Narodni nazivi za kišu sa suncem |
Biljana Sikimić
(Institut za srpski jezik SANU, Beograd)
Narodni nazivi za kišu sa suncem
# Napomene
# Literatura
# Biljana Sikimić: Folk Terms for Rain with Sun / Summary
U radu se analizira međusobna uslovljenost južnoslovenskih narodnih termina za bolest biljaka tipa plamenjača i kiša sa suncem - koja se smatra za uzročnika ove bolesti.
Monoleksemna imenovanja kiše sa suncem u slovenskim jezicima (kao što su južnoslovensko balsara, klja, maća, mana, tonja, cvek, polesko rudá) poklapaju se sa nazivima parazitskih bolesti biljaka tipa plamenjača[1]. Da bi se ova veza objasnila, potrebno je uvažavati i neke ekstralingvističke okolnosti[2].
Srpskohrvatski folklor sadrži formulaične tekstove koji ukazuju na konkretno nepovoljno dejstvo pojave istovremene kiše i sunca[3]. Ove magijske folklorne formule pokušavaju da otklone konkretnu opasnost ovakve kiše po useve: Sunce grije, kiša pada, tpu rđo, tpu smradu! (Srebrenica, usm. potvrda M. Simić); Pada, pada maća,/biće žita kraća./Ustav, Bože, maću,/da to dica ne plaču. (Duvno, Rubić i Nuić 1899:253); Kiša pada, sunce grije, mojoj ljetini ništa nije! (Gorobilje kod Požege, usmena potvrda M. Nikolića); Beži tonja, eno konja! (Lještansko, usmena potvrda M. Tešića)[4].
Folklorni izvori i eksplicitno navode vrstu štete koju pojava istovremene kiše sa suncem nanosi usevima, tako npr.: biće bastra (Štrpce), biće maća (Hercegovina), kad kiša pada i sunce sija, bije tonja / biće plamenjača (podaci Milenka Filopovića u: Kuusi 1957:207), ili: cvek je kiša koja pada kad sunce sja (...) ta kiša bude pomišana medenom rosom, što opuri luk (Otok, Lovretić 1897:98). Na Uralu takva kiša se zove senognoj (Kuusi 1957:208), u Ukrajini se smatra da na kartofele budut pjatna (Kuusi 1957:208), a u Poljskoj da sa neba pada zaraza od koje požute listovi (Kuusi 1957:208). U poleskim govorima rudá i rudá padé označava kako i pojavu"kiše sa suncem" tako i "bolest biljaka" (Usačeva 1983:217), gde informatori vezuju bolest sa takvom kišom[5]. Verovanje da pojava istovremene kiše i sunca izaziva plamenjaču postoji i kod Nemaca (up. primere u: Kuusi 1957:208-209)[6].
Za razliku od, u lingvistici odavno uočenih i opisanih, semantičkih pomaka koji se smatraju za jezičke univerzalije, folklorno uslovljeni semantički pomaci arealno su ograničeni i nisu jezičke univerzalije. U ovom radu opisana etimološka podudarnost između termina za kišu sa suncem i biljnu bolest plamenjaču može se smatrati za semantičku binarnu vezu folklorno uslovljenu činjenicama duhovne kulture. Izvan navedenog evropskog folklornog areala ova semantička binarna veza (kiša sa suncem = plamenjača) nije očekivana. Folklorna svest traži uzrok bolesti, ali je proizvoljnost odabranih uzroka proizvoljna; bolest je, na primer u srpskohrvatskom jeziku, pokrivena mnogo većim brojem termina i samo neki od njih etimološki su identični sa meteorološkim terminom. Istovremena pojava kiše i sunca pokrivena je znatno manjim brojem termina i svi oni imaju etimološke parnjake u nazivu bolesti. Folklorna svest, međutim, vezuje pojavu plamenjače i sa nekim drugim meteorološkim pojavama. U pitanju je lokalna jezička univerzalija - kada je ova uzročno-posledična veza jednom uspostavljena u folklornoj svesti, moguć je i semantički razvoj od meteorološkog termina ka biljnoj bolesti.
Etimološka analiza južnoslovenske građe pokazuje da je proces prenošenja značenja tekao u oba pravca, od meteorološkog termina ka botaničkom i, češće, obratno[7]. Južnoslovenski termin ala sadrži dva folklorno uslovljena pomaka: demon > nepogoda koju demon izaziva > bolest koju nepogoda izaziva. Milenko Filipović zabeležio je u Kučima i Vasojevićima (Kuusi 1957:207) da se bolest biljaka izazvana kišom sa suncem zove ala (ovaj termin nije potvrđen u RSANU niti u Simonovićevom botaničkom rečniku). U Crnoj Gori ala je zabeleženo i kao meteorološki termin "maća = kiša sa suncem ", tako Stanić 1991 s.v. ala kao jedno od značenja navodi "nevreme, vihor, nepogoda; maća" sa primerom: Ubila mi ala žito, popila munja. Rečnik SANU s.v. ala1: kao jedno od značenja daje i"oluja s gradom, nepogoda", Stijović 1990 s.v., beleži kod Vasojevića: ala "jak vetar". Prelazak demonskog koda u meteorološki je sasvim očekivan, što za demonsko biće sa turskom etimologijom, ala/hala, potvrđuju i bugarske potvrde, gde hala/alo pored značenja "jak vetar" ima i značenje "jaka kiša" (Koseska 1972:24, 35).
Tonja je "atmosferska pojava kada istovremeno pada kiša i greje sunce" (Zlatibor, Milovanović 1983:61), odnosno"kad kiša pada i sunce sija u jedno isto doba" (Banat, građa za RSANU)[8]. Paralelno se javlja i botaničko značenje tonje kao"plamenjača" (Lještansko, usmena potvrda M. Tešića: pobila/tukla tonja; Ljubinje u Hercegovini, usmena potvrda autora; u Crnoj Gori Ranojević je, prema građi za RSANU zabeležio: pšenica se tonjoše od uspare posle kiše, kad pripeče sunce). Iz Takova je potvrda da kad kiša pada i sunce sija, bije tonja, ili: biće plamenjača (prema Kuusi 1957:207). U Uskocima Stanić 1991 s.v. tonja definiše:"nepodesno vreme, ala" sa primerom: Ubila mi tonja šenicu, a kao drugo značenje daje"otpaci od žita".
Rečnik JAZU potvrđuje da tonj znači"zadah, smrad, miris" (zabeležili Vuk u Grblju i Iveković), dalje postoje odrednice tonja 1 "isto što i tonj" (izvori: Vuk, Šulek, Iveković) i tonja 2 "maća, plamenjača" (Karadžić s.v.: popala ga tonja, Art Njetters, tempestatis genus, i "rđav miris" navedeno kao prvo značenje), sa primerom iz Ivekovića: kao plamenjača ili tonja, što padne u malom daždu, u Žumberku je zabeležio Skok, a: Ubija (pšenicu i ječam) tonja, plamenjača (iz Kolubare i Podgorine u Srbiji), Tonja, neka magla, što padne s proljeća i naudi bilju (Šaptinovac u Slavoniji, Ivšić). U slovenačkom tonju potvrđuje Pleteršnik 1895 s.v. (pored ostalih značenja): eine Art Senge, BlKr; tonja je pala na pšenico, BlKr; (tona? ein Nebel, der die Saaten verdirbt, Cig.).
ERHSJ etimološki rešava Vukovu potvrdu tonja "kao omara iza male kiše" s.v. topiti (se), uz semantički komentar da se značenje te reči menja u dva pravca prema efektu kiše. U slovenačkom i u Žumberku tonja znači "Nebel, der das Getreide verdirbt" a u Crnoj Gori "smrad", odatle tonj u Grblju "miris". Ovaj semantički razvitak Skok objašnjava slovenačkim tonja "Schatten". Na drugom mestu, s.v. tlja, Skok pitanje etimologije ipak ostavlja otvorenim.
RSANU potvrđuje: klja m., kljah (Pounje), pored: kljaj (u Bogdašima kod Livna, prema usmenoj potvrdi N. Ramića), sa primerima: ubio klja žito, pao klja na žito (Knin); pobio mi klja pšenicu (C. Lug); maća ili klja je kiša, koja liti ili u proliće pada kada sunce grije (Travnik i Duvno) a definiše kao: "vrsta biljne bolesti, plamenjača" i "kiša koja izaziva tu bolest". Etimološki su srodne i odrednice: knja sa primerom: luga, natruha što misle primorci da pada iz magle na rašće, osobito na lozu: pala knja na lozu (Pavlinović u RJA), Da ne pane porosica, iza koje past će knja i odnit će žito (Poljica). RSANU za klja određuje ženski rod verovatno na osnovu Pavlinovićevog primera. I kna je u RSANU određeno kao ženski rod[9]; u RSANU još i: kljaobitina "žito koje je pobio klja" (Srpski arhiv 1874, 509).
Sudeći po etimološkim analizama uz klja (muški rod!) treba priključiti i jednu potvrdu iz RJA: samo kod Stulića navedeno tlja u značenju"propadanje". Brojnije su potvrde ovog termina iz građe za RSANU: tlja ž. "iz jezika staroslovenskog: pokvarenost" (Kurelac); u Bosni: jedna vrsta bolesti na lubenicama, dinjama, krastavcima i na svakoj zeleni: ubila ga tlja" i od istog prinosnika (D. S. Popović) u Bosni: ubila tlja žito; tljobitan - tljom ubijen bostan, ubila ga tlja.
ERHSJ s.v. tlja na primerima iz Bosne (Travnik) definiše "bolest na kukuruzu, pšenici, što nastaje kad prižeže sunce poslije kiše" i etimološki povezuje oba oblika klja i tlja (tj >knj >knja), a da ne objašnjava promenu roda. Skok istu reč nalazi u stcslov. tâlja "Verwesung", ruskom tlja "Faulniss, Moder", što je sve postverbal od stcslov. tâleti, tâlejo "modern", tâliti, tâl’o "corrumpere". Skok ostavlja otvorenim pitanje da li i tonja sa prevojem dolazi uz ove glagole. Iste etimološke pretpostavke ponavlja u odrednici tajati. Sličan etimološki zaključak proizlazi i iz šture odrednice ruskog etimološkog rečnika posvećenog terminu tlja "rastitel'nojadnoe nasekomoe; mol'" (ali u ruskom i"rđa, gnjilost") koje se dovodi u vezu sa glagolom tlet' (Fasmer s.v.). O etimologiji i semantici ovog praslovenskog glagola v. npr. Schuster-Šeljc s.v. tlać ili Varbot 1984:130-131. Mahek ističe vezu značenja "gnjiti, truliti" i "tiho goreti" s.v. tliti.
Turcizam balsara, prema RSANU, u Pirotu znači "plamenjača" i "naziv za kišu pri kojoj se razvija bolest" u primeru: Kad sunce jako peče a u vazduhu se jedva primećava da kiša pada, onda se takva kiša naziva balsara. Druge fonetske varijante ovog termina su: basra, bastra ali pokrivaju samo "bolest": preko leta "plamenjača" koju negde zovu "tonja", a u požarevačkoj "bastra" nastupa u svakojakim flekama na lišću, naročito kad posle kiše pripeče sunce. U etnografskoj folklornoj potvrdi: biće bastra (Štrpce u Siriniću, Kuusi 1957:207). Drugi leksikografski izvor u arealu Kosova definiše bastra kao"bolest useva, pepelnica" (Goraždevci kod Peći, Bukumirić 1983:73): ubije-ji bastra.
ERHSJ s.v. baljemez preuzima Elezovićevu etimologiju i definiciju potvrde sa Kosova, bastra (< tur. bal-sra): vrsta lepljive materije što se stvara na lišću useva i drugog korisnog bilja, a koja se materija javlja kao posledica raznih biljnih bolesti, koje prouzrokuju neki biljni paraziti (Elezović 1932 s.v.), istu etimologiju donosi i Škaljić 1979 s.v. balsara (< tur. balsira). Svi etimolozi se slažu da je u prvom delu turskog etimona bal "med". Ovaj turcizam potvrđen je u makedonskom (balsara, basara, bastra "plamenjača" RMJ s.vv.) i bugarskom jeziku, up. BER s.v. balsara, gde se navodi samo značenje "bolest biljaka". Reč je u bugarskom jeziku potvrđena u fonetskim varijantama: baksara, balsara, bansara, b''rsara, b''rsara, bas''ra, bastra ali i u značenju "laka kiša za vreme koje sija sunce" (Koseska 1972:36).
Romanizam maća je u srpskohrvatskom jeziku široko rasprostranjen, Rečnik SANU donosi ga u odrednicama maća 3, "plamenjača": Ubila maća vinograd (Bjelopavlići) i maća 4: Pada, pada maća... (Bosansko Grahovo), Kad sunce grije, a kiša pada, te to liti ili u proliće pada, veli se pada maća (klja) (Duvno), Maća ili klja je kiša, koja liti ili u proliće pada kad sunce grije (Travnik). Isti termin je potvrđen u etnografskoj građi: biće maća (Hercegovina, Kuusi 1957:207).
Romansku etimologiju ove lekseme (iz venecijanske forme italijanskog macchia"mrlja") daje ERHSJ s.v. makulica, a ovo kasnije potvrđuje i Brozović 1988. Oba rečnika romanizama u Boki Kotorskoj slažu se oko romanske etimologije: Musić 1972 s.v. maća za Boku Kotorsku daje značenja "mrlja; slaba kiša što leti šteti usevima"; Lipovac-Radulović 1981 s.v. za areal Boke Kotorske daje semantičku definiciju termina maća kao "mrlja; bolest" sa indikativnim primerima: Može maća panut na voće i na čeljade. Evo je palo malo kiše i nije bilo koristi, samo je fažolu, luk, salatu i bidž uvatila maća, a o lozi i da ne zborimo. Maća ti obično pane na luk, zelje, voće i to kad poslije vruće, kiša samo malo orosi. Kašić 1995:359 beleži u Konavlima: maća "slaba kiša koja leti smeta usevima". Crnogorski areal danje popunjavaju Uskoci: maća2 "letnja kiša koja pada kad sunce greje i izaziva plamenjaču na usevima, tonja, plamenjača" (Stanić 1991 s.v.). RJA ima primer za maća pod d): kiša što ljeti pada, premda sunce svijetli, te na lišću gdje padnu kaplje, postanu ljage. Karadžićev rečnik čak u Sremu potvrđuje značenje"mrlja", a u Dubrovniku i: kao plamenjača ili tonja što padne u malom daždu, starke Sonnenhitze, sol nimius.
Folklorna potvrda iz Slavonije: cvek je kiša koja pada kad sunce sja (...) ta kiša bude pomišana medenom rosom, što opuri luk (Otok, Lovretić 1897:98) nalazi svoje objašnjenje u jednoj Vukovoj do sada nejasnoj odrednici. Naime, ERHSJ s.v. cvek2 ima samo jednu potvrdu iz Srema koju preuzima iz RJA u značenju: "sok koji pčele naberu te iz njega bude med", i koju ostavlja bez etimološkog rešenja. U pitanju je pogrešan prevod nemačkog termina Honigthau, koji je Vuk upotrebio u svom Rječniku (kod Vuka tačno stoji: cvek m. u Srijemu, der Honigthau, melligo). Ovaj nemački termin trebalo bi prevesti kao "biljna bolest tipa plamenjača" (up. npr. Simonović 1959:130)[10]. Na celokupnom nemačkom govornom području smatra se da je kiša sa suncem škodljiva jer uzrokuje plamenjaču (nem. Honigthau, Melthau, doslovno znači"medena rosa"), up. Kuusi 1957:208-209[11]. Arealno ograničen termin cvek mogao bi se povezivati sa mađ. uszog/uszok sa značenjem "snet, glavnica raži", nejasne danje etimologije (up. MNTES s.v.)
Potvrdu da je mana i na srpskohrvatskom terenu član niza sa analiziranom etimološkom binarnom vezom daje dijalekatski izvor iz Timoka, Dinić 1988 s.v. mana "bolest vinove loze - plamenjača" sa primerom: Pada ćiša, a greje slnce, če da ubije lozje mana. Termin je ograničen na istočnu Srbiju i dijasporu uz rumunsku granicu, tako mana znači "bastra" u primeru: Da n udari neka mana, pa sve propane; dalje: manovita godina "godina u kojoj je bastra uništila useve" (u Radimcima, Tomić 1989 s.v.v.); mana "vrsta bolesti biljaka": ubila ga mana (Crna Reka, Marković 1986 s.v.). RSANU s.v. mana daje etimologiju "prema hebrejskom", a kao četvrto značenje navodi "manin lišaj; plamenjača, bastra" sa primerima iz već opisanog areala: Pala mana na žito; Kad usevi posle jarkog sunca, koje upeče posle kiše pocrne, kaže se da ih je mana ubila (Zaječar), Mana je neka ljuta rosa koja ubija voće u cvetu i vinograde, te rod gotovo sav opadne (Zaglavak), perenosporu, bolest vinovog lišća zovu mana (Timok).
Bugarsko mana definiše Koseska 1972:50-51 kao "laka, slaba kiša za vreme koje greje sunce, čija je posledica bolest na lišću". Reč je potvrđena u većini ispitivanih bugarskih punktova, samo u Brestovici kod Plovdiva dolazi do semantičkog razvoja "bolest koja napada lišće voćaka", i to za oba tamo potvrđena termina, balsara i mana. Reč je potvrđena i kod Gerova, a Koseska navodi da je pozjamljenica iz turskog jezika, prema Mladenovljevom etimološkom rečniku. Bugarski etimološki rečnik, BER, kao i drugi savremeni autori slaže se da je poreklo termina u "božanskoj hrani Jevrejima u pustinji", v. BER s.v. mana[14]. Tako i ESUM s.v. manna2 smatra da je u pitanju semantički pomak biblijskog naziva mana - nebeska kiša[12] i navodi sve slovenske potvrde. Karpatizam *man(n)a široko je zastupljen u rumunskom jeziku: posle kiše sa suncem u okolini Sibiua žitarice i krompir požute i svenu (se maneaza, Klepikova 1977:13). Rum. mana ima značenje"razne vrste bolesti kulturnih biljaka koje izazivaju pojavu crvenih fleka; rosa ili kiša sa suncem koja škodi biljkama" (prema: Klepikova 1977:13[13]).
Najširi areal rasprostranjenosti u srpskohrvatskom jeziku ima autohtoni slovenski termin tonja (potvrđen na prostoru od Banata i zapadne Srbije na zapad i u slovenačkom jeziku), ostali termini su arealno ograničeni - klja na Bosnu i Hrvatsku; a tako i pozajmljenice: cvek na Srem i Slavoniju, mana na istočnu Srbiju (i dalje po karpatobalkanskom arealu), balsara na Kosovo (ali i Bugarsku i Makedoniju), a maća ( u značenju "tonja") na Crnu Goru, Dubrovnik i Bosnu.
Sa jedne strane magijski tekstovi, a sa druge primeri termina u kontekstu iz leksikografske i etnografske građe (ta kiša bude pomišana medenom rosom , što opuri luk; kao plamenjača ili tonja što padne u malom daždu; da ne pane porosica, iz koje past će knja i odit će žito) ukazuju na postajanje i trećeg člana u analiziranoj binarnoj vezi "kiše sa suncem" i "plamenjače". U pitanju je izazivač bolesti koji se u folklornoj svesti, potpuno ravnopravno sa nekim izazivačima ljudskih ili životinjskih bolesti, poima kao demonsko biće. Demonsko biće koje izaziva plamenjaču svakako je bestelesno[14], ali se i neke druge njegove osnovne karakteristike mogu rekonstruisati[15]. Nazivi su mu: ala, bastra, klja, mana, maća, tlja, tonja, cvek, medena rosa. Karakteristike su mu bestelesnost (neka magla; luga, natruha), lepljivost (medena), miris (smrad), i eventualno neke druge (rđa, ljuta). Javlja se na lišću korisnih biljaka (naudi bilju, pada na rašće/lozu), uništava žetvu (biće žita kraća) a vreme pojavljivanja je uslovljeno meteorološkim okolnostima ("istovremena kiša sa suncem"; magla; s proljeća; rosa; porosica; kiša malo orosi, u malom daždu; posle jarkog sunca koje upeče posle kiše). Akcionalni kod sveden je na konstataciju prisustva (popala ga tonja, uvatila maća), udaranje / ubijanje (udari neka mana; tukla tonja, bije tonja; pobio klja pšenicu, ubila tonja pšenicu; ubila ala žito; ubila maća; ubio klja žito; ubila tlja žito; če da ubije lozje mana), ili padanje (pala knja na lozu; pao klja na žito; pada maća; može maća panut; padne u malom daždu; pala na pšenico). Komunikacija sa demonom moguća je putem basme, odnosno dečije pesmice očito magijskog porekla (ustav, Bože maću), zaštita je i kolac sa konjskom / volovskom / ovnujskom lobanjom. Folklorni žanrovi u kojima je biće posvedočeno svedeni su na magijske tekstove i narodne izreke.
Paralelno predstavljena leksikografska i etnografska građa ukazuje i na problem leksikografske definicije pojava iz domena narodne duhovne kulture[16]. Leksikografska definicija ne bi smela da ispusti iz vida duhovno stanovište pretpostavljenog govornika i konkretnu situaciju u kojoj nastaje neka nominacija. Savremeni, "naučni" (npr. medicinski, botanički), leksikografski pristup definisanju nekih pojava duhovne kulture često se pokazuje kao nedovoljan.
Napomene
1 Srpskohrvatski i slovenački narodni nazivi naizgled srodnih biljnih bolesti kada ove dobijaju crvene ili sive pege po lišću (izostavljen je deo termina koji imenuje konkretnu biljku) iz: Simonović 1959 s.v.: Peroponospora: plamenjača, rastok, tonja; balsara, basra, bastra, ljuta rosa; Pharagmidium rubi idaei: plamenjača, rđa; Plasmopara: balsara, bastra, medljika, plamenjača, ljuta rosa. mana m., metilj, pepelika, trtna glava, trtna plesen; Polystigma rubrum: plamenjača; Puccinia: bagra, balsara, basra, bastra, vatra, glavica, zađeva, klja, kna, ljuta rosa, magla, mana, maća. medljik, medljika, ožig, opeka, palež, pikac, pikec, pjega, plamenica, plamenjak, plamenjača, podgara, podgoretina, prepala, (crna) rđa, rja, rosa, smod, snet, snijet, snit, tonja, hrđa; Uromyces: rđa, rja, pikac, klja, plamenjača; Bremia: bastra, plamenjača; Tilletia: gar, garka, glavnica, glavnja, glavnjica, glamnica, glamnja, glamnjica, snijet, snit, tonja; Ustilago: gar, gara, garak, garež, garežina, garka, glavnica, glavlja, glavnjica, glamnja, glamnjica, kila, kile, kilendža, kilundža, ožig, palež, pikac, rđa, rja, smod, (crna) snet, snetalj, snijet, snit, snetje, snjet, smetalj, smetljika, snetalj, ugarak, urodica, učac, hrđa, crnilo, crna bolest, crnjavina, crnjevina, črn; Claviceps: vrat, glavica. glavnica, žižak, izrodica, kilotina, namelj, namet, nameta, nametnikovo zrno, pasuljara, ražina, ražulja, rožiček, rodac, roščići, snet, ugarak, crna raž; Eurysiphe: medena rosa, medljana rosa, medljik, medljika. pepelnica, sijer. Bolesti Tilletia i Ustilago imaju u Srbiji ista narodna imena, up. Ranojević 1912 s.v. Semantička veza specijalnog meteorološkog termina za kišu sa suncem i termina za bolest koju, po narodnom verovanju, izaziva, širi se i na neke druge meteorološke termine, up. gore navedeno magla, (ljuta, medena) rosa. Etimološka rešenja mnogih od navedenih termina za biljne bolesti svode se na semantizam "goreti", up. npr. za naziv gara SP s.v. *gara: "bolest biljaka tipa snet, rđa", ali samo sa srpskohrvatskim potvrdama. Etimologiju sh. glavnja/glamnja i izvedenica donosi ЭSSJA s.v. golv'na, navedeni su pored srpskohrvatskih i bugarskih potvrda značenja Ustilago i poljsko, rusko, ukrajinsko i belorusko. Značenje Ustilago u ovom rečniku se smatra za sekundarno, mada rano formirano. Etimološki je rešeno kao supstantivacija prideva *golv'n'' sa semantičkom motivacijom "nagorelo s jedne strane, s glave", a otklonjeni su stari i novi pokušaji etimologizacije kao "goreće, nagorelo". Ako se prihvata ova etimologija - i dalje ostaje na snazi ključni semantizam "nagorelo". Slična etimologija, sa semantikom "gorenja" ponuđena je za slovensko *snet', v. Bezlaj s.v. snet I.
2 Pižurica 1995 se zalaže za projekat etnolingvističkog izučavanja srpskohrvatske narodne meteorološke terminologije po metodi upitnika.
3 Ista meteorološka situacija poznaje i folklorne formule sa mitološkim sadržajem, deskripcijom pretpostavljenog stanja u univerzumu, up. Sikimić 1996a.
4 Da je u pitanju opasan demonski protivnik, svedoče i magijske radnje:"U užičkom kraju, da bi se bostan sačuvao od tonje, pobije se od prilike na sred bostaništa motka ili kolac i na njih se nasadi lobanja uginulog konja ili druge životinje" (Đorđević 1938:133). Prema usmenoj potvrdi B. Davidovića, u Sremu se u istom cilju u vinogradu pobijala ovnujska ili volovska glava.
5 Poleska monoleksemna imenovanja za kišu sa suncem su i: preparki, pregravki, ugriuka, probleski, ali ih Usačeva 1983:218 ne tumači posebno.
6 Kod mnogih naroda, međutim, postoji i verovanje da takva kiša koristi pečurkama, otuda ruski naziv: gribnyi dožd', ili polesko: gribnyi dož (Azimov 1983:216), ruski komentar uz kišu sa suncem: эto k gribam (Kuusi 1957:213). Da je kiša sa suncem korisna za pečurke, veruju i Turci, Italijani, Litavci, Estonci i Finci (up. primere u: Kuusi 1957:213-214).
7 Uticaji čestih kiša, jake rose, magle, vlažna i topla vetra na pojavu plamenjače u našem su narodu dobro poznati. To svedoče i narodna imena za tu biljnu bolest: plamenjača, plamenica, vatra, opeka, podgoretina, rosa, ljuta rosa, magla, tonja, mana, bastra, balsara. Ona su upravo izraz narodnog verovanja o postanku te bolesti. U narodu se veruje, da plamenjača (plamenica, opeka, podgoretina) postaje kad posle kiše pripeče sunce, ili joj se kao uzrok pripisuje topao jugovan vetar (vatra), tako isto jake rose (rosa, ljuta rosa), ili ona pada na žita iz vazduha (magla, tonja, mana, bastra, balsara) kad se magla podigne. Poslednje verovanje ima naučnog osnova u toliko, što spore plamenjače padaju na žita doista iz vazduha. Ostala narodna verovanja odnose se na povoljne atmosferske uticaje za razviće plamenjače", Ranojević 1912:139.
8 Prema primerima iz građe za RSANU tonja ima i značenja "vlaga, memla" (Levač, Slavonija), "izmaglica" (Sombor), "mokra magla" (Beograd), "neprijatan miris" (Vojvodina, Crna Gora),"u oblak dignuta prašina" (Bačka), "velika tišina u vazduhu; mirna, tiha voda; zapara pred oluju" (Resava).
9 Još je Stulić označio kna kao ženski rod, "mrlje koje kiša ostavlja na lozi", ovo je dalje preuzeo Šulek 1879 koji upućuje na svoju potvrdu klja - iz izvora Sabljar - areal Dalmacija, Istra, Hrvatska; iz Šuleka obe potvrde preuzeo je Simonović 1959.
10 Pravo značenje Vukovog cvek "der Honigthau"očigledno nije bilo poznato ni Kašiću (v. Kašić 1987:136) jer je uključeno u grupu "malobrojnih reči čija je upotreba ograničena na (pojedine) zanate ili na trgovinu".
11 U Slavoniji je inače za plamenjaču potvrđeno i: medena rosa, v. Lovretić 1897:98. I neki drugi nazivi za bolest "plamenjaču" motivisani su "medom": medljik, medljika, odnosno "rosom": ljuta rosa, rosa.
12 Globalnu sinhronu i dijahronu analizu hrišćanskog aspekta biblijske reči mana daje Premk 1995.
13 Klepikova 1977 pokazuje raširenost termina *tap(p)a u karpatobalkanskom arealu, ali nema srpskohrvatske potvrde. Najsloženiju semantičku sliku termina *tap(p)a imaju karpatoukrajinski govori, dok je njegova semantika u severno- i zapadnoslovenskim jezicima znatno uža. *Map(p)a kao "bolest biljaka" javlja se samo u karpatskom arealu: u ukrajinskom, rumunskom, bugarskom i makedonskom jeziku. Pitanje o upotrebi ovog termina postoji i u upitniku za karpatski dijalekatski atlas, v. OKDA.
14 Radenković 1996:36 i 43-47 ubraja vetrovita bestelesna bića u izazivače bolesti kod ljudi.
15 Etnolingvistička škola N. I. Tolstoja izradila je shemu opisa mitoloških likova (v. Shema 1989), južnoslovenski demon koji izaziva plamenjaču, već samim tim što je u pitanju nevidljivo, bezoblično biće, ne može biti opisan po svim tačkama ove sheme.
16 Problem leksikografskog tretmana "praznoverja, mitoloških i religijskih pojmova" na srpskohrvatskom leksičkom materijalu - već je bio predmet istraživanja, up. Marković 1995.
Literatura
Azimov, Э. G.
1983 Iz polesskoj narodnoj meteorologii. Slepoj dožd', Polesskij эtnolingvističeskij sbornik, Moskva, 212-217.
BER
1962-95 B''lgarski etimologičen rečnik I-IV (a-padam), Sofija.
Bezlaj, F.
1977-95 Etimološki slovar slovenskega jezika I-III, Ljubljana.
Brozovič, D.
1988 Ob эtimologii serbohorvatskoj leksemy maća 'pjatno', Эtimologija 1985, Moskva, 52-53.
Bukumirić, M.
1983 Iz ratarske leksike Goraždevaca (kod Peći), Prilozi proučavanju jezika 19, Novi Sad, 71-105.
Dinić, J.
1988 Rečnik timočkog govora, Srpski dijalektološki zbornik XXXIV, Beograd, 7-335.
Đorđević, T. R.
1938 Zle oči u verovanju Južnih Slovena, Srpski etnografski zbornik LIII, Beograd, 1-347.
Elezović, G.
1932 Rečnik kosovsko-metohijskog dijalekta I, Beograd.
ERHSJ
1971-74 Skok, P.: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-IV, Zagreb.
ЭSSJA
1974-95 Эtimologičeskij slovar' slavjanskih jazykov 1-22 (a- narod''), Moskva.
ESUM
1989 Etimologičnij slovnik ukrajins'koji movi I-III, Kijiv.
Fasmer, M.
1986-872 Эtimologičeskij slovar' russkogo jazyka I-IV, Moskva.
Gerov, N.
1895-1908 Rečnik na bl''garskija ezik, Plovdiv.
Karadžić Stefanović, V.
1852 Srpski rječnik, Beč.
Kašić, J.
1987 Tragom Vukove reči, Novi Sad.
Kašić, Z.
1995 Govor Konavala, Srpski dijalektološki zbornik XLI, Beograd, 241-396.
Klepikova, G. P.
1977 Karpatskaja leksika v ee otnošenii k leksike inyh zon slavjanskogo mira, Slavjanskoe i balkanskoe jazykoznanie, Karpato-vostočnoslavjanskie paralelli, Struktura balkanskogo teksta, Moskva, 3-20.
Koseska, V.
1972 Bulgarskie slownictwo meteorologiczne na tle ogolnoslowianskim, Wroclaw etc.
Kuusi, M.
1957 Regen bei Sonnenschein, Helsinki.
Lipovac-Radulović, V.
1981 Romanizmi u Crnoj Gori, jugoistočni dio Boke Kotorske, Cetinje-Titograd.
Lovretić, J.
1897 Otok, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje II, Zagreb, 91-459.
Machek, V.
19682 Etymologicky slovnik jazyka českeho, Praha.
Marković, M.
1986 Rečnik narodnog govora u Crnoj Reci, Srpski dijalektološki zbornik XXXII, Beograd, 243-500.
Marković, Ž.
1995 Praznoverja, mitološki i religijski pojmovi, problem razgraničenja, Folklor u Vojvodini 9, Novi Sad, 235-240.
Milovanović, E.
1983 Prilog poznavanju leksike Zlatibora, Prilozi proučavanju jezika 19, Novi Sad, 15-70.
MNTES
1967-76 A magyar nyelv torteneti-etimologiai szotara I-III, Budapest.
Musić, S.
1972 Romanizmi u severo-zapadnoj Boki Kotorskoj, Beograd.
OKDA
1987 Obщekarpatskij dialektologičeskij atlas, Vstupitel'nyj vypusk, Skopje.
Pižurica, M.
1995 Iz srpskohrvatske meteorološke terminologije (Nacrt za jedan projekat uz nekoliko etimoloških beležaka), Makedonski jazik XL-XLI, Skopje, 435-435-445.
Pleteršnik, M.
1894-95 Slovensko-nemški slovar I-II, Ljubljana.
Premk, F.
1995 Mana, ta kruh tiga lebna, Jezikoslovni zapiski 2, Ljubljana,195-218.
Radenković, Lj.
1996 Narodna bajanja kod Južnih Slovena, Beograd.
Ranojević, N.
1912 Kriptogramske bolesti žita u Srbiji, Beograd.
RJA
1880-1975 Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-XXII, Zagreb.
RMJ
19862 Rečnik na makedonskiot jazik, Skopje.
RSANU
1959-89 Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika 1-14, a-nedotruo, Beograd.
Rubić, S., Nuić, A.
1899 Duvno (Županjac), Zbornik za narodni život i običaje IV, Zagreb, 244-291.
Schuster-Šeljc, H.
1978-89 Historisch-etymologisches Wörterbuch der ober- und niedersorbischen Sprache 1-24, Bautzen.
Shema
1989 Shema opisanija mifologičeskih personažej, Materialy k VI Meždunarodnomu kongressu po izučeniy stran jugo-vostočnoj Evropy, Problemy kul'tury, Moskva, 78-85.
Sikimić, B.
1996 Slojevi folklornog teksta, Studije srpske i slovenske, Srpski jezik I, Beograd - Nikšić, 163-174.
Sikimić, B.
1996-a Mitska bića dečijeg folklora: kiša sa suncem, Liceum, Kragujevac (u štampi)
Simonović, D.
1959 Botanički rečnik, Beograd.
SP
1974-1995 Slownik praslowianski I-VII, a - gob'dz', Wroclaw.
Stanić, M.
1990-91 Uskočki rečnik I-II, Beograd.
Stijović, R.
1990 Iz leksike Vasojevića, Srpski dijalektološki zbornik XXXVI, Beograd, 119-380.
Škaljić, A.
19794 Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo.
Šulek, B.
1879 Jugoslavenski imenik bilja, Zagreb.
Tomić, M.
1989 Rečnik radimskog govora, Srpski dijalektološki zbornik XXXV, Beograd, 1-174.
Usačeva, V. V.
1983 Iz nablydenij nad meteorologičeskoj leksikoj Poles'ja i Karpat, Polesskij эtnolingvističeskij sbornik, Moskva, 217-225.
Varbot, Ž. Ž.
1984 Praslavjanskaja morfonologija, slovoobrazovanie i эtimologija, Moskva.
Biljana Sikimić
FOLK TERMS FOR RAIN WITH SUN
Summary
Mutual relationship between South Slavic folk terms for the plant illnesses like rust and the meteorological phenomenon of the rain falling and sun shining in the same time, is analyzed. This meteorological phenomenon is believed to be the main cause of the plant illness - rust. Lexicographical and etymological treatment of following both meteorological and botanical terms: ala, tonja. klja, maća, mana, balsara and cvek was made. The problematic lexicographical definition of phenomena belonging to the folk culture was pointed out. The hypothesis was made about existing of the demonic being without corpus, that can be connected with the plant illness rust.
http://www.rastko.org.yu/filologija/bsikimic/bsikimic-kisa-sunce-2.html |
|