Rod, konflikt i pomirenje |
Rod, konflikt i pomirenje: Gde su muškarci? A šta je sa ženama?
mr Olivera Simić, konsultantkinja za rodna pitanja, Bosna i Hercegovina
Uvod
Pomirenje je dugoročan proces koji obuhvata traženje istine, pravde, lečenje i opraštanje. To je širok i obiman proces i treba da uključi svakog člana ratom pogođenog društva. Takođe, proces pomirenja treba da uključi rodni aspekat, jer su muškarci i žene na drugačiji način pogođeni ratom. U tom pogledu, pre nego što se okrenemo istraživanju prirode pomirenja, moramo da saznamo na koji način konflikti različito uključuju i utiču na žene i muškarce.
Ovaj rad ima tri dela. Prvi deo istražuje rodne uloge i militarizaciju i način na koji se socijalna konstrukcija maskuliniteta i ženstvenosti koristi da bi se podsticao i legitimisao militarizam. U drugom delu naglasiću zašto i kako se rodne uloge menjaju kad počne rat. Pored patnje, konflikt može da aktivira ogromnu snagu i posredništvo žena, koje su inače retko u prilici da ih upotrebe zbog patrijarhalne strukture društava. Snaga koju žene dobijaju tokom konflikta premešta ih iz privatne u javnu sferu, nekad isključivo rezervisanu za muškarce. To takođe naglašava da žene nisu samo žrtve rata, već sposobne i samostalne individue koje igraju važnu ulogu kao mirotvorci. Međutim, posle rata često se događa da žene izgube dobitke stečene za vreme rata. Pored toga, žene su retko prisutne u zvaničnim mirovnim pregovorima, gde bi mogle da artikulišu svoje potrebe i brige. Konačno, treći deo istražuje posledice konflikta i ulogu muškaraca i žena u ostvarivanju mira i pomirenja. Da li žene i muškarci imaju iste interese i zahteve u procesu pomirenja? Ako nemaju, zašto je to tako?
1. Rod i militarizam
Militarizam je ideologija konstruisana radi stvaranja neprijatelja i nametanja takvih predstava o “drugima” gde se oni pojavljuju kao izvor pretnje za našu ličnu bezbednost. Onaj “drugi” je konstruisan kao različit tj. kao drugačiji, pri čemu je “drugi” kao osnovni katlizator militarizma, dokazan kao “manji od”, odnosno, manje vredan. Jednom, kada je razlika napravljena i prihvaćena, “drugi” mora biti uništen ili će on/ona uništiti “nas”. [1] Neprijatelja je predstavljen kao apsolutan i apstraktan, da bi se napravila jasna razlika između čina uništenja i čina ubijanja. [2] Dehumanizacijom drugog i stvaranjem osećaja žrtve, vlasti uspevaju da ubede ljude da je rat neizbežan kao akt odbrane. [3]
Sam smisao “muškosti” i muškaraca je doveden u pitanje i manipulisan od strane države, s ciljem da se zadrži vlast i državna legitimnost vojske. Na državi je teret da osigura da proces militarizacije bude trajan i da muškarci budu spremni da služe vojsku i da idu u borbu. Vlasti imaju zadatak da “hrane” ego i društvenu konstrukciju muškaraca kao hrabrih i snažnih. Muškarci treba da se ubede da veruju da je služenje vojsci njihova “životna šansa” da dokažu društveno konstruisane muške atribute. U borbi, oni postaju ratnici.
Nadalje, vojnik se portretiše kao ratnik koji « samopožrtvovano » štiti žene, decu i druge kojima je potrebna zaštita. Ovo je veoma važan motivator za regrutovanje vojne snage. Koncept ‘zaštićene/og’ je suštinski za legitimnost snage i nasilja. Štaviše, zaštitnik treba da ima objekat koji štiti, nešto za šta je vredno boriti se.
Kada se muškarci šalju u rat da štite svoje domove i zemlju, kaže im se da moraju da štite svoje žene od skrnavljenja od strane neprijatelja. Žene se obično posmatraju kao objekat kojem je potrebna zaštita, ali i za stvaranje pritiska i krivice kod muškaraca, ukoliko imaju ikakvih sumnji o ratu. U načelu, žene se posmatraju samo kao žrtve za koje je potrebno da se muškarci bore, pa i čak da umru.
Militarizam je podjednako važan za vreme rata i za vreme mira. [4] Stoga, militarizam je verovatno važniji pre rata, zato što se rat ne može voditi ukoliko militarizam nije gajen pre nego što je rat počeo. To je oblik strukturalnog nasilja nametnut od strane države, uglavnom preko masovnih okupljanja i medija koje kontroliše država.
Međutim, za žene koje pre rade ka zajedničkim interesima preko granica sukoba, teže je odrediti neprijatelja kao “drugog”. Brige koje one imaju u vezi svoje dece i članova porodice daju im društveni legitimitet i vezu sa ženama s druge strane konflikta [5] .
Zaista, žene koje prve ustaju protiv rata i saosećaju sa ženama sa druge strane etničke granice, obično su majke čiji su sinovi regrutovani u rat. Bez ikakve sumnje o neizmernoj važnosti svih žena da se podignu protiv rata, postoji opasnost da se čini da samo žene-majke protestvuju protiv rata. Žene-majke se namerno koriste kao deo militarističke propagande i njihov protest se predstavlja tako da opravdava tvrdnje nacionalnih lidera o neophodnosti borbe da bi se odbranile žene i deca. Mediji često odluče da ignorišu prisustvo nekih muškaraca ali takođe i samih žena u demonstracijama. To još jednom predstavlja negiranje ženskog bića. [6]
Identiteti žena se preobličavaju i angažuju od strane vlasti koju čine muškarci zarad ostvarivanja njihovih uspešnih nacionalnih projekata. Cini se da se njihovi identiteti jedino koriste kao stvaraoci dece, kulture i iznenada cenjenih starih, skoro zaboravljenih tradicija. Iz tog razloga, reprodukcija je i u biološkom i u društvenom smislu fundamentalna u nacionalnoj politici i praksi. Konačno, njihova heteroseksualnost nikada nije dovedena u pitanje. U potpunosti se prihvata da su sve žene heteroseksualne, plodne i spremne da reprodukuju naciju.
2. Rod i rat
Dok s jedne strane ima mnogo informacija o ženama kao žrtvama, imamo beznačajne podatke o povećanju nezavisnosti i samopouzdanja žena kao rezultat konflikta. [7] Mediji neprestalno prikrivaju zlostavljanja žena za vreme rata, dok ignorišu akcije koje žene preduzimaju kao nezavisni akteri. Slike žena kao žrtava imaju ozbiljne posledice na javnu svest o ratu. Ovo onemogućuje prepoznavanje jedinstvenih rešenja koje bi žene mogle predložiti.
Zaista, žene su žrtve rata ali su i takođe i preživeli. Rodno zasnovano nasilje postoji u velikom obimu pre rata, i kad se jednom nasilje poveća, ono ne nestaje, već eskalira u obimu kao i u pogledu ozbiljnosti zlostavljanja. [8] Žene postaju ratna poprišta i oruđa za taktiku muškaraca, ratnika. Višestruki slojevi diskriminacije koji već postoje u jednom društvu dopuštaju da žene budu cilj i da doživljavaju nasilje, seksualno zlostavljanje ili ropstvo. Prethodno postojanje kulture diskriminacije se često pogoršava. [9] Kao što je Kokburn rekla, “dok su životi i tela muškaraca na raspolaganju naciji, tela žena su na raspolaganju muškaraca.” [10]
U stvari, silovanje “drugih” žena se smatra najefektivnijim načinom za ”prodiranje u odbranu neprijateljske nacije, uništavanje njene imovine (i) povređivanje njenog morala.” [11] Pošto se na žene gleda kao na svojinu “njihovih” muškaraca, silovanje žene tokom sukoba posmatra se kao efektni napad na muškost “njenog” muškarca. One su posebno i namerno pogođene kako bi se ponizio i degradirao neprijatelj, njegova kultura, etnička i verska grupa.
S druge strane, žene u sukobu su takođe osnažene iznenadnim promenama u rodnim ulogama. Konflikt može da otvori neplanirane prostore za osnaženje žena, što utiče na stvaranje strukturalnih društvenih tansformacija i proizvodi nove realnosti koje redefinišu rod. [12] Žene izlaze iz svojih tradicionalnih uloga da bi izašle u susret društvenim i ekonomskim zahtevima rata. Neke žene po prvi put postaju jedini hranioci porodice, aktivne u politici i vođe. Kao dobar primer mogu poslužiti žene Srebrenice koje su preživele genocid u Srebrenici. [13] Žene Srebrenice su bile prisilno proterane iz enklave i danas većina njih živi kao raseljena lica u BiH. Pre rata Srebrenica je bila dominantno muško društvo u kojem su muškarci bili glava porodice. Rat, kao i postkonfliktna situacija, dramatično su promenili ulogu žena. Uloga glavnog hranioca porodice je sad prela na žene. Većina ovih žena su se po prvi put našle u ovoj ulozi jer je Bosna i Hercegovina patrijarhalno društvo. Žene Srebrenice su u proseku bile manje obrazovane od muškaraca i većina njih su bile domaćice pre rata.
Izazov da prežive u odsustvu muškaraca stvara ovu naglu ekspanziju ženinih kako privatnih tako i javnih uloga. One organizuju formalne i neformalne male lokalne grupe s ciljem da pomognu ranjivoj populaciji, pre svega ženama, starijima i deci. Pošto mnogi muškarci ne mogu da se kreću slobodno, u strahu da će biti gonjeni od strane vojne policije i poslati na front, javni prostor je ostavljen ženama. [14] U svakom slučaju, žene koriste svoju tradicionalnu nevidljivost u javnom životu da bi napravile prostor za svoje aktivnosti. Mnoge žene počinju da rade u neformalnom sektoru, pokušavajući da obezbede minimalni prihod za opstanak svojih porodica, dok su muškarci u borbi ili kod kuće. One su u situaciji da kontrolišu svoje prihode i da odlučuju o raspodeli njihovih finansijskih primanja.
Žene redefinišu tradicionalne uloge propisane muškarcima i ženama od strane društva i daju potporu ženinom samopouzdanju. Rađa se veliki broj novih, posvećenih žena vođa i mnoge od njih pretpostavljaju svoje uloge vođa i posle rata. Pošto žene imaju višestruke uloge, veoma je teško povući liniju između žena žrtava i žena nosioca promena unutar društva. Njihove uloge se integrišu i čine kompleksni zadatak kojim se zahteva da budu priznate ne samo kao žrtve, već i kao samostalne individue koje su sposobne da preuzmu akcije i zahtevaju promene.
3. Rod i pomirenje
Pomirenje je složen pojam koji može da znači potpuno različite stvari različitim ljudima. [15] Ono može da iziskuje aktivnosti koje mogu da variraju čak i unutar jedne zemlje i to sa različitim akterima. Aktivnosti mogu da obuhvate javno saslušavanje, rituale, retributivnu pravdu, simbolične postupke opraštanja ili materijalne kompenzacije koje treba da plati “okrivljena” strana. Međutim, šta god da se odabere kao “ tradicionalan” način ozdravljenja i pomirenja, nosioci procesa su skoro univerzalno muškarci. [16] Ovakva praksa ima tendenciju da isključi aktivnu žensku ulogu i pretenduje da sve napore svede na izgradnju mira među muškarcima. Kao rezultat orodnjene lokalne politike i asimetrije rodne moći, glasovi žena se često ignorišu ili su marginalizovani.
Pitanje pomirenja ima naročitu važnost i posebno značenje za žene i ono može da bude različito od značenja koje ima za muškarce. Na primer, amnestija ne znači isto muškarcima i ženama. Za muškarce, ona ih oslobađa od odgovornosti za zločine, uključujući i one počinjene prema ženama. Zbog toga oni možda nikada ne shvataju, niti razumeju i ne zažale zbog ozbiljnosti zločina počinjenih nad ženama. S druge strane, amnestija ostavlja žene izložene daljim napadima, naročito kada je napadač bio bivši komšija, š to se obično događa u građanskim ratovima. Na primer, u Bosni i Hercegovini se procenjuje da postoji oko 10 000 osumnjičenih za ratne zločine koji još uvek uživaju slobodu, žive i rade u zemlji. Svi oni žive u susedstvu sa bivšim “neprijateljima” i žrtvama. [17]
Pored toga, žene su seksualno ranjive za vreme konflikta na način na koji muškarci nisu. One trpe zlostavljanja kojima su retko izloženi muškarci, kao što su masovna silovanja, nasilne trudnoće ili seksualno ropstvo. Njihova iskustva konflikta zahtevaju posebnu pažnju, jer se razlikuju od doživljaja istog od strane muškaraca. Za te žene pomirenje uključuje priznanje rodno nanetih povreda i adekvatne kazne. Međutim, kazna ne mora da bude neophodno retributivna po svojoj prirodi, ona može da bude restorativna. Umesto sistematskog kažnjavanja koji ima legitimitet u kažnjivom postupanju počinioca dela i preduzimanjem akcije protiv istog, restorativna pravda nastoji da postigne pomirenje između žrtava i lica koja su ih povredila korišćenjem različitih metoda nenasilnog rešavanja sukoba. [18] Takođe, za žene udovice rata pomirenje obuhvata kompenzaciju i primenu naslednog i porodičnog zakona koji će ih priznati kao glavne hranioce porodice. [19]
Ženama je potrebno da njihova patnja dobije javno priznanje. Međutim, žene veoma često nemaju političku i društvenu moć da iznesu svoje brige. Štaviše, čak i kad imaju prostora da govore o svojim traumama na javnim saslušanjima gde su prisutni muškarci, njihove porodice ili članovi zajednice, one se ne osećaju prijatno kada govore o seksualnim zlostavljanjima koja su nad njima izvršena. Čak iako veoma uspešan, južnoafrički model ustanovljen Komisijom za istinu i pomirenje nije imao rodni aspekt. Debate su bile veoma slabe kada je bilo potrebno iznositi istinu o ženama. Prema zvaničnim statistikama o tome ko je davao izjave Komisiji, više od 55 procenata su bile žene; međutim one su samo govorile o iskustvima muškaraca i svoje dece. [20] Žene nisu govorile o svojim iskustvima, o sebi. Muškarci su ti koji su govorili direktno o svojim vlastitim iskustvima, dok žene, u većini slučajeva su govorile o drugima, često o muškarcima i deci. Prema nekim istraživanjima, žene su to činile namerno kako bi učinile «vidljivom priču njihovih sinova» jer «muškarci govore samo o sebi kada dođu pred komisiju za istinu». One smatraju da je na njima (ženama) da iznesu ove priče jer nema ko drugi da to učini. [21]
Nesumnjivo je da proces istine može da donese olakšanje, ali on takođe može da žigoše i osramoti žene. Odazivajući se pozivu da svedoče, žene i devojke nanose društvenu sramotu ne samo sebi nego i članovima svoje porodice. Ovo može da ima fatalne posledice po budućnost žena. One mogu biti proterane iz društva, mogu postati meta za silovanje ili se mogu smatrati nepodobnim za udaju. Štaviše, između reskiranja svoje budućnosti i adekvatnog kažnjavanja počinioca može da postoji veliki nesklad, pa žene mogu odlučiti da radije ne govore. Takođe, i kada odluče da progovore i na taj način rizikuju društvenu sramotu i svoju sigurnost, one mogu da se suoče sa zakonskim teškoćama. Na primer, zakon Bosne i Hercegovine smatra da je silovanje samo penetracija penisa u vaginu. Prema tome, žena koja je imala AK-47 u svojoj vagini nije bila silovana s legalnog stanovišta. Umesto toga, počinilac je izvršio nepristojan čin. [22]
Pored toga, u skoro svim mirovnim procesima žene nisu prisutne tokom pregovaranja strana u konfliktu. Prema tome, potrebe i problemi većine žena su izostavljeni iz završnih mirovnih sporazuma, što često ima dugoročni efekat na buduće društvo. Mirovni sporazumi nemaju samo za cilj prestanak vatre, već pre imaju za cilj da ponovo stvore i rekonstruišu čitavo, ratom unišeno društvo.
Muškarci su uključeni u stvaranje planova rekonstrukcije koji su često rodno slepi. Muškarci prisutni za pregovaračkim stolom su obično zainteresovani za raspodelu zemlje i buduće vlasti u državi. Ko će upravljati zemljom i ko će imati više moći u vladinim strukturama smatra se mnogo važnijim nego bilo koje pitanje koje žene mogu da predlože. Osim toga, u procesu tranzicije rata ka miru muškarci još zadržavaju maskulizirano društvo u kojem vladaju muškarci i u kojem se teži da budžet i svi resursi budu usmereni prvenstveno na “pitanja bezbednosti”. U Bosni i Hercegovini i državna i međunarodna zajednica (koju predstavljaju uglavnom muškarci) su pre svega bile zainteresovane za stvaranje nacionalne armije i međunarodnih bezbednosnih snaga. Na ovaj način, oni su (opet) uneli u zemlju ogroman broj oružja i naoružanih muškaraca koji koštaju veliku količinu novca koja je radije mogla biti utrošena na zdravlje i obrazovanje.
Muškarci često ne vide, ili ne žele da vide, da postoji potreba za formalnim priznanjem i potvrdom rodne transformacije koja se događa tokom rata. Priznanje nove snage i uloge žena može biti preteće za održavanje postojećeg patrijarhalnog društva. To bi zaista bio prvi korak ka slabljenju patrijarhalnih struktura.
Pored toga, militarizmu je potreban militarizovana muškost da bi bio u stanju da postoji kao takav. Militarizmu treba muškarac koji želi da ide u borbu. On pothranjuje “ratnički identitet” kod muškaraca; njegovu “jedinstvenu snagu” “hrabrost” i “zaštitničku” ulogu. Ipak, dok postaju «zaštitnici domovine» muškarci gube svoju osnovnu, ”prirodnu” ulogu staraoca i hranioca porodice. Ova pozicija može stvoriti sukobe interesa i uloga kod samih muškaraca, frustracije i bes posle konflikta, kada muškarci obično zavise od žena, koje nastavljaju da obavljaju uloge hranoca porodice koje su stekle tokom sukoba. Prema tome, posledice militarizma nisu samo teške po žene pre i tokom konflikta, već takođe i u postkonfliktnom periodu. Muškarci koji se vraćaju sa ratišta prenose svoju moć činenja nasilja iz ratne zone u svoje porodice ali takođe i šire, u svoje zajednice. Njihovo dugotrajno odsustvo iz porodice i odvojenost od žena ih sprečava da uoče i racionalno prihvate da je žena dobila jednu drugu, aktivniju uogu i zapravo dokazalada je sposobna da preuzme mušku ulogu u porodici. Većina muškaraca, nakon vraćanja sa ratišta ostaje bez posla; dolazi do porasta upotrebe alkohola i nasilje u porodici postaje veoma izraženo [23] . To što su zavisni od ženinog prihoda može biti veoma frustrirajuće i ponižavajuće za muškarce. Prema tome, proces pomirenja treba da počne na pojedinačnom nivou, između muškaraca i žena iz istih, ali podjednako važno i iz različitih etničkih i religioznih grupa.
Počevši od pojedinaca/ki, proces pomirenja treba da dostigne nivo zajednice. Proces pomirenja ne može da bude ni pod kojim uslovima nametnut od strane spoljašnjih aktera mira, koji treba da odigraju važnu ulogu u procesu pomirenja, ali tek pošto potvrde tradicionalne načine na koje određeno društvo funkcioniše kada je u pitanju proces pomirenja. Kao dugoročnom procesu, pomirenju je potrebno vreme i strpljenje. Rehabilitacija žrtava i pomirenje između žrtve i počinioca se ne može zadovoljiti odmah posle nasilnog konflikta. [24] Takođe, ako potreba za promenom i pomirenjem nije internacionalizovana, postoji mogućnost da će promena biti privremena. [25]
Kako Zehr opisuje, srce pomirenja je « dobrovoljna inicijativa strana u konfliktu da priznaju svoju odgovornost i krivicu ». [26] Međutim, priznanje zločina ne mora da bude obavezno povezano sa prihvatanjem krivice za određeni zločin. U slučaju Dragoljuba Kunarca u Hagu [27] , na suđenju za zlostavljanje žena u Foči, on nije poricao da je imao seksualni odnos sa određenim brojem muslimanskih devojaka i žena. Međutim, Kunarac je dokazivao da žena nije mogla da doživi ozbiljnu mentalnu bol ili povredu zato što je on imao seksualni odnos s njom, pošto je ona bila izložena grupnom silovanju od strane njegovih drugova pre njega. [28] Radomir Kovač, branilac Kunarca, je rekao da veruje da su njegove žrtve pristale na odnos zato što se nisu snažno opirale tokom čina i zato što je on bio zaljubljen u jednu od njih. Pored toga, on ih nije smatrao robinjama zato što su imale ključ od njegove kuće i mogle su da pobegnu u bilo koje doba. Međutim, Kovač nije objasnio gde bi muslimanske devojke mogle da pobegnu bez novca i odeće, u Foči kontrolisanoj od strane Srba 1992. godine. [29]
Prema tome, iako je Kovač [30] priznao da se silovanje desilo, nema osećaja krivice zbog toga. Ne postoje osećanja odgovornosti i žaljenja zbog događaja koji su se desili, već potpuno nepriznavanje ozbljnosti počinjenih zločina. Štaviše, skoro da se čini da su žene uživale u tome da budu seksualne robinje i grupno silovane. Činjenica da je Kovač bio “zaljubljen” u jednu od njih dala mu je “pretpostavljeni kredibilitet” da je siluje. Konačno, nijedan od njih ne doživljava ove događaje kao silovanja zato što nije bilo snažnog otpora od strane žena. Prihvatanje sopstvene krivice i propovedanje oproštaja je jedan od prvih koraka ka pomirenju Ako je to cilj, kako ćemo nastaviti dalje sa pomenutim stavom?
Muškarci sa obe konfliktne strane ne žele da budu optuženi za seksualne zločine tokom rata s obzirom da su se desili na obe strane. To je ono zajedničko zaraćenim stranama, jer je seksualno nasilje prema ženama uobičajen zločin u ratovima i za sve strane u njima. Zaista, oni bi to radije zaboravili i nastavili dalje. Ipak, žene ne mogu da zaborave. One mogu da oproste ali naravno, tek pošto muški počinioci bar priznaju svoja dela i svoju odgovornost na ovaj ili onaj način. Prema tome, za neke žene je neophodna istina o tome šta se desilo, kao i priznanje istine u ime počinioca. Njima je potrebno da znaju da je počinilac zaista svestan onog što je uradio i da oseća žaljenje zbog počinjenog. Za druge, identifikacija istine sa onima koji su počinili zločine i molba za oproštajem žrtava moraju da se dese da bi one bile u stanju da idu dalje. [31]
Ako pogledamo na projekte civilnog društva š irom sveta i na to ko je u većini njih angažovan, možemo reći da su žene više zainteresovane za proces istine i pomirenja. Zaista, početkom rata pojavio se veliki broj, uglavnom ženskih, nevladinih organizacija. [32] Međutim, postoje aktivnosti ka pomirenju koje su inicirali muškarci, bivši vojnici, u formi javnog svedočenja kroz koja muškarci na javnim mestima govore o svojim iskustvima i žale zbog svojih dela. Međutim, postoji potreba da u ovakvoj vrsti debata muškarci, pored toga što se izvinjavaju jedni drugima za počinjene zločine, urade isto i prema ženama.
Uloge koje žene imaju u procesima pomirenja su složene i odražavaju višestruke uloge koje žene imaju u društvu. Njihov pristup i život moraju biti potpuno sagledani, s obzirom da žene simbolizuju učitelje mira unutar porodice, u školama, ženskim i mešovitim udruženjima i na drugim mestima. Njihove mreže i poznavanje lokalnih događaja čine ih efikasnim nadzornicima za rano upozoravanje, spremnim da signalizuju uzbunu na povećanje tenzije i druge znake potencijalnih konflikata. Njihove često široke rodbinske veze, društveni izgledi i obuka mogu ih učiniti visoko efikasnim posrednicima. Osim toga, njihov položaj autsajdera i shvatanje da nisu glavni subjekti u konfliktu takođe otkriva njihovu ulogu pregovarača i stvaralaca novih pristupa miru. [33]
Bez devalvacije destrukcije koju sam rat donosi, rat takođe ruši i patrijarhalne strukture društva koje degradiraju i ograničavaju političke, građanske i druge slobode žena. On ruši tradicije i običaje nametnute ženama, kako bi se kontrolisalo njihovo ponašanje u društvu. Dakle, rat takođe stvara prostor i otvara vrata novim počecima. [34] Međutim, demobilizacijom muškaraca postoji paralelan proces “demobilizacije” žena iz njihovih novostečenih uloga. Svlačenjem vojne odeće, odlaganjem oružja i vraćanjem u status pre rata, muškarci pretpostavljaju da žene treba da urade isto. One treba da budu skinute sa svojih teško stečenih uloga tokom konflikta: ekonomske slobode i nezavisnosti. Prema tome, reintegracija demobilisanih vojnih lica i demilitarizacija muškosti sukobljava se sa ženskim sticanjem mobilizacije tokom konflikta i njihovom željom da je zadrže.
Da zaključimo, povratak miru ženama obično znači povratak rodnom status quo, bez obzira na netradicionalne uloge žena za vreme sukoba. [35] Kako zadržati i konsolidovati stečeno za vreme konflikta je izazov koji još stoji pred ženama u postkonfliktnim društvima.
Zaključak
Stvaranje kulture mira je proces koji bi trebalo da obuhvati i muškarce i žene u preispitivanju različitih vidova nasilja, nepravde i diskriminacije. Takođe, oni bi trebalo da imaju na umu da se bezbednost ne može meriti oružjem i pušakama, već nivoom razumevanja među ljudima.
Ako muškarci na vlasti nastave da gledaju na žene prvenstveno kao na žrtve, ratne udovice ili majke heroja, malo je prostora za postkonfliktne društvene promene. [36] Kako bi promenile ovu percepciju, žene takođe moraju da imaju važnu ulogu. One ponekad ističu samo njihovu ulogu žrtve i čineći to zapravo podržavaju rodne stereotipe po kojima su žene viđene isključivo kao žrtve. Zaista, žene su žrtve rata ali su rat i preživele. Međutim, žene se često posmatraju samo kao pasivne žrtve, zbog velikog obima nasilja koje doživljavaju za vreme rata. Mediji stalno nameću informacije koje opisuju zlostavljanja koja žene trpe tokom rata, dok ignorišu akcije koje žene preduzimaju kao samostalni akteri. Predstave o ženama kao žrtvama i gubitnicima koje se prenose u javnost imaju ozbiljne posledice na svest o različitim uticajima koje rat ima na muškarce i na žene i sprečava priznavanje kreativnih i novih rešenja koje žene mogu predložiti.
Naš zajednički zadatak ne bi trebalo da bude da negiramo već da preoblikujemo rod. Drugim rečima, to znači da odvojimo hrabrost od nasilja, kao i ambiciju od dominacije i eksploatacije. [37] Hrabrost svakako ne podrazumeva upotrebu nasilja niti ambicija i moć treba da znače dominaciju nad manje moćnim. Konačno, i jedni i drugi, muškarci i žene, imaju potencijal za sklapanje mira i odgovornost da stvore i održe mir. Da bi postigli ovo, moramo da unapređujemo obrazovanje za mir ne samo u školama već i na drugim mestima kao što su radna mesta, organizacije zajednice, tržište rada, masovni mediji, nauka i odnosi unutar porodice.
O autorki:
Olivera Simić, Bosna i Hercegovina, magistarka pravnih i rodnih nauka. Magistrirala je međunarodna ljudska prava na Essex Univerzitetu u Velikoj Britaniji (2003.). Stekla je i zvanje magistrice na Univerzitetu Ujedinjenih nacija u Costa Rici gde je radila jedinstvenu kombinaciju rodnih i mirovnih studija. Radi kao konsultantkinja i ekspertica za rodna pitanja. Poslednjih godina intenzivno se bavi istraživanjem i pisanjem na temu ženskih i dečijih prava, kao i rodnih pitanja. Objavila je veći broj radova iz pomenutih oblasti. Radila je kao asistentkinja-istraživačica u jednoj od najvećih nevladinih organizacija u SAD, Human Rights Watch, kao i u kancelariji UNICEFa u Bosni i Hercegovini, gde je vodila projekte koji se tiču trgovine decom i rodno zasnovanog nasilja.
Kontakt: oljasimic@yubc.net
BIBLIOGRAFIJA
Knjige
S. Meintjes, A. Pillay, and M. Turshen, (eds) The Aftermath: Women in Post Conflict Transformation (London, Zed Books, 2001)
S. Cockburn, The Space Between Us: Negotiating Gender and National Identities in Conflict (London and New York, Zed Books, 1998)
S. Hunt, This was not our war, Bosnian women reclaiming the peace (Durham & London, Duke University Press, 2004)
Članci, izveštaji, časopisi
ACCORD, “Conflict trends”, Special Issue on Women, Peace and Security 3/2003. (The African Center for the Constructive Resolution of Disputes and UNIFEM, South Africa, 2003)
D. Pankhurst, “Issues of Justice and Reconciliation in Complex Political Emergencies” Third World Quarterly January 20, 1999 p. 239-256
D. Pankhurts, “Mainstreaming Gender in Peacebuilding: A Framework for Action” (London, Women Building Peace, 2000) at 24
D. Wilson, M Pilisuk, M. Lee, “Understanding Militarism, Money, Masculinity and the Search for the Mystical”, in Christie, D., Wagner, R.; and Winter, D. Peace Conflict and Violence: Peace Psychology for the 21st century (New Jersey, Prentice Press, 2001)
E. Cynthia, “Deminlitarization-or more of the same? Feminist questions to ask in the postwar moment”, in Cookburn, C., Zarkov, D. (Eds), The PostWar Moment, Militaries, Masculinities and International Peacekeeping (London, Lawrence & Wishart, 2002)
H. Zehr, “Restorative Justice” in Reychler, L., and Paffenholz, T. (eds) Peacebuilding: A Field Guide (Lynne Rienner: Boulder, 2001)
Infoteka, “To Live With (out) Violence: Final Report [on] Violence against Women [in] Zenica, Bosnia and Herzegovina” A Second Look, no. 2 (Zagreb, Infoteka, 1999)
K. Kurtenbach, “Dealing with the Past in Latin America” in Reychler, L., and Paffenholz, T. (eds) Peacebuilding: A Field Guide (Lynne Rienner: Boulder, 2001)
L. Marshall, “The connection between militarism and violence against women” (26 February 2004) For more see:
, accessed 3 March 2005
M. Turshen, “Women’s War Stories” in What Women Do in War-time:Gender and Conflict in Africa, ed. Tushen, M. and Twagiramariya, C. (London, Zed Books, 1998)
N. Puechguirbal, “Women and War in the Democratic Republic of Congo” in Signs, Journal of Women in Cutlure and Society (USA, The University of Chicago Press, August 2003)
R. Connell, “Arms and the men: using the new research on masculinity to understand violence and promote peace in the contemporary world” in Breines, I., Connel, R., Eide, I., “Male roles, masculinities and violence: A culture of peace perspective (UNESCO Publishing, 9-17 and 21-33, 2000)
S. Ruddick, “Mother’s and Men’s Wars” in Harris, A., King, Y. Rocking the Ship of State (Westview Press, San Francisco and London)
S. Slapsek, “Hunting, ruling, sacrificing: traditional male practicies in contemporary Balkan cultures” in I Breines, R Connell and I Eide., Male roles, masculinities and violence, A culture of peace perspective (Paris, UNESCO, 2000)
V. Nikolic-Ristanovic, “Truth, reconciliation and victims in Serbia: the process so far” (New Horizons for Victimology XI th International Symposium on Victimology Stellenbosch, South Africa 13-18 July, 2003) Draft paper
Women, Peace and Security, At a Glance (UN Department of Public Information, 2003)
Y. Sooka, “Keynote Address to The Aftermath: Conference on Women in Post-war Situations” (University of the Witwatersrand, Johannesburg, South Africa, July 20-22, 1999)
Istraživanja
Anonymous (after Adolph Treidler), Untitled, ca. 1917-1920, lithograph, 40 x 26 1/2 in.,SLU 95.3.57 See:
, accessed 4 April 2005
Google on Gender. For more see:, accessed 3 April 2005
Google images on Gender and Peace. For more see:
, accessed 3 April 2005
Bloofield, D., “Reconciliation: am Introduction” Available at:
Anderson, S., “Women’s Many Roles in Reconciliation”, see:
, accessed 30 March 2005
E Hoffer, “Retributive and Restorative Justice” For more see:
, accessed 1 October 2005
Qoute from Ann-Maric. Pumla Gobodo-Madikizela “Women’s Contributions to South Africa’s Truth and Reconcilliation Commission” (Women Waging Peace, Hunt Alternative Fund, February 2005) For more see:< http://www.womenwagingpeace.net/content/articles/SouthAfricaTJFullCaseStudy.pdf>, accessed 23 September 2005
Slučajevi
ICTY, Transcript, Prosecutor v. Dragoljub Kunarac, Radomir Kovac and Zoran Vukovic, Foca case nos. IT-96-23-T, IT-96-23/1-T (2002)
ICTY, Appeals Judgment, Prosecutor v. Kunarac, Kovac and Vukovic, Foca case nos. IT-96-23-PT, IT-96-23/1-PT (2002)
Prevod sa engleskog: Ženski centar za demokratiju i ljudska prava
--------------------------------------------------------------------------------
[1] Mashall, L., “The connection between militarism and violence against women” [“Veza između militarizma i nasilja nad ženama”] (26. februar 2004.) za dodatne inf. vidi , pristupljeno 3. marta 2005.
[2] Ruddick,S. “Mother’s and Men’s Wars” [“ Ratovi majki i muškaraca”] u Haris, A., King, Y. Rocking the Ship of State [Ljuljajući državni brod], ( Westview Press, San Francisco i Lonadon ) str.79
[3] Nikolić-Ristanović, V, “Truth, reconciliation and victims in Serbia: the process so far” [“ Istina, pomirenje i žrtve u Srbiji: Proces do sada”]
(Novi horizonti u viktimologiji XI-ti međunarodni simpozijum o viktimologiji Stellenbosch, Južna Afrika 13-18 juli, 2003) nacrt rada
[4] Wilson,D.: Pilisuk,M., Lee, M., “Understanding Militarism, Money, Masculinity and the Search for the Mystical” [“Razumevanje militarizma, novca, maskuliniteta i potraga za mističnim”], u Christie, D., Wagner, R.; i Winter,D. Mirovni konflikt i nasilje: Psihologija mira 21. veka ( New Jersey, Prentice press,2001) str. 324
[5] Women, Peace and Security, At a Glance [Žene, mir i bezbednost, Jedan pogled] (Odeljenje UN za javno informisanje, 2003)
[6] Cockburn,S., The Space Between Us: Negotiating Gender and National Identities in Conflict [Prostor između nas: Pregovarački rod i nacionalni identiteti u konfliktima](London and New York, Zed Books, 1998) str. 167
[7] Puechguirbal, N., “Women and War in the Democratic Republic of Congo”[“Žene i rat u demokratskoj republici Kongu”] in Signs, Journal of Women in Cutlure and Society [Znaci, Časopis o ženama u kulturi i društvu], (USA, The University of Chicago Press, August 2003.)
[8] J Barry, Rising up in response (Women in Black, Belgrade, 2005) p. 70
[9] ACCORD, “Conflict trends”, [Konfliktni trendovi], Special Issue on Women, Peace and Security [Specijalni broj o ženama, miru i sigurnosti] 3/2003. (The African Center for the Constructive Resolution of Disputes and UNIFEM, South Africa, 2003) at 31
[10] Cockburn, C., Supra n.7,str.43
[11] Ibid str.43
[12] Meintjes, S., Pillay, A., and Turshen, M. (eds) The Aftermath: Women in Post Conflict Transformation [Posledice: Žene u postkonfliktnoj transformaciji ](London, Zed Books, 2001)at 6
[13] Pogledati: Gendercide Watch, “Case Study: Srebrenica Massacre, July 1995”. Tekst dostupan na:, pristupljeno 21.10.2005
[14] Slapsek, S., “Hunting, ruling, sacrificing: traditional male practicies in contemporary Balkan cultures”, [”Ratovanje, vladanje, žrtvovanje: tradicionalna muška praksa u savremenoj balkanskoj kulturi”] in I Breines, R Connell and I Eide., Male roles, masculinities and violence, A culture of peace perspective [Muške uloge, maskuliniteti i nasilje, Kultura perspektive mira] (Paris, UNESCO, 2000)p. 139
[15] Pankhurst, D., “Issues of Justice and Reconciliation in Complex Political Emergencies” [“Pitanja pravde i pomirenja u složenim političkim vanrednim stanjima”] Third World Quarterly January 20, 1999 p. 239-256
[16] Pankhurts, D., “Mainstreaming Gender in Peacebuilding: A Framework for Action” [“Integrisanje rodnog aspekta u održavanje mira: Okvir za akciju”], (London, Women Building Peace, 2000) at 24
[17] Međunarodna konferencija o istini i pomirenju, Sarajevo, avgust 2005, izjava od strane predstavnika Krivičnog suda BiH
[18] E Hoffer, “Retributive and Restorative Justice” Za više videti:
, pristupljeno 1.10.2005
[19] Bloofield,D., “Reconciliation: am Introduction” [“ Pomirenje: Uvod”] dostupno na:
http://www.idea.int/publications/reconciliation/upload/reconciliation-chap01.pdf, pristupljeno 2. aprila 2005.
[20] Sooka,Y., ., “Keynote Address to The Aftermath: Conference on Women in Post-war Situations” [« Ključne poruke o posledicama rata: Konferencija o ženama u posleratnim situacijama”] ( Univerzitet u Witatersrandu, Johanesburg, Južna Afrika, 20-22. jula 1999)
[21] Citat Ann-Maric. Pumla Gobodo-Madikizela “Doprinosi žena Južnoafričkoj komisiji za istinu i pomirenje” (Women Waging Peace, Hunt Alternative Fund, February 2005) Za više vidi:http://www.womenwagingpeace.net/content/articles/SouthAfricaTJFullCaseStudy.pdf pristupljeno 23.9. 2005.
[22] Infoteka, “ Živeti sa ( bez ) nasilja: Zavšni izveštaj o nasilju nad ženama u Zenici, Bosni i Hercegovini” Na drugi pogled, br.2 ( Zagreb,Infoteka,1999)
[23] Nikolic-Ristanovic, V., Social Change, Gender and Violence: Post-Communist a nd War Affected Societies (Kluwer, Dordrecht, Boston, London, 2002), str. 99
[24] Kurtenbach, K., “Dealing with the Past in Latin America” [«Bavljenje s prošlošću u Latinskoj Americi»] in Reychler, L., and Paffenholz, T. (eds) Peacebuilding: A Field Guide [Stvaranje mira: Tematski vodič], (Lynne Rienner: Boulder, 2001) at 353
[25] Zehr, H., “Restorative Justice” [¨Obnovljena pravda¨] in Ibid at 342
[26] Ibid at 341
[27] ICTY, Transkript, Tužilac protiv Dragoljuba Kunaraca, Radomira Kovača i Zorana Vukovića, Slučaj u Foči, IT- 96-23-T,IT-96-23/1-T (2002)
[28] Ibid
[29] 26 ICTY, Apelaciona presuda Tužilac protiv Kunaranca, Kovača i Vukovića, Fočanski slučaj, IT-96-23-PT,IT-96-23/1-PT (2002)
[30] Ibid.
[31] Hunt, S., This was not our war, Bosnian women reclaiming the peace [Ovo nije bio naš rat, Bosanske žene zahtevaju mir],(Durham & London, Duke University Press, 2004) p. 170
[32] For example, in the former Yugoslavia almost all NGOs who emerged at the beggining of the war were consisted from women. It seems logical as well since men were recruited into the army and went into the war.
[33] Anderson, S., “Women’s Many Roles in Reconciliation” [“Mnoge uloge žena u pomirenju”], vidi:
, pristupljeno 30. marta 2005.
[34] Turshen, M., “Women’s War Stories”[«Ratne priče žena»] in What Women Do in War-time:Gender and Conflict in Africa [Šta žene rade u ratno doba: Rod i sukob u Africi], ed. Tushen, M. and Twagiramariya, C. (London, Zed Books, 1998) pp. 1-26 at 20
[35] Meintjes, S., Pillay, A., and Turshen, M. (eds) , Supra n. 13, at 8
[36] Cynthia, E., “Deminlitarization-or more of the same? Feminist questions to ask in the postwar moment” [«Demilitarizacija – ili još više istog?»], in Cookburn, C., Zarkov, D. (Eds), The PostWar Moment, Militaries, Masculinities and International Peacekeeping [Posleratni trenutak, vojske, maskuliniteti i međunarodno održavanje mira](London, Lawrence & Wishart, 2002) pp. 22-32 at 29
[37] Connell, R., “Arms and the men: using the new research on masculinity to understand violence and promote peace in the contemporary world” [«Oružje i muškarci: korišnjenje novog istraživanja o maskulinitetu radi razumevanja nasilja i unapređenja mira u savremenom svetu»] in Breines, I., Connel, R., Eide, I., “Male roles, masculinities and violence: A culture of peace perspective» [«Uloge muškaraca, maskuliniteti i nasilje: kultura perspektive mira»] (UNESCO Publishing, 9-17 and 21-33, 2000) at 30
http://www.globalizacija.com/doc_sr/s0065sim.htm
|
|