Kosovo: IZMEDJU TOLERANCIJE I NETOLERANCIJE
RELIGIJA NA BALKANU

Kosovo:
IZMEDJU TOLERANCIJE I NETOLERANCIJE

Besnik BALA, AIM Priština

Kosovo, bez obzira na neke akte nasilja nad verskim institucijama, nikada nije doživelo verski rat.

500 godina zaredom, Albanci su projektovali versku toleranciju na jednom imenu Gjergj Kastrioti - Skenderbeg. Glavni junak njihove istorije imao je dva imena: katoličko, koje mu je dao njegov otac (Gjergj Kastrioti), i tursko (Skenderbeg), koje mu je dao sultan Murat, u čijem je dvoru služio odredjeno vreme i protiv čijeg se carstva borio punih 25 godina. Već na početku rata izmedju dve religije, Albanci su pokazali bledu "posvećenost" prema njima i izgleda da ih je to pratilo tokom cele istorije.

Kosovo današnjih dana je zemlja tri različite veroispovesti. Najveći deo albanske populacije pripada muslimanskoj veroispovesti, a mala zajednica je katoličke veroispovesti. Pripadnici srpske zajednice su naravno pravoslavni vernici. Tri različite veroispovesti su bile razlog da mala zemlja kao što je Kosovo postane "kolevkom" brojnih crkava i džamija, medju najstarijima na Balkanu, i kao takve možda i gnezdima netrpeljivosti medju najstarijima na Balkanu. Albanci nisu takoreći nikada uvažavali sa fanatizmom verske podele i jaz izmedju dve veroispovesti je bio plitak, u nekim slučajevima neprimetan. Islamizacija albanske populacije na Kosovu, tvrde istoričari, odvijala se na dva načina: silom i ekonomskim i socijalnim uslovljavanjem. Neretko, njegovi stanovnici su prihvatili novu veru (islam) kako bi profitirali od ponudjenih beneficija od strane turskih zvaničnika, sačuvavši s druge strane katoličku veroispovest u kući. Hronike beleže slučajeve podele braće u dve različite veroispovesti, čak i dva surpužnika, zbog mogućnosti profitiranja. Kao posledica sličnih fenomena, i dan danas postoje čitava sela i brojne porodice "kriptokatolika". Stanovnici sa tipičnim muslimanskim imenima slede rituale te vere, a ne ostavljaju po strani ni rituale katoličanstva. I sve se to dešava tako prirodno da ni na koga ne ostavlja neki poseban utisak. Oni često govore veoma slobodno o ovoj pojavi, čak i naširoko objašnjavaju sve njihove veze sa "verom predaka - katoličanstvom". Verski praznici imaju elemente obeju religija, a u njima se prepliću i razni paganski elementi koji se u nekim slučajevima čuvaju sa više fanatizma nego kasniji "nametnuti dodaci" iz monoteizma.

Srpska zajednica, s druge strane, izgleda da je u većoj meri okupljena oko Pravoslavne crkve, iako je kod svih zajednica period komunističke diktature nekako "izbledeo" veze sa "oltarom", iako ne u stepenu kako se to desilo recimo u Albaniji. Titov "liberalni komunizam" ostavljao je ipak više prostora za versko delovanje, svakako koristeći to kao dokaz za "socijalističku demokratiju" s jedne strane, a s druge strane njegove bezbedonosne strukture su koristile verske podele u funkciji poznate krilatice "zavadi pa vladaj".

Godine nakon Drugog svetskog rata na Kosovu su označile talas iseljavanja Albanaca muslimanske veroispovesti u Tursku u ime njihove "repatrijacije" u zemlju "njihove prave vere". Albanci tvrde da danas u Turskoj živi zajednica od oko tri miliona Albanaca (sada takoreći u potpunosti asimilovanih).

Nakon okončanja komunističke ere, verske zajednice na Kosovu su ipak doživele svojevrstan period "preporoda", koji je više bio svojevrstan "izliv pokajanja dojučerašnjih komiunista koji su se vraćali Bogu, zaboravljenog punih 45 godina". Medjutim, religije su već počele da dobijaju funkciju i u političkom delovanju. Kosovo nije bilo kao i druge zemlje koje su već ušle u fazu tranzicije i koje su se obnavljale i sa ekonomskog, ali i duhovonog aspekta. Kosovo je već ulazilo u jedan od najmračnijih perioda konflikta Albanaca i Srba za pravo nad njim. Na političkoj sceni Srbije je stupila nova garnitura političara, medju njima i aktueni optuženik za ratne zločine, Slobodan Milošević, koji je u svojim prvim koracima u "svoju borbu uključio" i Srpsku pravoslavnu crkvu. Njen blagoslov je njemu pružio snažan podsticaj, a u medjuvremenu još snažnije je ojačan i stari srpski mit o Kosovu kao "svetoj srpskoj zemlji". Kosovo Polje, gde su 1389 balkanci bili pobedjeni od Turaka, pretvoreno je u "epopeju srpske slave i borbe krsta protiv polumeseca". Ubrzo, i nakon rušenja ono malo vlasti koju su držali kosovski Albanci, Miloševićev režim je započeo sa izgradnjom novih crkava, optužujuci Albance za "njihovo sistematsko rušenje". Lokalni hroničari su tada iznosili dokaze da su "upravo Albanci bili ti koji su čuvali i pravoslavne crkve", medjutim, to nije mnogo pomoglo u zaustavljanju širenja ubedjenja da Albanci vode i verski rat. Pošto je doživeo neuspeh u nastojanjima da "sudari Albance muslimane sa katolicima", režim je odlučio da "pravoslavlje" iskoristi do kraja kako bi opravdao svoje postupke. Za diplomatskim stolovima srpska strana je iznosila tezu prema kojoj su "Srbi bedem Evrope koji je brani od islama". (Evropa je nekada takvom nazivala Albaniju.). Režim, koji je zatvorio škole na albanskom jeziku, proterao albanske studente sa Univerziteta, proterao albanske radnike s posla, ipak se pokazivao veoma "tolerantnim" prema upražnjavanju vere prema željama svakog stanovnika Kosova.

Medjutim, ova "tolerancija" se okončala početkom rata na Kosovu 1998. godine. Srpske snage bezbednosti nisu poštedele ni džamije ni druge verske objekte u kampanji odmazde prema Albancima, posebno tokom kampanje NATO bombardovanja. Ovdašnji analitičari su iznosili stav da je to deo Miloševićeve strategije kako bi se dalo versko usmerenje ratu na Kosovu. Njegova mašinerija kao da je bila sigurna da će nakon tih ratnih strahoda uslediti i osvetnički postupci Albanaca, koji nisu nedostajali nakon povlačenja srpskih snaga i ulaska NATO trupa na Kosovu. Bilo je tada pravoslavnih crkava koje su raznete u vazduh, a ostali deo danas čuvaju mirovne snage (KFOR). Medjutim, ovdašnji posmatrači su skloni tvrdnjama da ti akti, uglavnom individualni, nisu bili deo nekog verskog rata, kojeg nije bilo nikada na Kosovu uprkos isforsiranim nastojanjima srpskog režima i uprkos činjenici što su sveštenici obeju strana bili na jedan ili drugi način uključeni u rat na Kosovu. Bilo je Albanaca koji su tvrdili da su neke od pravoslavnih crkava služile kao "konaci" za paramilitarne grupe koje su vršile zverstva nad lokalnim stanovništvom ili pak propagandistički centri, upirući prstom posebno na manastir u Dečanima (srednjevekovno arhitektonsko remek delo). U toj funkciji oni vide i manastir u Gračanici, na šest kilometara od Prištine, koji danas igra ulogu jednog od srpskih političkih centara na Kosovu. Srbi su, s druge strane, tvrdili da su džamije u stvari gnezda islamskog fundamentalizma na Kosovu i stalno su isticali tezu o uključenosti "mudžahedina" u redovima albanske gerile, tj. OVK.

Takve teze koje imaju za cilj da dokažu infiltraciju fundamentalističkih elemenata ponovo su se pojavile nakon terorističkih napada od 11. septembra u SAD. Predstavnici srpske Vlade nisu se ustručavali da traže islamske fundamentaliste i na Kosovu, čak je srpski zamenik premijera Nebojša Čovic izjavio da "na Kosovu ima na stotine malih Bin Ladena". Ipak, takve izjave nisu naišle na pogodno tlo, a medjunarodne diplomate su iznele da su one date "u sklopu nastojanja da se iskoristi američka tragedija od strane odredjenih krugova, kako bi profitirali za svoje ciljeve". Američki ambasador u Prištini, John Menzies, kao odgovor na takve optužbe je istakao stav gradjana Kosova u odnosu na te napade, komemoracije, protestne skupove i uopšte "bezrezervnu podršku koju je Kosovo pružilo SAD u najtežim vremenima njegove istorije". "U jednoj takvoj klimi mi ne smatramo Kosovo kao plodnu zemlju za otrovne ideje i koje mogu voditi u ovakve terorističke napade", bio je jasan američki ambasador koji je nekoliko dana pre toga učestvovao u večeri molitve za žrtve terorističkih napada zajedno sa predsednikom Islamske zajednice Kosova i biskupom kosovske biskupije.

Ipak, retki su oni koji negiraju nastojanja odredjenih religioznih krugova kako bi pronašli prostora za širenje njihovih gledišta. Tokom poslednje decenije mnoge "sekte" svih religija su vršile nastojanja da otvore svoje "kuće" i da pridobiju što više vernika. Naravno, nisu nedostajale ni investicije ni brojna obećanja, ni izgradnja novih džamija, a ni mlade devojke "propisno obučene" koje se "šetaju" ulicama gradova ili voze luksuzna vozila.

Medjutim, "nove religije" nisu našle plodno tle, a njihovi izgledi su smanjeni u velikoj meri nakon 11. septembra ove godine. Diplomate, vojne ličnosti, državnici, ali i analitičari "proroci" tvrde da svet neće više biti isti. Ali, na Kosovu, tvrde ovdašnji posmatrači, ista će ostati i dalje "retka medjuverska tolerancija".

zrodlo: http://www.aimpress.ch/dyn/dos/archive/data/2001/11206-doss-01-03.htm