Vlade prolaze - geografija ostaje
Vlade prolaze - geografija ostaje
Autor: Dragan Bisenic, Danas, Beograd 2006-02-11

Predlog Brisela da zemlje Zapadnog Balkana, pre nego što postanu članice Evropske unije, prvo stvore carinsku uniju, opet je uzbudio duhove u postjugoslovenskim državama.

Predlog Brisela da zemlje Zapadnog Balkana, pre nego što postanu članice Evropske unije, prvo stvore carinsku uniju, opet je uzbudio duhove u postjugoslovenskim državama. Njima to liči na pređašnju zajednicu čije rušenje je dovelo do teških razaranja i gubitaka, a za koju još ne postoji sasvim tačan nalaz, da li je to nešto što istorijski zauvek valja napustiti, ili i na tom nasleđu ima vrednosti koje mogu da budu korisne i u budućnosti. Ova ideja, međutim, ne pojavljuje se prvi put u ovoj formi, a dovodila je već nekoliko puta do sličnih reakcija. Ona je stizala i sa evropske, ali i sa američke strane. Evropska unija je 1998. formulisala svoj regionalni pristup državama bivše Jugoslavije koji je pred naletom kosovske krize evoluirao u Pakt za stabilnost, da bi posle promena u Srbiji, nemački demohrišćani prihvatili plan svog tadašnjeg spoljnopolitičkog lidera Karla Lamersa, tzv. Lamersov plan. Njega je nastavio da zastupa njegov kolega i bliski prijatelj, a sada predsednik Spoljnopolitičkog komiteta Evropskog parlamenta Elmar Brok. Lamersov plan biva osnažen dolaskom demohrišćana na vlast u Nemačkoj i njegove osnove su ono što se sada traži od zemalja Zapadnog Balkana: prvo carinska unija, a posle zajedničko tržište.

Jugoslavija iz Zagreba
Radikalni i istovremeno kreativni scenario (re)integracije jugoslovenskog prostora predstavio je 1993. britanski istoričar Mark Viler. Viler je zvanični istoričar delovanja britanskih tajnih službi na Balkanu tokom Drugog svetskog rata, pa mu poznavanje terena ne manjka. Tokom rata bio je u Zagrebu, a zatim je radio u Sarajevu u Međunarodnoj kriznoj grupi, a donedavno je bio politički savetnik visokog predstavnika u BIH. Predstavljajući šta će se dešavati u narednih 15 godina od 1993. Viler je tvrdio da će nova Jugoslavija krenuti iz Zagreba, a da će stvari u Srbiji ići toliko loše, da će postojati čak opasnost od građanskog rata, ali da će to biti momenat za novu Jugoslaviju.

Nova Jugoslavija će biti stvorena zbog ekonomskih interesa koje će imati neke od bivših jugoslovenskih republika. U tome će biti ohrabrivane od Evropske zajednice, kao u danima Ante Markovića. Izvestan pritisak biće usmeren na Hrvatsku, Bosnu (šta god od nje ostane) i verovatno Vojvodinu i Crnu Goru, da se ujedine i grupišu, možda pod dominacijom Zagreba. Ne verujem da će Slovenci biti za to zainteresovani, ali to će biti zajednica svih naroda koji govore srpskohrvatski jezik. Nemoguće je predvideti okolnosti u kojima će se to dogoditi. Jednostavno, to mi izgleda vrlo verovatno. Kad stvari u Srbiji zaista krenu nagore, a to znači kad Kosovo eksplodira, verovatno je da će i Vojvodina i Crna Gora težiti da odu. Pokušaće da napuste brod koji tone. U tom trenutku, Srbi u užoj Srbiji već vode građanski rat koji Vojvodina sa svojim posebnim uslovima i Crna Gora sa svojom posebnom istorijom očajnički žele da izbegnu. Čini mi se da u tom trenutku one prave korak ka slobodi ili, u krajnjem slučaju, korak ka bezbednosti. U toj tački mi možemo da počnemo da pričamo o novoj Jugoslaviji, baziranoj u Zagrebu, zaključio je Viler svoju prognozu.

Sledeći ovu ideju unatrag, setićemo se da se sredinom 1995. u zagrebačkoj štampi ozbiljno polemisalo s pismom koje je navodno uputila grupa harvardskih profesora političkim liderima u Zagrebu, Beogradu i Sarajevu, tražeći stvaranje nove Jugoslavije. U pozadini te akcije, navodno je stajao Henri Kisindžer, a inicijativa je trebalo da predstavlja ishod okončanja rata u Bosni i način za očuvanje mira na Balkanu. To pismo nikada nije ugledalo svetlo dana, a pitanje je da li je ono ikada i postojalo u toj formi. Istina je da je upućeno jedno pismo koje ima posredne veze s Kisindžerom, ali se ne odnosi na stvaranje nove Jugoslavije, već na ideju o formiranju Komisije Karnegi zadužbine i Aspen instituta koja bi trebalo da sačini novi izveštaj o stanju na Balkanu i uz preporuke za prevazilaženje neprijateljstava nakon okončanja rata. Tadašnjem rukovodstvu u Zagrebu i to je već slutilo da to vodi ka zaključku o neophodnosti ponovne saradnje između doskorašnjih neprijatelja, što je bilo dovoljno da se to u nekim glavama uobliči kao put ka novoj Jugoslaviji. Istina je, međutim, da je u to vreme bilo i sasvim eksplicitnih tvrdnji da je za Jugoslaviju jedino rešenje - Jugoslavija. Tako je tvrdila u svom članku objavljenom početkom 1995. poznata američka novinarka Flora Luis, koja je i inače smatrala da je integracija zemlje koja se upravo raspada jedini mogućni ishod svih tih procesa. Drugim rečima, svi napori ka cepanju regiona, kada se sve okonča, pokazaće se kao uzaludni.

Konfederacija južnog Balkana
Radu Komisije za Balkan koja je sačinila izveštaj Nedovršeni mir predsedavao je Leo Tindemans, ali je njen rad vodio Dejvid Anderson. Članovi su bili Simon Vejl, Džon Rober, Lojd Katrer, Teo Zomer... Od kraja 1995. do sredine 1996. obavljeno je impresivnih nekoliko stotina intervjua sa zvaničnicima iz regiona i sveta, a izveštaj je prezentiran u jesen 1996. U razgovoru koji je ovaj novinar vodio sa tada već teško bolesnim Dejvodom Andersonom, on je predložio da se organuzuje neka vrsta novog Versaja za Balkan. U izveštaju to se zove stvaranje Konferencije o juznom Balkanu, pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država i Evropske unije, sa ciljem stvaranja Konfederacije južnog Balkana.
Anderson je tvrdio da same balkanske zemlje, bez inicijative spolja, same neće mnogo učiniti i da oslanjanje na regionalne inicijative neće biti dovoljno efikasno. Potrebne su zapadne inicijative da bi se sačinili planovi saradnje na Balkanu, ali i zapadni podsticaj da bi te inicijative bile prihvaćene. Da bi počela njihova realizacija, Evropska unija bi u svojstvu modela i pokrovitelja mogla da odigra važnu ulogu u stvaranju ovih veza, rekao je Anderson i citirao reči tadašnjeg komesara EU Hans van den Bruka koji je govoreći o sporazumima o saradnji i trgovini sa balkanskim zemljama u februaru 1996. rekao: Mi ističemo da je za plodonosnu saradnju sa nama potrebna plodonosna saradnja izmedju njih samih.

Ovaj koncept potiče iz situiranja jugoslovenske krize u evropskom okviru i stava da se nipošto neće dozvoliti prelivanje jugoslovenskog konflikta van njegovih granica. On će biti izolovan, zatvoren i rešiće se upravo tamo gde je i počeo. Njegovi autori su dvojica uticajnih diplomata iz SAD i Velike Britanije - Daglas Herd i Dejvid Anderson. Daglas Herd, danas lord, okončao je karijeru britanskog ministra spoljnih poslova baveći se rešavanjem bosankog rata, a Dejvid Anderson (1937 - 1997) posle ambasadorovanja u Beogradu bio je direktor Aspen Instituta u Berlinu. Anderson je na mestu američkog ambasadora u Beogradu nasledio svog bliskog prijatelja Lorensa Iglbergera koji će kasnije postati državni sekretar u Bušovoj administraciji, na samom početku jugoslovenske krize. U vreme kada je kriza u Jugoslaviji dobijala sasvim ozbiljne konture, Anderson je zajedno sa Iglbergerom, učestvovao na konferenciji u Beogradu 20. i 21. marta 1990. Tada je on predočio kuda zemlja ide. Pominjanje imena Jugoslavija danas izaziva savim drugačiju vrstu osećanja od onih koja su postojala tokom hladnog rata. Kada je neko pominjao Jugoslaviju u svakoj tadašnjoj kancelariji, ministarstvu spoljnih poslova ili u svakoj velikoj finansijskoj instituciji, nije bilo nikakve sumnje da će biti pozdravljen s poštovanjem, razumevanjem i zahvalnošću za jedinstvenu ulogu u ravnoteži odnosa Istoka i Zapada, podsetio je Anderson. Vremena su se, međutim, promenila i to sasvim nagore. Kada danas pomenete Jugoslaviju u Vašingtonu, Londonu, Bonu ili Moskvi, vi ćete se sresti sa znacima i teškim pitanjima o tome koliko dugo zemlja može da opstane kao celina kada se suočena s nacionalističkim podelama, secesionističkim pritiskom i etničkim konfliktima čini, čak i prostom posmatraču, da je ona blizu građanskog rata.

Ukoliko dođe do rata, objasnio je Anderson grupi novinara koja ga je pitala o držanju sveta prema tom sukobu, on će biti hermetički zatvoren, a njegovi učesnici će sami morati da nađu put iz tog kotla. Kada sve bude gotovo, opet će videti da su u istom kotlu. Kada je raspad Jugoslavije počeo, kada je rat u Bosni kucao na vrata, kada niko nije ni mislio o bilo kakvom povezivanju jednom razdvojenog, u Berlinu je održana konferencija američkog Aspen instituta od 15 do 17. marta 1992. upravo o tome šta će biti kada se rat okonča, a kojoj je predsedavao Dejvid Anderson. Skup je bio zatvoren za javnost, a novinari koji su bili u svojstvu posmatrača, nisu smeli da citiraju nikoga od učesnika, ukoliko oni sami to ne dozvole.

Među učesnicima su bili tadašnji američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman i još tridesetak diplomata, naučnika i novinara iz Engleske, Francuske, Amerike i drugih zemalja. Na skupu su prisustvovali i zvaničnici tek stvorenih novih država - Hrvatske i Slovenije, dok predstavnik SPS-a nije došao na skup izgovarajući se bolešću, a nije poslao ni odgovarajuću zamenu.

Predstavnici Slovenije i Hrvatske su svaki svoj istup počinjali tvrdnjama da je Jugoslavija mrtva i da nema nikakvih mogućnosti da se ona na bilo koji način povrati, a za razliku od njih, učesnici iz zapadnih država su naglašavali da vlade dolaze i odlaze, ali geografija ostaje. Nemački predstavnik je naglasio da Bon smatra da bi jugoslovenska teritorija trebalo da bude ujedinjana u celosti i da je to razlog zašto Nemačka podržava povezivanje svih jugoslovenskih republika sa Evropskom unijom. Slovenački i hrvatski predstavnici su na ovom skupu svakog časa ukazivali da je upravo to nešto što je potpuno nemoguće, da i ekonomska saradnja traži političko odobrenje, da bi ih britanski ambasador u Nemačkoj upozorio da političke emocije ne mogu da se koriste kao izgovor za izbegavanje saradnje na obostrano korisnoj osnovi. Učesnici iz bivše Jugoslavije su pored toga odbili svaku ideju čak i o carinskoj uniji. Mi strahujemo od svake forme savezne administracije jer je to uvek bila skrivena forma srpske dominacije, rekao je hrvatski učesnik, uz dopunu slovenačkog predstavnika koji se oštro suprotstavio tvrdnjama da mikrodržave ne mogu da prežive, uzimajući za primer Dansku i slične države.

Nekoliko učesnika koji su predstavljeni kao bliski Vol Stritu, uopšte se nisu osvrtali na ove tvrdnje. Oni su ponovili da oni uopšte ne veruju u budućnost mikrodržava jer one, kao što istorija pokazuje, ne obezbeđuju ekonomski rast, a što otplatu spoljnih dugova čini sasvim neizvesnom.

Svet vidi Jugoslaviju kao celovit slučaj, a ne kao individualni problem svake republike, rekao je bankar koji nije propustio da kaže da će ponovno stvaranje zajedničkog tržišta biti neophodno. Na kraju skupa zaključeno je da će sve to biti mogućno kada se promene politički lideri u svim postjugoslovenskim državama, te da zapad treba da pruži svu podršku ne-nacionalističkim političkim partijama da bi se razvile institucije i lideri sa transnacionalnim tendencijama.

Ovaj skup bio je osnova svim kasnijim idejama o povezivanju regiona koje su se pojavljivale u više formi i s različitom političkom snagom. One su dopunjene sagledavanjem da države u regionu neće moći same da se povežu kao što su mogle same da uđu u sukob, te da će biti neophodna inicijativa spolja, upravo ona koju su zapadne države odbile da pruže pre početka ratovanja.

Mudrost uvek kasno stiže, rekao je neko, a u jugoslovenskom slučaju ona je veoma skupo plaćena. I sam Dejvid Anderson je uvideo da njegova ideja treba da bude modifikovana. Rat se mogao hermetički zatvoriti, ali ne i mir, rekao je Anderson u dvorištu vile Aspena u Berlinu.



zrodlo: http://nwbih.com/news.cgi?ref1=201