Govor Danice Gvozdenović na protestu majki, 18. maja 1999. godine
Govor Danice Gvozdenović na protestu majki, 18. maja 1999. godine

Narode naš,
Nemojte da razbijate. Već dva meseca silni moćnici iz belog sveta napadaju našu domovinu, razaraju naš trud, ubijaju nas. Već dva meseca očekujemo da se nešto desi i ovo ludilo prestane. Očekujemo od zvanične vlasti zračak nade, ali od toga ni traga. Naprotiv, informativna glasila nas obaveštavaju samo o rezultatima bombardovanja i o tome kako nam ništa vitalno nisu uništili, a ostrašćeni predstavnici sile i moći najavljuju nove vidove napada i uništenja.
Zašto su onda naša deca na Kosovu? Šta ona tamo rade? Čekaju taj drugi smrtonosni tovar, kako ga nazivaju naši vrli novinari, da im se sruči na glavu, ukopavaju se živi kao da mogu da pobegnu. Ne mogu da pobegnu od NATO avijacije. Nema im pomoći. Njima sada možemo da pomognemo sami - majke, roditelji, prijatelji. Samo onaj ko daje život može da odlučuje o životu, a to su majke. Niko drugi nema pravo da odlučuje o životu naše dece. Ne damo im to pravo.
Naša zemlja jeste napadnuta, ali u zvaničnim krugovima niko još ni prstom nije mrdnuo da se ovaj egzodus zaustavi. To rade drugi, političari drugih zemalja. A njih baš briga za našu decu. Oni putuju, sastaju se, slikaju se i daju izjave za štampu - kao: bombardovanje mora odmah da prestane. To su prazne priče, to su njihove političke igre. Našoj deci moramo mi pomoći. Ona to od nas očekuju dok ih zaglušuje zvuk aviona. Oni ne zaslužuju da se niko igra njihovim životima.
Okupili smo se danas, okupićemo se i sutra da dignemo glas za život. Domovina jeste rodna gruda, domovina je i most i fabrika i pruga, ali domovina je i čovek. Zemlja bez ljudi, dece i budućnosti je pustinja.
Tražimo od predstavnika naše opštine da odmah pozovu odgovorne u Beogradu i prenesu im naš imperativni zahtev da izađu iz svojih luksuznih skloništa i da odmah urade nešto da se bombardovanje zaustavi i da nam vojnici dođu sa Kosova. To mogu oni. To moraju oni. Ako to ne urade, uradićemo mi sami. Peške ćemo ići do Beograda, do Kosova, pa i do samog Brisela.
Znate šta je bilo juče, a čuli ste kakvu je vest RTK objavio. Tražimo od Pobede i naše televizije prave informacije. Neka gospodin Rizinger prestane sa traženjem samozvanih pesnika i sa terminologijom koja degradira novinare, a nas iritira. To ni na šta ne liči. Tako se rat ne vodi. Tako se zemlja ne brani.
Majke, dignimo glas za život. Naređujemo da nam vrate našu decu. Nećemo, valjda, da čekamo da nam gavranovi sa Kosova donose u kljunovima njihove ruke i bacaju nam ih u krilo. To vreme je prošlo. Nećemo decu u limenim sanducima i plastičnim vrećama. Hoćemo ih žive i zdrave, i to odmah...

http://www.republika.co.yu/368-369/16.html