Ćorović-Vlada kralja Aleksandra

Vladimir Ćorović: Istorija Srba
Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<< Sadržaj >>
Vlada kralja Aleksandra

Kraljević-regent Aleksandar, sa čijim je imenom vezano nerazdvojno naše narodno ujedinjenje, bio je tada mlad čovek, u naponu snage, u pravom smislu reči "ovenčan slavom". Imao je tek trideset godina (rođen na Cetinju 17. decembra 1888.). Bio je malog rasta i nežna zdravlja, ali neobično živ, pun pokreta, sav od nerva. God. 1910. jedva se spasao od trbušnog tifusa u Nišu i čitava je života patio od stomaka. To je osetno delovalo i na njegova raspoloženja, ali se on trudio da uvek vlada sobom. Školovanje u paževskom korpusu u Rusiji nije završio kad se, radi zdravlja, vratio u Beograd, ali je svoju ličnu kulturu dopunjavao intenzivnim čitanjem. Naročito ga je zanimala istorija i naša stara umetnost. Bio je nesumnjivo darovit i znao je da prozre i ljude i stvari. Oči su mu imale redak sjaj, bile su prodorne, i neobično tople. Malo je ljudi čiji je pogled imao tako nečeg sugestivnog i privlačnog i koji je ostavljao tako duboka traga u duši. Imao je velikih ambicija, razumljivih u tim godinama i posle tolikih uspeha; došlo je vreme, mislio je on, da se iziđe iz uskih okvira i da se stvaraju velika dela na svima područjima. Kao svi ljudi, imao je i svojih nedostataka, manjih i većih, koji se kod lica koja su na vlasti pojačavaju u većoj meri zato što vrlo često i mogu ono što hoće. Bio je ličan i ponekad isključiv bez potrebe; u izvesnim postupcima prek i svojevoljan. Imao je puno razloga da bude ponosit na sve ono što se učinilo i postiglo za vreme njegove vlade i njegovom saradnjom, ali je u velikom uspehu bilo vrlo krupnih zasluga i udela i drugih činilaca, s kojima se on nije rastavio u ljubavi. Usled te crte on je u svojoj vladavini sve više skretao ka autokratizmu i morao da prima odgovornost i za stvari, koje su po prirodi njegova položaja a i inače imale ostati van njegova domašaja.

Odmah, na početku života nove države, bilo je izvesnog škripanja. Zajednička vlada Srba, Hrvata i Slovenaca obrazovana je tek tri nedelje iza proglasa ujedinjenja, posle dugog natezanja oko podele mandata. Vlada je bila koncentraciona; u nju su ušli pretstavnici svih stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. S toga je ona ispala vrlo velika; u vladi je bilo 20 ministara, od kojih 18 resornih. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proširen krug zajedničkih poslova i udaren temelj centralizaciji vlasti, mada su zadržane sve dotle postojeće pokrajinske vlade sa njihovim užim lokalnim kompetencijama. Ali je kod izbora pretsednika nove vlade došlo do prve nezgode. Za pretsednika je, po formalnom dogovoru svih stranaka, imao doći Nikola Pašić. Ali su se protiv njega, sporednim putevima, javile spletke i on je u poslednji čas bio odbijen i zamenjen Stojanom Protićem. Kad je taj akt izazvao izvesno negodovanje, Pašić je imenovan za šefa naše delegacije za mirovne pregovore u Parizu.

Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednačenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednička, državna zastava (plavo-belo-crvena); zajednički grb, sklopljen iz srbijanskog, hrvatskog i tobože slovenačkog; i uveden je novi kalendar. S toga se i u ovoj knjizi, od ove glave, svi datumi označavaju po novom kalendaru. Novo stanje primljeno je u ogromnoj većini zemlje bez pogovora. Sem pomenutih pokušaja prevrata pristalica kralja Nikole u Crnoj Gori, nered je izazvan još samo u Zagrebu 5. decembra. Tamo su izvesne čete iz dva bivša austriska puka, u sve oko 1.200 ljudi, bile izišle na Jelačića trg da proglase republiku, ali su ih tu razbili odredi dalmatinskih mornara i hrvatski sokoli. To je bilo delo frankovačkih elemenata, čije su se vođe bile razbegle ili povukle u pozadinu. Nadbiskup Štadler umro je u Sarajevu onog dana kad je tamo ulazila srpska vojska, general Sarkotić otišao je u Beč, a Ivan Frank, sin Josifa Franka, bio je jedno vreme u Pešti. Frankovic nisu smeli posle toga da istupaju javno, nego su radili podzemno.

Kao vođa Hrvata istakao se tad Stjepan Radić. To je bio darovit čovek, sa lepim znanjem stranih jezika, i sa izvesnim širim idejama. Kao češki đak, oženjen Čehinjom, on je voleo Slovenstvo i slovenske narode, bio je uveren i o našem narodnom jedinstvu i o potrebi uže veze među južnim Slovenima, a zastupao je napredne ideje i u političkom i u socialnom životu. Zagrebačko više društvo nije ga primilo u svoj krug. Nije mogao da dođe ni na Univerzitet, iako je to živo želeo. Ogorčen na gospodu i "kaputaše" on je sa energijom i istrajnošću prihvatio ideje svog brata Antuna, koji je tražio novu političku i društvenu obnovu od hrvatskog radnog seljačkog naroda i njegove vrednosti. Hrvatski sabor nije bio pretstavnik naroda, nego se sastojao iz virilnih članova po položaju i od poslanika, koje su birali samo činovnici i građani i seljaci sa dosta visokim poreskim cenzusom. Hrvatski seljak nije imao političkog uticaja i s toga mu se politički ljudi nisu ni obraćali. Braća Radići osetili su dobro i na vreme taj krupni nedostatak hrvatskog političkog života, ušli su u narod i stali ga obrađivati. Uspeh s početka nije bio veliki, ali je zato bio stalan. Posle Antunove smrti Stjepan je nastavio rad sam. Išao je stalno u narod, sa zbora na zbor. Bio je vrlo aktivan i prilično bezobziran. Govorio je tečno i mnogo, ali besednik nije bio. Nije čak ni pazio na to šta baš govori, i kako govori. U političkom životu nije imao nikakve stalnosti, a ni hrabrost mu nije bila vrlina. Za vreme rata sarađivao je s frankovcima, pevao himne Habzburzima, grdio Srbe. Bistar i lako pokretan on se trgao na vreme iz tog društva, predosećajući slom Austrije, i prišao je Narodnom Veću. U Veću je bio organ onih, koji nisu smeli otvoreno da izađu "s bojom na sredu". Tu je pokušavao da se odredi granica dokle sme ući srpska vojska u samu Hrvatsku; izjašnjavao se za republiku; odbijao da ide u Beograd. Kad je proglašeno narodno ujedinjenje i počeo rad vlade stao je kupiti potpise protiv stvorenog stanja s tim, da ih uputi konferenciji mira. U praktičnoj politici to nije moglo imati nikakva značaja, jer se Hrvati na mirovnoj konferenciji nisu mogli pojaviti ni u kakvom svojstvu kao neki činilac, ali mu je to trebalo u unutrašnjoj politici, da oko sebe okupi sve protivnike Srpskohrvatske Koalicije i nove državne tvorevine.

Prema postignutom sporazumu, Privremeno Narodno Pretstavništvo sastalo se u Beogradu 1. marta 1919. Sastavljali su ga: polovina članova srbijanske Narodne Skupštine, delegati podgoričke i vojvođanske narodne skupštine i povećani broj članova Narodnog Veća. U tom Pretstavništvu ogromnu većinu pretstavljale su pristalice narodnog jedinstva; u našem političkom životu malo je koja skupština bila na većem intelektualnom nivou. Ali je i u njoj brzo došlo do oštrih kriza. Evo zašto.

Svetozar Pribićević ušao je odmah u tešnje veze sa srbijanskom opozicijom, koju su sačinjavali samostalci, nacionaliste i naprednjaci, i stvorio je s njima Demokratsku Zajednicu. O Vaskrsu 1919. to je već bilo svršeno delo. On je to učinio iz dva razloga: 1) da Hrvatima iz Srpskohrvatske Koalicije omogući spoj sa srbijanskim političarima, da bi se u novoj jedinstvenoj državi stvorila i jedinstvena snažna stranka, koja bi prihvatila državne poslove. Hrvati nisu hteli da se spajaju sa radikalima, jer su ovi, s Pašićem na čelu, bili oglašeni kao nosioci ne jugoslovenske nego velikosrpske ideologije, 2) bila je želja krune, da se kod srbijanske opozicije prečisti pitanje oblika države. Kod izvesnih srbijanskih stranaka bilo je to vreme, zbog solunskog procesa i inače, otvorenih republikanskih strujanja. U Hrvatskoj ceo Radićev pokret išao je s tom firmom. Republikanske ideje donosili su i komunisti koji su dolazili iz Rusije. Moglo se, prema tom, dogoditi da republikanci uđu u Konstituantu sa vrlo velikim brojem, naročito ako srbijanska opozicija otvoreno iziđe s republikanskim programom. Spajanjem srbijanske opozicije sa Srpskohrvatskom Koalicijom i njezinim prijateljima iz ostalih oblasti to se preseklo. Demokratska zajednica postala je odjednom najveća politička grupacija u parlamentu i glavni nosilac vlasti s nadom da to ostane i u buduće. Njezine glavne vođe, sem malih izuzetaka, napustile su republikanske težnje i tako osigurale za buduću zajednicu oblik monarhije.

Ovo republikansko pitanje bila je prva proba snaga i prva stvar na kojoj je javno počeo spor između Srba i Hrvata. Srbi van Srbije, prisiljeni da slave tuđe vladare kao svoje, a inače vaspitani u tradiciji našeg epskog monarhizma, gledali su u srpskom kralju ili crnogorskom knezu pretstavnike srpske državne misli i nosioce Dušanova i Lazareva duhovnog nasleđa. Naročito je bio postao popularan kralj Petar, "beli kralj", pod kojim je Srbija procvala, postala slobodnija, i pretstavljala privlačnu tačku za sve potištene i porobljene. Napadan, ružen, obasipan mržnjom za vreme rata on je u narodnim očima postojao sve veći, i draži, i skoro sa nekim svetiteljskim nimbusom. I zar napustiti njega, ili pustiti da ga grde drugi, sad, posle svega što je bilo, pošto je doneo oslobođenje? U srpske glave to nije išlo. U ostalom, s puno razumevanja. Kod Hrvata pokret je međutim uzimao maha. Srbi su na to gledali s puno nepoverenja. Dotle, Hrvati su bili najodaniji elemenat habzburške kuće, bili im istinski verni, ponosili se kad su mogli reći "Dvor je za nas". Njihovo republikanstvo tumačeno je s toga ne kao uverenje, nego kao otpor protiv dinastije koja je srpska. I s toga su mnogi naši ljudi odbijali i pomisao o ujedinjenju pod uslovom da se u tom pitanju popusti. Nalazili su čak, da na protivnoj strani nema ni dovoljno lojalnosti. Krfski pakt bio je prečistio tu stvar i potrzati je nanovo znači otvarati sva pitanja.

Stojan Protić, koji je u otsustvu Nikole Pašića vodio radikalsku partiju, došao je brzo u sukob s Pribićevićem. On mu nije mogao oprostiti savez sa srbijanskom opozicijom. Nije čak primao ni njegovu političku liniju uopšte. I dok su glavni radikalski agitatori ustajali protiv demokrata što nisu vodili srpsku nego jugoslovensku politiku, dotle je Protić sam ušao u veze sa glavnim vođstvom hrvatskih federalista i primio izvesne njihove sugestije za izradu programa budućeg državnog uređenja. I pismeno i usmeno Protić je osuđivao Pribićevićevu politiku integralnog narodnog jedinstva i dosta krute metode kojim je privodio u delo, i na tom pitanju je domalo izazvao i krizu vlade. Pašić nije prihvatio Protićev stav i otstranio ga je iz vođstva stranke, ali stvoreni rascep između demokrata i radikala nije se više dao lako premostiti.

Osnovno razilaženje između Srba i Hrvata u pitanju uređenja zajedničke države bilo je u ovom: hoće li ta država biti jedinstvena ili federativna. Većina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu državu. Polazila je sa gledišta, da jedan narod treba da ima i jednu državu. A u ono vreme svi su odgovorni činioci tvrdili da smo jedan narod, troimen istina ali jedan. To onda nisu poricali ni Hrvati. To je bila polazna tačka Jugoslovenskog Odbora, Narodnog Veća i Hrvatskog sabora u istoriskoj sednici od 29. oktobra; na tom osnovu stvorena je i zajednička država. Hrvati su bili u velikoj većini za federaciju. Želeli su da očuvaju svoju plemensku individualnost, kako se onda govorilo; i nalazili su, da ne treba i da je vrlo opasno jednim potezom izjednačivati sve, gde su razni istoriski faktori stolećima delovali, stvorili jednu posebnu vrstu kulturnog nasleđa i uneli i u ljude i u stvari izvestan svoj duh. U onaj mah Hrvati nisu tražili federaciju na plemenskoj bazi, nego su predlagali da se podela zemlje izvrši na nekoliko većih istoriskih oblasti. Mada su ta dva gledišta veoma suprotna o njima se ipak moglo raspravljati i teoriski i stvarno, i da je bilo pravog uzajamnog poverenja moglo je proći bez većih potresa da se primilo bilo jedno bilo drugo gledište. Ali je nedostajalo baš toga poverenja. Srbi su, povodom Radićeve akcije i hrvatskog republikanskog pokreta, verovali, da Hrvati ne misle iskreno i u federativnom uređenju gledali su perpetuiranje posebnog mentaliteta, koji bi išao protiv državne celine i narodne budućnosti, i koji je u stvari negacija narodnog jedinstva. Hrvati, opet, mislili su i tvrdili, da je Srbima narodno jedinstvo samo firma i organ da nature svoju vlast i da čak postepeno zatru hrvatsku individualnost. Netaktični ispadi pojedinaca i na jednoj i na drugoj strani uopštavani su zlonamerno, a ponekad i preuveličavani.

Srbi i Hrvati, i pored ilirske i jugoslovenske ideologije, nisu još bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili stavljeni. Dugo se i sistematski, istorijom i tuđim delovanjem, radilo na tom da se oni razdvoje i pocepaju. Retko su i malo oboji radili solidarno i sa istim konačnim ciljem. Misao o narodnom jedinstvu kao o političkoj tvorevini izrađivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktično provođena tek veoma kratko, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska Koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodišnjeg rada ranijih naraštaja. U svojoj borbi protiv tuđina, kada su i radili ponekad zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro šta neće, ali nisu bili uvek načisto s tim šta hoće, jer nisu bili podjednako stavljeni u položaj da o tome rešavaju sami sa punom odgovornošću pred svojom nacionalnom savešću. Sem godine 1848. oni nisu istupali zajednički, svojom odlukom, kao svestan politički činilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika išla je čak dosta puta u raskorak. Srbi su živeli od svoje epske tradicije, stvorili četničku ideologiju hajdukovanja i uskakanja, bili uvek spremni na borbene akcije, stalno u žudnji da jednog dana okaju i povrate ono što su izgubili. Radili su s papinim emisarima, s Austrijom, s Rusijom s kim se god moglo, samo da se dođe do cilja, koji je blistao u daljini. Nedisciplinovani hajduk i buntovnik koji peva o Kosovu i Lazaru i mašta o svojoj državi. Hrvati su rano, u zoru istorije, izgubili svoju samostalnu državu, ali su, s poštovanja dostojnom istrajnošću očuvali svoje mesto i svoju narodnost. U dugoj borbi za svoja prava i opstanak, u borbi s Mađarima, Mlečanima i Turcima, oni su se usko vezali za dinastiju Habzburga i u toj vezanosti izgubili su političku inicijativu. Njihova borba bila je stalno u defanzivi, i to i na granici i u sastavu Dunavske Monarhije. Braneći svoje pozicije u unutrašnjosti oni su razvili osećanje za forme i pravice, ali su zato bili lišeni pravog slobodarskog i revolucionarnog zamaha. Uredni, disciplinovani, iskorišćavani, oni su izgledali kao podstanari u sopstvenoj kući; imali su svoju zemlju, ali nisu mogli da stvore svoju državu. I najradikalniji hrvatski političari nisu mogli da se oslobode misli da svoju političku budućnost, čak i kao jugoslovenski misionari, posmatraju samo u sastavu i duhu politike Habzburške dinastije. Slom Austro-Ugarske Monarhije, mada se predviđao, nije se ipak očekivao u ovakvom obliku. Niko nije mislio da će se cela njezina zgrada, kao crvotočina, srušiti onako potpuno, bez temelja, i da će se naše pobedničke zastave samo u jednom zaletu pobiti iza Maribora i Subotice. Rešenje našeg nacionalnog pitanja i najveće optimiste zamišljale su samo u etapama, ma koliko da se programski govorilo o potpunom ujedinjenju.

Zatim treba pomenuti i ove činjenice. Hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova političkog izraza, nije imala mnogo dodira sa širokim narodom, niti je uticala na nj. Hrvatska inteligencija dolazila je u nesrazmerno većem broju iz gradova nego iz sela i libila se od seljaka. Kako smo već napred istakli, mase hrvatskog seljačkog naroda nisu uticale na politički život i s toga im gradski korteši i kandidati nisu ni prilazili. U Hrvatskoj je, isto kao i u celoj državi, tek 1920. god. uvedeno opšte pravo glasa. Hrvatske mase ostale su s toga politički neizrađene, a kad im se dala prilika da i one postanu politički činilac one su, kao što često biva, pošle za najradikalnijim sugestijama. Prihvatile su Stjepana Radića, koji im je ranije jedini obratio pažnju i koji im je bio najbliži. U stavu tih masa bilo je ponekad dosta neobaveštenosti i naivnosti, a u agitaciji dosta raznorodnih uticaja. Mase su, iza rata, s Radićem zajedno, naglašavale svoje mirotvorstvo i za svoju državu predviđali su da bude "neutralna republika Hrvatska u međunarodnim granicama južnih Slovena", ne osećajući koliko je to politički nerealno i čak maglovito. Krajem avgusta 1920. izbila je gotovo mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o žigosanju konja i popisivanju komore za vojsku.

Slovenci su ušli u novu državu bez ikakva državnopravnog balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snašli i svoju "deželu" razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga. I oni su, u većini, želeli da očuvaju svoju nacionalnu individualnost u okviru autonomije, ali od tog nisu nikad pravili kriza. Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve što se moglo; dobili su svoje škole, svoj univerzitet, svoju upravu; otstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenačko činovništvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraćaj do idealne mere; svakom mestu dali po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trgli oni su radili; za svaku vladu i za svaki režim oni su imali po jednog svog pretstavnika. U jedno vreme, njihov glavni pretstavnik, dr Anton Korošec, čovek nesumnjivo mudar i zaslužan ali bez ikakve političke načelnosti i doktrinarizma, pravi izdanak stare jezuitske škole, najpouzdaniji politički vetromer, vršio je čak najmoćniji uticaj u državi.

Kao što je bilo predviđeno, uređenje nove države imala je da donese velika narodna Konstituanta. Ona je izabrana 28. novembra 1920. Iako se nameravalo s izvesnih strana da ona bude potpuno suverena, ona to od samog početka nije bila, i to po pristanku vlade i glavnih stranka u zemlji. Ta ograničenost njezine suverenosti odnosila se samo na oblik države. Ona je odmah i bez prethodne diskusije smatrana kao monarhija. Izabrani poslanici mogli su početi rad tek pošto poklone zakletvu kralju. Glavna diskusija u Konstituanti vodila se oko pitanja: hoće li država biti jedinstvena, unitaristička, ili federativna. Pobedilo je prvo gledište, i to u glavnom srpskim glasovima. Novi ustav proglašen je na Vidov-dan 1921. god. Za nj je glasalo: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. Uzdržalo se od glasanja: 83 Hrvata i 26 Slovenaca, a nešto je bilo otsutnih i još pasivnih. Hrvati su odbijali da priznaju Vidovdanski Ustav ne samo s toga što nije bio donesen po njihovoj želji, nego i što je bio izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je pridviđao Krfski pakt. Srbi su s pravom naglašavali dvoje: 1) da je Konstituanta bila u tom pogledu nevezana, i 2) da sami Hrvati u mnogo pitanja nisu poštovali odredbe tog sporazuma. Radić se nije osećao obaveznim da izvršuje ono, što je ugovorio Jugoslovenski Odbor sa A. Trumbićem. Zašto bi se onda samo Srbi držali doslovno svega? Po Vidovdanskom ustavu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca imala je biti jednostavna nacionalna država, sa tri plemena ali jednom državnom idejom, parlamentarna i ustavna monarhija, sa širokim oblasnim samoupravama.

Na sam dan proglasa Vidovdanskog Ustava pokušao je jedan komunista da izvrši atentat na regenta Aleksandra. Atentat nije uspeo. To je dalo povoda novoj oštroj kampanji protiv komunista, koja je bila počela i ranije. Ruski primer imao je, kao u ostaloj Evropi, svojih sledbenika i u našoj državi, i to u dosta velikoj meri. Prilikom izbora za Konstituantu oni su dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Istina, to sve nisu bili glasovi uverenih pristalica pokreta, nego je među njima bilo i mnogo onih, koji su hteli tim da protestuju ne samo protiv društvenog poretka nego i protiv nove države uopšte. Komunistička aktivnost bila je vrlo živa i nalazila je nesumnjivo mnogo odziva. Smatralo se kod vodeće inteligencije da je period nacionalističkog rada završen i da treba preći na nove socialne probleme, ali se, u psihozi ruske revolucije, nije htelo prići socialnim reformama putem evolucije nego radikalno i nasiljem. Komunističke ideje prihvatila je, pored proletera svih vrsta, naročito, kao svuda, radnička klasa i studentska omladina. Seljak je bio uzdržan i držao se u glavnom starih stranaka. Jedino je u Bosni uhvatila maha staleška zemljoradnička stranka, levičarska ali nacionalna. Tamo je davno željeno rešenje agrarnog pitanja dalo zemljoradniku realan sadržaj oslobodilačkog dela i priljubilo ga za nj. Građanske stranke bile su tad u snažnom poletu i u velikoj borbi, a nosili su se, kao ozbiljni takmaci, jedino radikali i demokrati. Protiv komunista izdala je vlada 29. decembra 1920. obznanu, kojom je zabranjivala svaki njihov javni rad sa motivacijom da je opasan po državu. To je unelo ogorčenje u njihove redove i izazvalo pokušaje terorističke reakcije. Na dan 21. jula 1921. pao je kao žrtva njihova atentata Milorad Drašković, bivši ministar Unutrašnjih Dela, za čijeg je vremena objavljena obznana. Drašković je bio jedan od najumnijih državnika Srbije i velika nada njezine demokratije. Posle atentata na regenta i ovog atentata na Draškovića rešila je Narodna Skupština da poništi sve mandate komunističkih poslanika i da osudi njihovu stranku. Komunisti se više nisu mogli pojavljivati na izborima sa svojim listama, ali su postojali i dalje.

Godine 1921. umrla su dva naša kralja. U Francuskoj, u Antibu kraj Nice, završio je 2. marta svoj život kralj Nikola onako kako nije želeo i kako sigurno ne bi nikad zamislio nijedan od naših romantičara Omladinskog pokreta. On je bio čovek ređeg kova, sposoban, darovit, s pesničkim poletom, ali suviše zauzet sobom. U prošlosti je imao svetlih momenata, a Crnu Goru je utrostručio teritorialno i unapredio u mnogom pogledu. U poslednje vreme bio je izgubio politički kompas, ali je ipak držao do kraja nacionalnu liniju i korisno je poslužio opštoj srpskoj stvari.

Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je u Beogradu, 16. avgusta, kralj Petar, odavno bolestan i oronuo i odavno povučen ispred očiju sveta, ali visoko poštovan u celom narodu. Njegova vladavina značila je procvat Srbije kakav se samo mogao poželeti. On lično nije bio čovek od izuzetnih vrednosti, ali je s bogatim iskustvom života i jasnim demokratskim i slobodarskim načelima pustio narod, da dade puna maha svojim raspoloženjima i svojim vrednostima. Ni njegova vladavina nije bila bez kriza, ali su te krize bile bolesti organizma koji se oporavljao i koji je, na kraju, našao svoj put. Od Dušanova vremena naš narod nije imao većih uspeha; tek pod Petrom ispunjeno je ono, što je nekad Tvrtko započeo.

Podugo je trajalo nezadovoljstvo i u Crnoj Gori, koje je sistematski pomagala Italija. Pristalice kralja Nikole (jer njegove sinove nije niko mario) nisu bile toliko protiv samog čina narodnog ujedinjenja, nego više protiv načina kako je ono izvedeno. Podgoričku skupštinu smatrali su kao nezakonitu i tužili se protiv nje Konferenciji ambasadora velikih sila. Ali su bili u leto 1922. odbijeni, pošto su izbori za Konstituantu pokazali da narod prima stvoreno stanje. Posle smrti kralja Nikole nezadovoljstvo je popuštalo i samo od sebe. Nestajalo je i četovanja, koje je jedno vreme bilo nemalo domaće zlo.

Dok se crnogorsko pitanje postepeno smirivalo hrvatsko je sve više raslo. Na njemu su padale nekolike vlade. S njim u vezi bile su manje-više sve političke krize u državi; ono je, može se mirno reći, bilo glavni uzrok što se najveći deo snage trošio na prilično besplodno traženje nekih novih puteva i metoda i što su bila potisnuta u drugi i treći red mnoga važna privredna i socialna pitanja. Jedno vreme ceo naš politički život dobijao je karakter plemenske borbe. Bilo je čak pokušaja, da se u naša unutrašnja pitanja uvedu strani činioci. Te pokušaje izvodilo je ne neko neodgovorno lice, nego sam vođa Hrvata Stjepan Radić; i što u tom nije uspeo nije zavisilo od njega, nego od prilika i jačeg i autoritativnijeg stava naše države. On je, na pr., naročitim memoarom tražio u martu 1922. od međunarodne konferencije u Đenovi, da pozove pretstavnike Hrvata kao posebnu grupu, mimo delegata naše države, i, naravno, nije uspeo. Posle je, 1923. god., krenuo u svet, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo nađe podrške za svoj stav protiv Beograda. Ali i taj je put bio uzalud. U Austriji bi mu možda i hteli nešto pomoći, ali nisu mogli i nisu smeli; u Engleskoj mu je savetovano da se vrati u otadžbinu i da tamo legalnim sredstvima vodi borbu za svoje ciljeve; u boljševičkoj Rusiji bilo je interesa za seljački pokret, ali nimalo sklonosti da se jača hrvatski centralizam.

Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca gledalo je tada, da na sve načine nađe izlaza iz te mučne situacije i da ublaži protivnosti koje su postajale sve veće. Srpski Književni Glasnik, najugledniji naš časopis, otvorio je 1922. god. anketu o srpskohrvatskim odnosima; a izvestan broj istaknutih javnih radnika održao je 10. septembra 1922. kongres u Zagrebu s tim programom. Sam kongres nije ništa doprineo sređivanju tih odnosa, jer su njegovi sazivači bili ljudi bez političkog uticaja; nije čak ublažio ni oštrine. Njegov zaključak, da se dotadašnje ime Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenska zajednica "bratskoga sporazuma i prave demokratije" nije u taj mah prihvatio niko. Sve političke stranke bile su mu protivne. Jedino su kod demokrata bila podeljena mišljenja. Ljubomir Davidović, po svojoj prirodi dobričina i sklon da prihvati svaki dobronameran pokušaj, otišao je lično na taj kongres i bio voljan da pomogne njegovim sazivačima. Tim je, kao član vladine većine i jedan od saradnika na Vidovdanskom Ustavu, došao u sukob s vladom i režimom, koja je kongres osuđivao tražeći reviziju Ustava. Drugi vođa demokrata, Svetozar Pribićević, bio je odličan protivnik toga Kongresa, koji je, u glavnom, bio i uperen protiv N. Pašića i njega i njihovih oštrih metoda. Pribićević je tada nepokolebivo zastupao unitarističko gledište i govorio da između Srba i Hrvata kao jednog naroda ne može biti onakvog nagađanja kao između Hrvata i Mađara. Rascep između demokrata tad je privremeno izravnat, ali se osećao. Njim i Davidovićevim sudelovanjem na kongresu obrazložio je N. Pašić 4. decembra 1922. ostavku svoje vlade, nalazeći da dve glavne vladine grupe nemaju ista gledišta na državna pitanja. U stvari, Pašić je hteo da dobije mandat za homogenu radikalsku vladu i da preduhitri opoziciju. Jer blok hrvatskih opozicionih stranaka bio je doneo 25. novembra rešenje, da će se vratiti u skupštinu i pojačati opoziciju, u koju bi prešli i Davidovićevi demokrati. Pašić je 16. decembra uspeo i dobio izborni mandat.

Iz izborne borbe demokrati su izašli skoro prepolovljeni (od 95 na 52 mandata), jer su ih radikali među Srbima suzbijali optužbom da su izdali načelo državnog i narodnog jedinstva. Izborni rezultati pokazali su, da svet nije voleo srednje linije; nije čak pokazao velik interes ni za klasne stranke. Zemljoradnici su izgubili mnogo u svima krajevima. Pobedu su odnele plemenske i verske stranke. Kod Srba radikali, kod Hrvata Radićevci, kod Slovenaca klerikali.

Međutim, mada je Vidovdanski Ustav načelno, kao ustav države osnovane na narodnom jedinstvu, teoriski i dobar i dosta elastičan, on je ipak sticao sve više neprijatelja. Njegova kruta primena sa preteranim centralizmom kompromitovala je u njemu sve što je bilo dobro. Za dobro funkcionisanje centralizma aparat je morao biti prvorazredan, a on je u stvari bio pretežno nedorastao, bez dovoljnih stručnih kvalifikacija i dosta puta nesavestan. Izvesni ljudi služili su ponekad više svojim partijama nego državi i ove su ih štitile čak i onda kad su bila u pitanju i prljava, a pokatkad i kriminalna dela. Korupcija je bila zahvatila dobar deo činovništva, a njom su bili zaraženi čak i izvesni članovi vlade. To je sve podrivalo poverenje i autoritet vlasti i odgovornost je za sve prebacivana na Beograd i na vladu u njemu. U tom pogledu kritika na režim bila je opravdana, mada su za ovakvo stanje imali krivice svi, podjednako i Hrvati i Slovenci kao i Srbi. Od toga stanja patili su isto tako podjednako svi, i svi krajevi. Iako se to zlo davno uočilo centralizam nije popuštao, niti je za vremena hteo da izvestan deo rada i odgovornosti podeli sa organima unutrašnjosti. Ministri su zadržavali za sebe rešavanje i najsitnijih pitanja; organi u unutrašnjosti nisu mogli samostalno da postave čak ni poslužitelje. A ta revnost nije dolazila od ljubavi za posao i od želje da se o svemu istinski vodi računa, nego da se pojača lični uticaj i osigura vlast. U žudnji za vlašću izvesni beogradski političari smatrali su ponekad nove oblasti kao neku vrstu kolonija; tamo su upućivali svoje ljude na položaje, tamo im davali sinekure i povlastice, tamo su čak i sami jurili da dobiju bez muke poslaničke mandate. U tom pravcu naročito se grešilo prema Južnoj Srbiji, ali je bilo velike jagme i u Vojvodini i u Bosni i Hercegovini.

Vidovdanski Ustav predviđao je decentralizaciju uprave i stvaranje većih samoupravnih jedinica, ali se s tim pitanjima otezalo bez ikakve potrebe godinama. U centralnoj vladi verovalo se, da je dovoljno dati zakon i doneti za neko pitanje odluku, pa da stvar ide sama od sebe. Malo se tražila iniciativa odozdo. Svima pitanjima i pokretima tražila se politička pozadina, a i u sve stvari unošen je politički momenat. Nije se vodilo uvek dovoljno računa o tom, da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije ipak prosta hemiska radnja, koja se može izvoditi po utvrđenoj formuli. Nije se računalo sa izvesnim psihološkim i moralnim činiocima u narodu; brže se rešavalo nego što se pripremalo.

Najupadljivija greška, i čak očevidna nepravda, učinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti. Ako se nisu htele zadržati stare istoriske oblasti zbog želje, da se zaboravi ono što nas je delilo i što je u geopolitičkom pogledu bilo doista neprirodno, onda se s pravom moglo očekivati da će nova podela biti bolja, načelna, izvedena po jasno utvrđenim principima, i stručnjački. Mislilo se i predlagalo, da se stvore oblasti koje će biti geografske celine sa najprirodnijim gravitacijama i vezama, koje će se dopunjavati privredno i kulturno, i koje bi sa, od prilike, 800.000 stanovnika bile sposobne za samoupravni život. Međutim, sve je to bilo napušteno. Podelu su vršili samo politički ljudi po svojim željama i po svojim potrebama. Najbolji stručnjak za ta pitanja i jedna od najboljih glava celog naroda, Jovan Cvijić, nije bio ni pozvan na saradnju, a kamo li da je u tom poslu učestvovao. Da bi se zadobili bosanski muslimani odredilo se čak jednom tačkom ustava, da u Bosni i Hercegovini ostanu oblasti u starim granicama tih pokrajina, i tim se donekle priznao njihov autonomni stav. Prema Hrvatima se nisu pokazali ti obziri i oni su se s pravom bunili. U Srbiji su izvesne oblasti ispale jedva nešto veće nego stari okruzi, dok je sva Hrvatska sa Slavonijom bila podeljena u četiri dela. Od 17 okružnih mesta u Srbiji 13 ih je ostalo kao središta oblasti. Usled te nenačelnosti i partiskih ustupaka doteralo se dotle da je zemlja, mesto u 12-15 jedinica, bila podeljena u 33 oblasti. Radi toga se povećao aparat visokog, mahom beskorisnog, činovništva, administracija se komplikovala, a stvarnog rezultata nije bilo. Župani, koji su došli na čelo novih oblasnih jedinica, nisu imali ni više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika.

Kod Hrvata je tokom vremena sazrevala odluka, da se putem saradnje u parlamentu pokušaju izmeniti izvesne stvari na bolje. Radić je sam davao savete u tom smislu, pošto se uverio da od inozemstva nema nikakvih izgleda za neko aktivnije posredovanje. Da privoli Hrvate na političku saradnju delovala je naročito demokratska stranka, ili, bolje rečeno, njezino krilo pod vođstvom Ljubomira Davidovića. Prva grupa hrvatskih poslanika došla je u skupštinu 23. marta 1924. Pridružila se tu opozicionom bloku, koji su sačinjavali demokrati, muslimani i pretstavnici slovenačke narodne stranke. Njihovim dolaskom radikalska vlada ostala je u manjini i podnela je ostavku. Na tom pitanju pocepala se i demokratska stranka. Pribićević je bio odlučan protivnik saradnje sa Radićem, pa je zbog toga napustio dotadašnje političke drugove i osnovao samostalnu demokratsku stranku. Prišao je potom radikalima, da s njima zajedno brani osnove Vidovdanskog Ustava i sprečava njegovu reviziju. Prva vlada Pašić-Pribićevića, obrazovana je 27. marta, nije imala većine. Kad su u Skupštinu došli svi radićevski poslanici morala je naskoro otstupiti. Vlada Ljubomira Davidovića, u koju nisu ušli Hrvati, ali koji su bili obećali da će je pomagati, obrazovana u leto 1924., nije se mogla održati. Nju je onemogućio svojim neodmerenim i netaktičnim govorima na raznim javnim skupovima Stjepan Radić, koji se vratio iz inozemstva. Kad su posle Davidovića vladu ponovo obrazovali Pašić i Pribićević sa izbornim mandatom (6. novembra 1924.), Radićeva stranka je bila rasturena, a Radić sam, sa vođstvom stranke, bio je zatvoren i optužen po zakonu o zaštiti države zbog ulaska u Treću internacionalu. Ali to nije nimalo slomilo njegovu snagu u narodu. Naprotiv. On je sve više sticao pristalica i jačao svoj pokret, i postao je nesumnjivo glavni vođa i pretstavnik Hrvata. Hrvatski pokret razvijao se tako, da u Radiću nije više gledan samo vođa jedne stranke, sa svojim manama i vrlinama, nego prosto idealisani pretstavnik nacije kao takve. Na izborima od 8. februara 1925. njegova stranka odnela je ponovo pobedu u Hrvatskoj i među Hrvatima.

Posle ove pobede Radićeve stranke javila se kod radikala želja, da oni nađu dodirne tačke sa Hrvatima i da ih odvoje od saradnje sa demokratama. Slična težnja javila se i kod Hrvata. Bilo je, u ostalom, i razumljivo, da najveća srpska stranka potraži kakvu bazu za saradnju sa najvećom strankom kod Hrvata. Posle nekoliko konferencija i protokola, i pošto je Pavle Radić u Skupštini dao svečanu izjavu, da njegova stranka prima Vidovdanski Ustav, obrazovana je 18. jula 1925. prva vlada radikala i radićevaca pod pretsedništvom N. Pašića. Obustavljeni su posle toga svi politički progoni i bilo je puno nade, da će stvari osetno krenuti nabolje. Kad je i sam Radić te jeseni ušao u vladu kao ministar prosvete politika sporazuma imala je za sebe dva najautoritativnija narodna pretstavnika, njega i N. Pašića. Ali se nade nisu ispunile. Na obe strane bilo je još mnogo nepoverenja, koje se nije dalo lako prebroditi. Bilo je i mnogo spletkarenja. Već 4. aprila 1926. Pašić je izišao iz vlade nezadovoljan stvorenom situacijom i uvređen kampanjom koja je zbog izvesnih nezgodnih afera njegova sina bila krenuta posredno i protiv njega. Radikali su nastavili izvesno vreme saradnju sa Radićevcima, ali sa stalnim škripanjem. Kad su se razišli sa vođstvom stranke oni su nekoliko meseci nastavljali rad sa malim brojem desidenata iz Radićeve stranke, no ti nisu imali nikakva političkog uticaja ni autoriteta.

Krajem 1926. godine, 10. decembra, umro je Nikola Pašić. Sa njim je nestalo najkrupnije političke ličnosti Srbije na kraju XIX i na početku XX veka. Nijedan od naših političkih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i državne uprave koliko on, niti je ijedan do kraja, pored svih obrta političke sreće, održao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od 1880-1925. god., okruglo uzevši, skoro posla stoleća, on se nalazio u središtu političkog života, kao agitator, kao vođ, kao izgnanik, kao zatvorenik, kao ministar i šef vlade, uvek aktivan i uvek sa jasnom mišlju i programom. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, vezana najviše za njegovo ime i upravljala se po njegovom taktu. On je vodio skoro pola veka, u svima fazama, od buntovničkih zavera do ministarskih stolica, od revolucije do reakcije. U sebi je imao i buntovništva i opreznosti. Sa nekim jermenskim nepoverenjem i konspiratorstvom u prirodi on se vaspitavao u ruskim revolucionarnim kružocima, ali je u isto vreme, mudro čuvao svoju glavu, čak i pod cenu ponižavanja, i bio sklon na privremene kompromise sa savešću. Upotrebljavao je revolucionarne metode u mladosti, ali nikad nije bio revolucionar ni po svojoj prirodi ni po svojim ciljevima. Naprotiv. Bio je sav za utvrđen građanski pravni poredak, ali strogo demokratski. Borio se s uverenjem za slobodu, građansku i nacionalnu, i tome cilju posvetio je ceo život, iskreno, dosledno, i hrabro. Obrenovići mu nisu verovali od početka i kralj Milan mu je bio zakleti neprijatelj. Njegova prava državnička aktivnost dolazi do izraza tek za vlade kralja Petra, kad je kao šef radikalne stranke, najveće u Srbiji, davao pravac celoj našoj spoljašnjoj i unutrašnjoj politici. U spoljašnjoj politici dosledno se držao Rusije sve do 1917. god., kroz sve krize od Tajne konvencije do Svetskog Rata. U unutrašnjoj politici parlamentarni režim sa punim građanskim slobodama dao je sjajne rezultate u političkom vaspitanju naroda. Uspesi Srbije nerazdvojno su vezani za njegovo ime bez obzira na to da li je njegov lični udeo više relativan nego apsolutan. Učeni i ugledni talijanski diplomata Karlo Sforca ima nesumnjivo pravo, kad ga, u svoj velikoj studiji o njemu, meri sa velikim državnicima Evrope. Pašiću je za života mnogo smetalo, što nije bio besprekornih ličnih kvaliteta; i što se nije uvek služio samo čistim sredstvima; i što je bio nesumnjivo odviše samoljubiv i bezobziran prema svojim glavnim saradnicima; ali on zato sve više dobija što se dublje posmatra u istoriskoj perspektivi.

Posle njegove smrti radikalska stranka očevidno opada i počinje sve više da se cepa. Pašić nije spremio svog zamenika, a bez njega i bez njegova autoriteta nisu se više dale lako obuzdavati ambicije pojedinaca i držati potrebni partiski zapt. Pašićev naslednik u vladi, Nikola Uzunović, nije bio jak čovek i nije imao svoje linije.

Punih šest godina po izglasavanju Vidovdanskog Ustava prešlo se na biranje samoupravnih skupština i njihovih organa. Izbori su izvršeni 23. januara 1927. Neposredno iza tih izbora, a s njima u vezi, došlo je do raskida radikalsko-radićevske vlade, koja je zamenjena kombinacijom između radikala i slovenačke narodne stranke. No ni ta kombinacija nije bila duga veka. Bila je suviše slaba i kvalitativno i brojno da drži situaciju u parlamentu. S toga se 17. aprila obrazovala nova vlada radikala i demokrata. Tu vladu sastavio je Velimir Vukićević, ranije disident radikalske stranke, čovek koji u njoj nije nikad imao velika uticaja i koji je bio skromnih sposobnosti. On je mandat za sastav vlade dobio poverenjem drugog ustavnog činioca, sa željom da vlada radikala i demokrata donese više stabilnosti. Međutim, demokrati tu saradnju nisu primili u početku s puno poverenja. U vladu je najpre ušlo konzervativno krilo pod vođstvom dra Vojislava Marinkovića, a Davidović je dao pristanak preko srca i tek kasnije sa uverenjem o potrebi te saradnje, koju će jednog dana oglasiti za "tvrdi grad" našeg parlamentarizma. Protiv te vlade stvorio se od prvog dana moćan blok. Vukićević nije bio čovek koji bi znao lično stvoriti sebi više autoriteta, a napravio je i nekoliko teških pogrešaka. U svoju prvu vladu on nije uveo nikod od Hrvata; posle, prilikom rekonstrukcije, iz vlade su se povukli svi radikalski prvaci od izvesnog značaja. Istina, pored demokrata, nalazili su se u vladi i slovenački klerikalci i bosanski muslimani, i to sa svojim glavnim ljudima A. Korošecom i Mehmedom Spahom. Izbori, koje je izvršio 11. septembra 1927., stvorili su Vukićeviću ogorčene protivnike na više strana, a naročito među Hrvatima. Došlo se čak dotle, da su se Pribićević i Radić našli na jednoj liniji i obrazovali Seljačko-demokratsku koaliciju. Taj korak objašnjavao je Pribićević tim, da su između njega i Radića pale načelne ograde od onog dana, kada je Radićeva stranka priznala Vidovdanski Ustav, ušla u parlamenat i sarađivala u vladi zajedničke države, a sad da se našao s tom strankom zajedno u odbrani ustavnosti uopšte. Radić i Pribićević ponudili su bili saradnju i demokratama, ali je ovi nisu hteli da prime. Mislilo se, da ta Seljačko-demokratska koalicija nije izraz dublje ideološke povezanosti i da neće biti duga veka. U parlamentu Vukićevićeva vlada imala je kod radikala samo polovnu podršku, a kod nove koalicije naišla je na otpor koji je ličio na opstrukciju. U skupštini su padale grdnje i uvrede kakve su se retko gde mogle čuti; mučne scene ponavljale su se iz dana u dan. Pravljene su greške, i slučajne i namerne, na sve strane. Pretsednik vlade nije se više ni pojavljivao u skupštini, a pretsednik parlamenta, dr Ninko Perić, nije znao da se snađe u situaciji koja je bila zatrovana. I jednog dana dogodila se nesreća. U razdraženju, zbog jedne lične uvrede, poslanik Puniša Račić, 20. juna 1928., pucao je u Skupštini iz revolvera, pa je teško ranio Stjepana Radića, a smrtno je pogodio druga dva hrvatska pretstavnika, Pavla Radića i dra Đuru Basaričeka. Stjepan Radić preživeo je tu nesreću samo nekoliko nedelja i umro je u Zagrebu 8. avgusta.

Ovaj slučaj imao je teške posledice za srpsko-hrvatske odnose i za razvoj prilika u celoj državi. Razdraženje kod Hrvata bilo je veliko i zahvatilo je najšire krugove. Pretstavnici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Beograd i dalju saradnju u toj tako sastavljenoj skupštini. Mučni i naporni rad od deset godina bio je izgubljen; od tog događaja jaz između Srba i Hrvata postao je dublji. Bilo je jasno, da se on neće moći lako premostiti i da će se morati utrošiti mnogo nove snage da se spreči proces razjedinjavanja, koji se počeo osećati. Velimira Vukićevića zamenio je kao pretsednik vlade Anton Korošec; ali on nije mogao mnogo da pomogne. Seljačko-demokratska koalicija tražila je nove izbore, ali vladina većina to nije primila iz bojazni, da izbori, u takvoj atmosferi, ne izazovu nove i teže sukobe. Kad je Ljubomir Davidović sa demokratama krajem te godine izazvao krizu vlade, da se krene s mrtve tačke, pokazalo se da između stranaka vlade i opozicije nije moglo doći do saradnje. Prilikom konsultovanja kod kralja pretstavnici Koalicije tražili su, pored novih izbora, i reviziju ustava. U taj mah revizija još nije tražena s otvorenom namerom, da se izvede federativna podela države na plemenskoj bazi, nego se htela provesti podela na veće i za život sposobnije aministrativne, pretežno istoriske, oblasti.

U težnji da spase narodno i državno jedinstvo kralj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo ustav, raspustio skupštinu i uzeo svu vlast u svoje ruke. Novu vladu obrazovao je general Petar Živković, tada komandant Kraljeve garde. Ali ta mera nije donela željene rezultate. Osnovna greška bila je u tom, što su depolitizaciju zemlje imali da vrše politički ljudi, pripadnici dotadašnjih stranaka. Živković nije sastavio svoju vladu iz neutralnih ili stranački neistaknutih novih, stručnih, ljudi, nego je u nju uveo nekoliko ranijih aktivnih političara. Ti stranački ljudi samo su u pola primili novo stanje, a u stvari su se trudili da osiguraju svoje položaje i za buduće partiske kombinacije i pomagali su svoje partiske prijatelje. Mali je broj ljudi iskreno prihvatio novo stanje. Stare partije imale su, po zakonu, biti rasturene, ali su one u stvari postojale i dalje radeći manje-više skriveno. Nova vlada, i one koje su došle posle nje, radile su starim metodama. I s toga nisu imale uspeha u narodu, kome ni inače nije bilo simpatičan sistem neodgovorne vladavine.

Da ojača jugoslovensku ideologiju i narodno jedinstvo, na kom je bila osnovana zajednička država, kralj je 3. oktobra 1929., u mesto dotadašnjeg imena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odredio kao službeni naziv Kraljevina Jugoslavija. Ukazom od istoga dana izmenjene su i granice starih istoriskih oblasti i ukinuta administrativno njihova imena, a mesto njih uvedeno je devet novih banovina, obrazovanih kao velike stare župe, po većim rečnim slivovima. Nove banovine bile su ove: dunavska, moravska, vardarska, zetska, drinska, vrbaska, savska, primorska i dravska. Beograd sa Pančevom i Zemunom izdvojen je kao posebno upravno područje. Potom su u vojsci stare vojničke srpske zastave zamenjene novim jugoslovenskim. Sokolstvo, kao opštenarodna viteška organizacija, sa jugoslovenskom ideologijom, dobilo je od države i moralnu i materialnu potporu, a na njegovo čelo stavljen je mladi prestolonaslednik Petar. Pokušano je, da se organizuje i jedna velika politička jugoslovenska stranka, ali su vođi tih stranaka gubili pristalice onoga dana, kad bi sišli sa vlasti.

Dve godine posle te nove administrativne podele 3. septembra 1931., proglašen je novi ustav. Po tom ustavu Jugoslavija je nasledna i ustavna monarhija sa dvodomnim sistemom. Kralj je "zatočnik narodnog jedinstva i državne celine". Izborno pravo je bilo opšte, a glasanje javno. Izborni zakon je isključivao obrazovanje plemenskih, verskih i pokrajinskih stranaka i tražio je kao uslov za mogućnost podnošenja kandidatskih lista da se organizacija političkih stranaka mora rasprostirati kroz svu zemlju. Vlada nije morala biti parlamentarna. Izbori za banovinske skupštine nisu postojali; banske većnike imenovali su banovi. Ti banski većnici, narodni poslanici i pretsednici opština birali su polovinu članova Senata, a drugu polovinu imenovala je kruna.

Kralj Aleksandar se sav zalagao, da se političke strasti smire i da se priđe pozitivnom konstruktivnom radu. Ali je bilo i suviše mnogo teškoća. Privredna kriza, koja je tih godina dostigla svoj vrhunac, sputavala je državna sredstva. U političkom pogledu Hrvati su zauzeli sasvim negativan stav, a pomagao ih je i jedan deo srpske opozicije, sastavljen iz delova svih političkih stranaka. Jedan deo hrvatskih političara i ekstremista otišao je iz zemlje, a neki od njih nisu se ustručavali da stupe u veze sa otvorenim neprijateljima naše države. U Italiji i Mađarskoj stvoreni su logori za spremanja terorista; pokušan je čak i jedan ustanak u Lici, ispod Velebita; izvođena su svirepa zločinačka dela. I sam kralj Aleksandar pao je kao žrtva te kombinovane tuđinsko-odmetničke akcije. Na svom službenom putu u Pariz, on je u Marselju, 9. oktobra 1934., bio u automobilu ubijen od jednog najmljenog ubice. Malo je ko bio tako iskreno ožaljen. Svet je osećao i video jasno, da su revolverski meci ispaljeni u njegove grudi bili namenjeni samoj Jugoslaviji i njezinom opstanku. Aleksandar se smatrao ne samo kao pretstavnik, nego i kao stvaralac i glavni zatočnik te nove države. I u istinu on je dovršio što je Karađorđe započeo. U Jugoslaviju uzidao je celu mladost, učestvovao u svim njezinim podvizima od Kumanova do Soluna, izveo delo njezinog ujedinjenja, pao kao njen simbol.

Njegovo nasleđe prihvatio je njegov sin prvenac, kralj Petar II. Mladi kralj rođen 6. septembra 1923. Bio je još maloletan kad se desila marseljska katastrofa, pa je, s toga, prema ustavu i prema kraljevom testamentu, obrazovano Namesništvo od tri člana i tri njihova zamenika. Prvi član Namesništva je knez Pavle Karađorđević, sin kneza Arsena, brata kralja Petra I, engleski đak, čovek lepe umetničke kulture i mirne političke linije. On je samo pet godina mlađi od kralja Aleksandra (rođen 28. aprila 1893.) i uživao je njegovo izuzetno poverenje. Drugi namesnik postao je dr Radenko Stanković, ranije profesor na Medicinskom fakultetu beogradskog Univerziteta i ministar prosvete, i dr Ivo Perović, bivši ban savske banovine.

Namesništvo je počelo da napušta stari kurs, trudeći se da se to izvede bez velikih potresa. Vlada Bogoljuba Jevtića, koja je nastavljala kurs integralnog jugoslovenstva, pretrpela je neuspeh na Đurđevdanskim izborima 1936. god., jer je imala protiv sebe sve stare stranke Srba, Hrvata i Slovenaca. Jevtića je zamenio dr Milan Stojadinović, član Radikalne stranke, koji se pojavio sa novom političkom kombinacijom. Stojadinović je obrazovao Jugoslovensku radikalnu zajednicu, u koju su ušli radikali, slovenačka narodna stranka i muslimani. Njegova osionost i težnja da postane naš "vođa", po primeru vođa iz Nemačke i Italije, sa metodama i elementima koji su samo odbijali, dovele su brzo do raskida veza između njega i glavnog vođstva Radikalne stranke. Većina srpskog naroda ogorčila se protiv njega kad je bez ikakvih obzira, zloupotrebljujući vlast, hteo da sprovede Konkordat, koji je na štetu državnog autoriteta imao da favorizuje uticaj rimske crkve. U osionosti on jedno vreme nije hteo da obavesti o sadržaju Konkordata ne samo širu javnost, nego i glavu pravoslavne crkve, patriarha Varnavu, koji je, ogorčen, počeo, sa Sinodom zajedno oštru borbu protiv vlade i tog ugovora. Policiski organi i žandarmi kundacima su razjurili jednu crkvenu litiju u Beogradu, kojoj su na čelu bila nekolika episkopa; a iste noći, 23. jula 1937., kad je izdisao patriarh Varnava, izglasan je Konkordat u Skupštini i priređen paradni banket za članove vladine većine. U celoj zemlji nastale su demonstracije i protesti, na mnogo mesta pala je krv, a crkva je bacila anatemu na sve one ljude, koji su dali svoj glas za Konkordat. Pod pritiskom javnog mišljenja vlada je morala popustiti, ali je to teško pogodilo njezin autoritet. Posle toga i u samoj vladi nastale su nesuglasice i razlazi. Opoziciju je u samoj vladi vodio A. Korošec, ministar Unutrašnjih Dela, onaj isti koji je, za vreme konkordatske borbe, prvi javno nazvao Stojadinovića vođom. Učinio je to onda, kad mu je postalo jasno, da je Stojadinovićev položaj u srpskom delu naroda osnovan samo na vlasti. Opozicioni pokret u narodu rastao je očevidno. Radikali, demokrate i zemljoradnička stranka uspeli su da vaspostave veze sa Zagrebom i da uđu u pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. Prilikom izbora za skupštinu 1935. i 1938. god. srpske opozicione stranke, čak i jugoslovenska nacionalna stranka išle su zajedno sa Hrvatima i nosilac zajedničke liste bio je dr Vlatko Maček, tada nesumnjivi vođa hrvatskog naroda. I pored svega pritiska vlasti opozicija je na decembarskim izborima 1938., iznela preko milion glasova i onemogućila je dalji opstanak Stojadinovićeve vlade.

Nova vlada Dragiše Cvetkovića, obrazovana u februaru 1939., pomagana od Jugoslovenske radikalne zajednice, uzela je kao svoj glavni program sporazum sa Hrvatima. Srpske opozicione stranke nisu dale svog pristanka da Maček pregovara i u ime njihovo, nego samo u ime Hrvata. Napustivši bazu sporazuma, koju je utvrdio sa svojim dotadašnjim saveznicima, Maček je stupio u pregovore sa vladom i 26. avgusta 1939., pred sam novi svetski rat, sklopio je s njom sporazum. Po tom sporazumu prešlo se na nove principe državnog uređenja. Mesto narodnog jedinstva stvarno su priznata tri naroda, srpski, hrvatski i slovenački, ali je zajedničko ime državi ostalo Jugoslavija. Dosledno tome i centralizam je zamenjen federacijom, koja još nije sasvim sprovedena, ali kojoj se nesumnjivo ide. S tim težnjama osnovana je banovina Hrvatska, u koju su ušle u celini banovine savska i primorska i neki srezovi iz banovine zetske, drinske i dunavske. Izvesni poslovi, naročito vojska, inostrani poslovi, saobraćaj, trgovina, pošte, ostali su zajednički, a u ostalim resorima najveći deo kompetencija prenesen je na banovinu Hrvatsku. Srpsko i slovenačko pitanje tim sporazumom nije rešeno, nego je ostavljeno da se uredi docnije. Odmah posle sporazuma obrazovana je zajednička vlada, u koju su ušli i Hrvati sa Mačekom na čelu. Od Srba sporazum su prihvatili, sem Jugoslovenske radikalne zajednice, samo pristalice zemljoradničke stranke i ostaci samostalnih demokrata.

Inače, u srpskom delu naroda sporazum je, sklopljen na toj osnovi, primljen sasvim negativno. Ideja integralnog jugoslovenstva bila je stvarno napuštena već poodavno. Priznanje posebnih "nacionalnih individualnosti", odnosno triju naroda, učinile su već i pre sporazuma sve stranke u narodu, i one iz opozicije i vladine, sem jugoslovenske narodne stranke. Centralizam i režim diktature kompromitovali su jugoslovensku ideju, koja je jedina mogla da izvede sintezu svega pozitivnog od tri naša plemena ili naroda i koja nam je davala širi okvir i politički, i kulturni, i privredni, pa i nacionalni. Ta ideologija bila je i ostala u stvari samo ideal. Ona nije nikad bila izraz širokog puka, pravog naroda, nego samo jednog tankog sloja inteligencije, dobronamerne i vidovite, ali neuticajne u masama. Idealistička gledišta i uverenja o narodnom jedinstvu (u koliko nisu bila samo to), koja su vladala kad je stvorena ova zajednička država, ustupila su sada, u ovom periodu, novima, i mi vidimo kako se, naročito na hrvatskoj strani, kao u doba punog romantičarstva, stvaraju ili obnavljaju ili ističu ustanove i javna glasila sa isključivim nacionalnim obeležjem. To je, sasvim prirodno, imalo svog odjeka i kod Srba. Srpska savest u tom pogledu sasvim je mirna. Za narodnu zajednicu oni su nesumnjivo žrtvovali mnogo, više nego iko drugi u njoj. Da su bili sebični i uskogrudi 1918. god., kada su ulazili u zajednicu sa svojim ogromnim moralnim kapitalom, i da su tada hteli diktirati, oni bi nesumnjivo bolje prošli nego posle dvadeset godina zajedničke države. Srbi bi, dobrim delom prihvatili verovatno i primenu federaciji. Nije toliko važno uređenje države, koliko duh koji vlada u njoj. Međutim taj duh je rđavo nastrojen i on je izazvao oštru kritiku.

Razgraničenje banovine Hrvatske izvođeno je ne na osnovu jednog načela, nego na osnovu svih koji su Hrvatima mogli biti od koristi. Osnova je imala biti etnička. Hrvati su van primorske i savske banovine tražili za sebe svaki srez, gde su oni bili u većini, ali u tim banovinama nisu davali ni jednog sreza gde su većinu imali Srbi. Tako se dogodilo, da je 847.000 Srba ostalo u granicama Hrvatske, a svega 421.000 Hrvata u celoj ostaloj državi, kad se svi katolici uračunaju u Hrvate. Kad je trebalo braniti te srpske srezove onda su se pozivali na svoje istoriske granice i uzeli su u pomoć taj princip. Međutim, taj princip energično odbijaju kad je u pitanju Dubrovnik, koji nije nikad ulazio u sastav njihove istoriske države i koji je po svojoj tradiciji sav "slovinski", a po svojoj prošlosti u stalnoj gravitaciji prema srpskom području. Kad su Hrvati tražili i dobili srezove Šid i Ilok, koji su u većini srpski, a po istoriskom pravu nebranjivi, oni su napustili i etničko i istorijsko načelo, pa su zahtevali ta mesta kao svoj životni prostor. Takva nedoslednost i nepravičnost izazvala je s pravom proteste, koji su se pojačavali tim više, što je u novim oblastima uveden otvoren antisrpski režim. Pobijeni su i progonjeni mnogi ljudi, razbijene ili onemogućene njihove ustanove, stvoreno raspoloženje za njihovo potiskivanje i uklanjanje. S hrvatske se strane i naglašavalo, da je to granica nacionalnog poseda i nacionalne države. I što je još gore, s najodgovornije njihove strane podvlačilo se, da je ovo samo etapa i da oni imaju novih pretenzija. Stavljaju u pokret akciju, da dobiju Baranju i severnu Bačku, a svim sredstvima dokazuju da su bosanski muslimani samo Hrvati i da banovina Hrvatska ima prava na nove srezove u Bosni. To sve stvara mučnu atmosferu.

Jedina je nada, da će teške pouke iz najnovije svetske krize otvoriti oči svima malim narodima da vide, da njihovi interesi nisu u cepanju i izdvajanju, nego u pribiranju svih srodnih i zajedničkih potrebama povezanih naroda. I drugo, razvoj društvenih odnosa stavlja pred sve narode mnogo krupnije, složenije i teže probleme, nego što su sitničarske zađevice oko plotova, koji jednoga dana, ako ne budemo svesni, mogu postati ni naši ni njihovi.

<< Sadržaj >>