak i potpuno kontradiktorne glavnom toku, podrazumevaju taktičku diskreciju, stabilnost u Središtu i međugeneracijski kontinuitet. Srbi moraju ponovo ovladati umećem vođenja operacija dugog trajanja, jer mnoge katastrofalne greške koje su počinjene u XX veku mogu biti ispravljene samo kroz takve poduhvate.
A što se tiče „vizije nacionalne obnove”, tvrdim da i ona postoji. Veliki problem je zapravo u tome što najbolji deo tih vizija i vizionara nije u poziciji da ma šta od toga operacionalizuje, ali i to se može promeniti mnogo brže nego što smo u ovom trenutku skloni da poverujemo. Ne bih se ovom prilikom bavio onim važnim ali opštim mestima „nacionalne obnove”. Od nekoliko ključnih, ukazao bih na jedno polje koje je, mislim, od presudne važnosti.
Nakon 88 godina življenja u širim državnim zajednicama, Srbija je u fazi teturavog i zamagljenog povratka u sopstvenu kožu, u sopstveni identitet, u sopstvenu istoriju i sudbinu. U tim vrlo komplikovanim okolnostima stasava jedna sasvim nova generacija klinaca koja predstavlja jedinu realnu budućnost Srbije. Način na koji će se formirati ta generacija najvažnije je pitanje nacionalne obnove. Svojom trapavošću i anahronošću, svojim neznanjem da se toj generaciji obratimo njenim i njoj razumljivim jezikom, svojom nesposobnošću da osetimo i uvažimo njen senzibilitet — mi lako možemo tu generaciju odbiti od vrednosnog poretka koji nas čini narodom među narodima. Možemo je sami potpuno nepripremljene gurnuti u rastvarajući okean globalnog amerikanizma, ili ih oterati u domene socijalno-političke patologije koje danas kontrolišu ove narkodžip stranke, stranke na štakama, koje predvode ljudi pali sa motora.
Svima treba da bude jasno: u toku je velika borba za klince! Srbija može dobiti sve svoje druge bitke, uključujući i onu na Kosovu, ali ako izgubi ovu — izgubiće sve. U toj stvari, mnogo veću opasnost predstavljaju oni koji pogrešno (ili čak skaredno) brane srpsku ideju, nego oni koji je napadaju. To su suptilne stvari i njima nikako ne treba da se bave sirovi i neinteligentni ljudi, jer vrlo često su efekti sasvim suprotni od onih koje ciljaju „izvođači radova”. Kada bismo u javnoj sferi Srbije sada svi zaćutali i ostavili da deluju samo B92 i nedeljnik „Vreme”, naša deca bi, zbog kontraproduktivnosti takve propagande, odrasla kao nacionalisti.
SVETSKI RAT PROTIV NACIONALNIH DRŽAVA
Samo jedan trgovinski lanac, VOL-MART, bogatiji je od (pojedinačno) 161 zemlje sveta, uključujući i takve kakve su Izrael i Poljska. Kakva je sudbina nacionalnih država u svetlu činjenice da je već preko 50 odsto svetske trgovine danas u rukama multinacionalnih kompanija?
Veliki evropski pisac Drije la Rošel ostavio nam je rečenicu: „U modernoj civilizaciji Zapada, novac je poslednja i imbecilna hijerarhija koja zamenjuje sve ostale, novcem uništene.” Pitanje nacije, ličnosti a ne individua koje čine nacionalnu zajednicu, i pitanje nacionalne države, nije pitanje budžeta, cifara i statistike. Budžet i novac su veoma važni, ali oni proizlaze i zavise od nečega mnogo važnijeg. Oni nisu cilj, nego sredstvo.
Znate, kada bi se čovek zaista mogao svesti na ekonomsku životinju, i kada bi se horizont njegovih ideala zaista završavao u obližnjem megamarketu i u donjoj polovini tela, onda bi bili u pravu oni koji proglašavaju kraj hrišćanstva, kraj nacija i nacionalnih država, kraj istorije.
Međutim, naciju i njen organizacioni oblik zvani država presudno čine nematerijalne i neizračunljive stvari: duh, nacionalna ideja, tajna krvi, zajednička sudbina, osećaj bliskosti i solidarnosti, osećaj zajedništva i pripadnosti. Ne postoji budžet kojim bi se sve to moglo ukinuti i na duži rok potisnuti iz života normalnih ljudi i normalnih naroda. Kod nekih je uspelo, ali oni više nisu normalni. Nepodnošljivi su i sami sebi.
Uostalom, multinacionalne kompanije su svemoćne samo ako se nacionalne države liše odbrambenih mehanizama kojima legitimno raspolažu. Neoliberalna ideologija u društvu i ekonomiji danas i jeste planska postavka čiji je cilj da se razoružaju nacionalne zajednice i njihove države, te da se otvori prostor za neograničenu i nekontrolisanu vlast multinacionalnih kompanija. Zbog toga je glavna linija napetosti (glavni front) u epohi unipolarnog globalizma zapravo totalni rat protiv nacionalnih država.
Sudbina nacionalnih država nije i ne mora da bude mračna, pod uslovom da ih vode odani i kreativni ljudi, te da odbranu ne organizuju po metodologiji XIX nego XXI veka. Primeri odličnog funkcionisanja dve najozbiljnije nacionalne države današnjice, Japana i Izraela, veoma jasno potvrđuju ovo o čemu govorim.
Ipak, konačni ključ ove priče, kao i svih ostalih velikih priča današnjice, drže četiri evroazijska džina: Rusija, Kina, Iran i Indija. Tamo će se stvar, u krajnjem, rasplesti.
A EU?
Evropska Unija je ekonomski strahovito moćna, ali politički i ideološki vazalna struktura. Njeno kormilo suštinski nije u rukama Evropljana. Stoga, EU nečemu može pomoći ili odmoći, no ona ne drži ključeve sopstvene sudbine, a kamoli sudbine sveta.
ŽRTVENI ISPIT ZA ELITU
Zašto su srpski intelektualci toliko nespremno dočekali ono što nam se događa poslednjih 20 godina? Već dve decenije Srbi u ovoj balkanskoj partiji šaha imaju crne figure.
Srpski intelektualci bili su nespremni zato što su samo intelektualci. Kako lucidno reče pokojni Brana Petrović: „U tursko doba, srećom, nije bilo intelektualaca, inače bismo još bili pod Turcima.”
Narod, pogotovu u velikim gorolomima istorije, ne mogu da predvode intelektualci nego elita. Razlika je beskrajna. Elita je nešto mnogo više od suvoparnog intelektualizma, apstraktnog i odvojenog od života. Elitu čine elitom pre svega vrlina, etika, pamet i hrabrost, duh posvećenosti i odanosti zajednici, i — važnije od svega — bezuslovna spremnost na ličnu žrtvu. (Na primer, da li biste Vi — Vi lično — pristali da večeras date svoj život ako bi to učinilo da Kosovo ostane pod punim i normalnim suverenitetom srpske države? Da li biste? Ja bih.) Takva elita, kao i neizostavna organska povezanost elite sa narodom, predstavlja snagu koja omogućava da se partija dobije i crnim figurama, a ne da se stalno gubi u cajtnotima i pacerskim završnicama.
Sa druge strane, na početku raspada druge Jugoslavije srpski intelektualci nisu dovoljno bili u pravom smislu reči srpski i u dobrom smislu reči intelektualci. Olaki i površni, suviše lokalni i suviše zabavljeni svojom slikom u ogledalu, oni nisu bili kadri da sagledaju iole širi kontekst, pogotovu ne planetarni, događaja koji su upravo započinjali. Bilo je i onih, ne zaboravimo, koji su sve na vreme videli i shvatili, i na vreme upozoravali i savetovali, ali oni nisu mogli doći do pravog izražaja pored ovakvog „trusta mozgova”. Zato Srbi u tom ratu nisu imali nikakvu dugoročnu viziju i razrađenu strategiju, glavne i bočne opcije, podvarijante i rezervne položaje. Sve se svodilo na taktičku veštinu i pokeraški pristup političkog vrha države. Posledice znamo.
I, da se razumemo još jednu stvar: u kvalitativnom smislu, nisu ništa bolji bili ni hrvatski ili slovenački intelektualci u to vreme, ali su imali dve bitne komparativne prednosti. Prvo, oni su svih onih decenija bili prvo Hrvati i Slovenci, pa tek onda (možda) komunisti. Tako su im sve vreme bili podešeni i optika i delovanje. Srbi su, iz razloga koje ovom prilikom ne možemo dubinski analizirati, postajući komunisti prestajali da budu Srbi, neretko prelazeći i granicu posle koje je njihovo delovanje objektivno bilo antisrpsko.
Druga i važnija komparativna prednost Slovenaca i Hrvata bila je u tome što su iza njih stajale neke moćne nadnacionalne organizacije, pre svih Katolička crkva i neka uticajna tajna društva. Oni su ih pripremili za promene koje slede i omogućili im da svoje male nacionalne projekte udenu u najveći projekat današnjice.
PROJEKAT RASTVORENOG DRUŠTVA
U anketama o tome koja institucija u Srbiji uživa najveći ugled, po pravilu je na prvom mestu Crkva, zatim Vojska, a institucija kulture (SANU, Matica srpska, Udruženje književnika...) nigde nema. Zašto?
Postoje bar dve osnovne ravni na kojima možemo objašnjavati fenomen o kojem govorite. Kao što je elita svojevremeno raskorenjena i odvojena od naroda uvođenjem u svakojake komitete, komisije, koterije ili lože, tako je i nacionalna kultura odvojena od stvarnog života, svedena na programčiće institucija kulture, bez ikakvog uticaja na svakodnevicu. Kultura je izgubila svoje mesto u zajednici i u kosmičkom poretku, zaboravljeno je da je njeno ishodište u kultu, zamaglila se svest da je ona jedan opšti obred posvećenog negovanja i preobraženja čoveka, prirode i sveta. Dovoljni sami sebi, zatvoreni u svoje uske jalove krugove, današnji protagonisti onoga što se gotovo nepristojno zove kulturom ostali su bez stvarnog značaja za život naroda u kojem deluju. Narod, koji inače prolazi kroz krajnja iskušenja, ne oseća da mu je takva kultura od koristi i pomoći, ne oseća da mu je (takva) potrebna, i ankete koje spominjete su realan izraz stanja.
Ali, istini na volju, treba snažno naglasiti još jednu stvar. U Srbiji se već osmu godinu — u okviru projekta rastvorenog društva — sprovodi program sistematskog rušenja svih institucija od autoriteta. S obzirom da oni koji su naložili sprovođenje tog uvezenog programa veoma dobro znaju kakva je potencijalna važnost kulture, prve na spisku za urušavanje ugleda i slabljenje bile su institucije kulture. Setimo se na kakvom su udaru bili Udruženje književnika Srbije, SANU, Univerzitet. Blaćenje, podmetanje, optužbe za „ideologiju genocida”, cepanje tih institucija. Zatim su na red došle službe bezbednosti, opisane kao mreže monstruoznih ubica koje rade o svakoj iole pametnoj glavi u Srbiji. Pozicija Vojske nakon 1999. bila je tako jaka, i njen ugled tako visok, da su realizatori ovog programa (nakon što je isporučivanje Haškom tribunalu celokupnog vojnog vrha koji se suprotstavio agresiji NATO-a na Srbiju samo ojačalo ugled Vojske) morali pribeći seriji misterioznih ubistava mladih vojnika u kasarnama, na dužnosti, kako bi izazvali ogorčenje najpre roditelja, a zatim i javnosti, te srušili poverenje u Vojsku. Lako ćemo se setiti koliko je takvih slučajeva bilo za nekih desetak meseci udarnog dela operacije. Kao nikada pre i nikada posle. Nijedan od tih slučajeva, razume se, nije rešen. Znate li koliko zdravih i pravih srpskih mladića od tada, na zahtev roditelja ili po sopstvenoj odluci, pere prljav veš po bolnicama i prazni kontejnere na smetlištima naših gradova umesto da služi vojsku muški, u uniformi, s oružjem u ruci, kako je to pokolenjima unazad s ponosom rađeno?
Najteži zalogaj na tom spisku je Crkva, Srpska pravoslavna crkva, i zato je ona ostavljena za kraj. Pokušaj izvođenja ključne faze udara na Crkvu je u toku i neposredno je povezan sa nastojanjima da se izabere novi patrijarh.
SRCE I PAMET
Jedan narod čine pojedinci koji se prepoznaju kao pripadnici tog naroda. Ujedinjuje ih svest o zajedničkoj pripadnosti državi, jeziku, kulturi, veri... Šta Srbe čini Srbima?
To je pitanje na koje postoji više dobrih odgovora. Možda bi zapravo odgovor trebalo da da svak od nas pojedinačno. Eto, uz ovo što ste pobrojali, šta bi trebalo da Vam uzmu da biste prestali da budete Srbin? Ne, ne morate sad da definišete, ali razmislite, i razmislimo svi, o tome. Jer baš to nas čini Srbima.
Pamet. Trebalo bi da mi uzmu pamet.
Ne verujem da je to najbolji odgovor. Pametnije bi bilo da ste u ovom trenutku Nemac ili Jevrejin. Pamet, dakle, ne moraju da Vam uzmu da biste prestali da budete Srbin. Možda je srce, ipak, pravi odgovor.
No, od svih definicija naroda meni je najbliža i najpotpunija ona koju nam je ostavio Edmund Berk. On kaže da su pripadnici jednog naroda oni koji imaju zajedničke uspomene i nade, odnosno da je narod zajednica predaka, savremenika i potomaka. I svako u tom lancu ima svoje neizostavno mesto, i svoje dužnosti koje niko umesto njega ne može izvršiti. To do kosmičkih visina podiže odgovornost svakog pojedinca, svake ličnosti u zajednici.
Bilans XX veka, kada su Srbi u pitanju, glasi: 4 miliona ubijeno, 4 miliona odseljeno, 3 Srbije ubijene u akušerskim klinikama. Imamo li vremena?
Kao što vidite, imamo. Pravo pitanje je da li ga koristimo kako treba, da li činimo što je najpreče. Navedene brojke su strašne i ukazuju na to da su počinjene mnoge tragične greške. Naročito je XX vek bio za Srbe vek katastrofalnih grešaka. U trenucima kada smo bili na najvećim vrhuncima svoje novovekovne istorije, i položili žrtve čak i preko krajnjih granica sopstvenih mogućnosti, oni koji su zauzimali mesto elite u zajednici počinili su doslovno užasne greške.
Međutim, to je samo opis stanja, opis katastrofe koju bi već naša generacija trebalo da počne odlučno da prevazilazi. Prva stvar je da se rastrgne lanac izdaja lažne elite i zaustaviti propadanje naroda.
U prošlom broju „Nacije” objavili smo podatke: svake godine Srba u Srbiji je manje za jedan grad od 20.000 stanovnika (toliko nas više umre nego što se rodi)! Svake godine samo u sistemu državnih bolnica i ginekološko-akušerskih klinika u prenatalnom stadijumu biva ubijeno 220.000 malih Srba! Za pet godina, to je 1.100.000 (milion i sto hiljada), što je genocidni učinak veći nego onaj u Jasenovcu! To se ne može pravdati ni ekonomskim i društvenim stanjem, ni neizvesnošću i ratovima, ni bilo čime drugim. Ali se nekim od tih mehanizama, pre svega društvenim i ekonomskim, može popravljati stanje. Šteta je što je prvi ozbiljniji program srpske države o tom pitanju svih pitanja izložen u danima predizborne kampanje, zimus, i što je time bitno izgubio na ozbiljnosti. Međutim, mere koje su tada najavljene su ozbiljne i trebalo bi ih neizostavno, ne časeći časa, sprovoditi. Uraditi nešto vrlo slično onome što je u proleće prošle godine uradio ruski presednik Vladimir Putin, izloživši u Dumi paket radikalnih mera protiv depopulacije. Taj paket se uveliko sprovodi i, kažu tamošnji analitičari, dosta brzo će dati osetne rezultate.
Što se ostalog tiče, učinimo sve da četiri miliona onih koji su svoje živote položili za Srbiju ili zbog Srbije počivaju u miru, te da njihova žrtva, najveća moguća, ne bude uzaludna. Četiri miliona onih koji su rasuti po svetu, Bogu hvala, živi su i uglavnom solidno pozicionirani, jedan značajan procenat njih i izvanredno. Jednom inteligentnijom državnom politikom to bi se moglo pretvoriti u izuzetno važnu srpsku komparativnu prednost. Dakle, kao što bi rekao fenomenalni Nogo:
„Sa starih fresaka
nova tuga veje
nije sve propalo
kad propalo sve je.”
„NACIJA”, broj 15-17, maj-jul 2007.
|
|