Samosvest Srbina spašava


Ogled o kolektivizmu

Samosvest Srbina spašava

Politika je oduvek bila mesto gde se razum susretao sa iracionalnim. Ovozemaljsko sa svetim i mističnim.
Naši prostori, međutim, predstavljaju poseban primer ovog atavističkog fenomena. Sklonost ka mitologiziranju stvarnosti, tribalizmu i kolektivističkim ideologijama samo su neke od karakteristika ovdašnje političke kulture.
Probuđeni nacionalizam iz 90-ih naročito je odisao ovom mistično-kolektivističkom notom.
Doba "novog tribalizma", napisaće Karl Poper.1 U tonu istoricističkih predskazanja i reminiscencija, inaugurisana je nova ali stara ideja o izabranom narodu, zamenivši do tada postojeću ali ništa manje mističnu ideju o izabranoj klasi. Ovo pomeranje po liniji ideološkog kontinuuma, od komunizma do nacionalizma, po definiciji je podrazumevalo ostanak u mestu i okret za 180 stepeni. Sveta prošlost zameniće svetlu budućnost! Individua, kao kategorija u Srbiji nikada otkrivenog liberalizma, biće razumljivo podređena kolektivu, a njena prava i interesi državnom razlogu. Ali žrtvovanje individue na oltar kolektivnog i "hipersocijalnog", kako će to Epštejn2 sjajno primetiti, rezultiraće ničim drugim do kultom ličnosti, razotkrivajući svoju totalitarnu suštinu.
Iako kolektivistički zahtevi danas gube na svom ofanzivnom karakteru, može se zaključiti da je nacionalizam u Srbiji ipak preživeo propast srpskog nacionalnog projekta iz 90-ih godina. Pa tako imperativ sabornosti i danas predstavlja onu spasonosnu i utopijsku političku formulu čije se vekovno odsustvo želi predstaviti uzrokom svih naših istorijskih neuspeha i poraza. Zahtevi za jednoglasnošću naročito su vidljivi na primeru kosovsko-metohijskog pitanja gde nam se, umesto političkog pluralizma i različitosti, nudi totalitarni recept sabornosti. Linija političkog zabrana jasno ocrtava konture jednog zatvorenog i na promene imunog društva. Jer baš kao i individua, društvo postaje slobodno i celovito ne potiskivanjem već priznavanjem svih svojih različitih i često sukobljenih delova. Jezik istoricizma, s druge strane, jezik "vekovnih tendencija" i "prirodno-istorijskih prava" sve više zamenjuje nepostojeći jezik real-politike. Međunarodno-pravna racionalizacija ovog u biti istoricističkog diskursa samo neupućene može navesti na pogrešan trag. Simbolički razapeto, između srpskog i albanskog tribalizma, Kosovo čeka i svoju konačnu podelu!
Dešavanja oko crnogorskog referenduma o nezavisnosti, s druge strane, gotovo da u potpunosti potvrđuju stanovišta pojedinih psihologa o nesvesnom te afektivnom poreklu našeg ukupnog političkog mišljenja i delanja. I dok se u Crnoj Gori, istine radi, daju naslutiti tragovi racionalnog i umnog političkog diskursa, u Srbiji gotovo suvereno vlada afekt. Proždiruća ali bratska ljubav Srbije prema Crnoj Gori završava se baš na onom mestu gde počinje politička zrelost voljenog objekta. Postoji li bolja definicija paternalističko-simbiotskog odnosa?

O mrtvima sve najbolje

U jednoj svojoj knjizi nadasve spornog sadržaja, poznati francuski socijalni psiholog Gistav le Bon izneo je interesantno stanovište o tome kako su "mrtvi jedini neosporni gospodari živih"3 argumentujući to, između ostalog, i njihovom brojčanom superiornošću. Mrtvi, razume se, simbolizuju tradiciju koja, prema Le Bonu, zapravo gospodari i upravlja živima te celokupnim istorijskim tokom. U ovom prenaglašenom tradicionalizmu daju se prepoznati i obrisi nečega što predstavlja ovdašnji istorijsko-mitski lavirint. Mitologizirana prošlost kao i obično ima funkciju poveza za oči. Zatvarajući ih (oči) pred onim šta jesmo mi odbijamo da mislimo o tome šta možemo postati. U gotovo dirljivom nerazlikovanju istorije od mitologije nestaju i istorija i mitologija!
Refleksije varljivog mitskog ogledala, pak, čine da svi istorijski porazi izgledaju kao pobede. Nesposobni za poraz, ne prestajemo gubiti! U svom punom mitskom i istorijskom obimu, protegnuta do kraja u prošlost i u budućnost, nacija poprima oblik samodovoljnog uroborusa. Savršenog autoerotskog organizma! U takvoj konstelaciji živoj i mislećoj generaciji pripala je dosadna i statična uloga čuvara večnog plamena. Nastavljača velikih ideja bez ijedne svoje tog tipa. Bez želje da obezvredimo snagu i potencijal tradicionalnih vrednosti, potreba za nečim što će Majkl Polanji formulisati kao "dinamički autoritet tradicije"4 nesumnjivo se oseća. Stojeći naspram statičkog autoriteta, čiju suštinu najbolje reprezentuje magijski krug uroborusa, "dinamički autoritet tradicije" podrazumeva mogućnost kritičke prorade te dinamiku kreativnog samoobnavljanja! U interpretaciji Karla Popera, oslobađanje kritičkih moći čoveka upravo je onaj element koji jedno otvoreno društvo razlikuje od plemenskog.
Ali kako postići promene koje se i na individualnom nivou čine tako teškim i neostvarljivim? Za početak, jedan predlog za razmišljanje.
Kao prilog ideji o kreativnom samoobnavljanju, a u cilju postizanja preko potrebnih promena, usuđujem se dirnuti u prostor mitskog, simboličkog i kolektivno nesvesnog. Umesto opšteprihvaćene i u kolektivno nesvesno urezane mantre Samo Sloga Srbina Spašava predlažem novu, spasonosnu introspektivnu formulu SamoSvest Srbina Spašava!
Srđan Nastasijević

1 Karl Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd 1993.
2 Mihail Epštejn, Postmodernizam, Zepter Book World, Beograd 1998.
3 Gistav le Bon, Psihološki zakoni razvoja naroda, Papirus, Novi Sad 1995.
4 Zbornik Kritika kolektivizma - Liberalna misao o socijalizmu, "Filip Višnjić", Beograd 1988.


http://www.republika.co.yu/382-385/17.html