Žene i rat

Jasmina Tešanović

Žene i rat

Ovo će biti feminističko predavanje. Ali ako me pitate: da li je feminizam zastareo, zar to ne pripada šezdesetim godinama, nešto što više nije aktuelno, odgovoriću vam da feminizam možda nije više u modi, u svakom slučaju nije više pomodan, ali nije izvan upotrebe i pre svega, nije suvišan. I da vas podsetim da, sudeći po vašim godinama, svi ste vi deca feminizma ako ne i feministkinja. Političke promene koje je feminizam doneo poslednjih 40 godina, su nešto što je daleko više promenilo društvo nego u svim prošlim vekovima, naročito kad su ljudska prava u pitanju. I, ovo moje predavanje će vam u nekim delovima pokazati da ono što vam pričam nisu izmišljotine i da je feminizam neka vrsta mentalnog zdravlja za sve građane koji veruju u demokratiju, u pravdu i pravnu državu. Da bi bio feminista/feministkinja ne znači da moraš da si žena, ili osoba koja je zlostavljana. Feminista/feministkinja je svaka osoba sa slobodnim prostorom koja se bori za bolji svet. Moj feminizam nije feminizam iz šezdesetih godina: bila sam isuviše mlada da bih bila feministkinja šezdesetih: moj feminizam polazi bar iz petnaestog veka. Pozivam se na onu sjajnu spisateljicu, Kristinu de Pizan i njenu knjigu koju ste možda pročitali koja se zove "Knjiga o gradu žena". Ta knjiga naime tvrdi nešto u šta ja duboko verujem, a to je postojanje nevidljivog kontinuiteta ženske kulture, tradicije, možda čak i istorije. I rekla bih da ne verujem u biološku ženu ili muškarca. To je razlika koja je bila bitna u prethodnim društvima i pre nekih 25 vekova kada je biološka razlika određivala vrlo precizne društvene uloge. Bilo je opravdano da muškarci rade teške poslove a žene ostaju kod kuće i čuvaju decu, jer su muškarci bili jači a žene su bile trudne gotovo sve vreme. Ali danas, naročito u dvadesetom veku, dogodila se velika revolucija, dve stvari su je napravile stvarnom a ne samo mogućom, uništavajući biološkog muškarca i biološku ženu, ili bar čineći da biološka razlika između njih postane potpuno nebitna za društvenu konstrukciju uloga. A te dve stvari su: tehnološka revolucija koja čini da intelektualni rad postane dominantan u društvu a ne fizička snaga, a na drugoj strani kontracepcija, odnosno kontrola rađanja, tako da žene mogu da biraju trenutak kad će da zatrudne i rode ili ne, i vrlo retko su trudne čitavog svog zrelog života, koji se između ostalog i produžio mimo biološke reprodukcije. Iako više ne postoji ta biološka razlika iz starog društva, bar 25 vekova patrijarhalnog društva, jedinog koje ljudski rod do sada poznaje (matrijarhat je samo mit), ostala je psihološka razlika među polovima. Psihološka razlika, i nevidljiv kontinuitet (i ovde se opet vraćam na Kristinu de Pizan) različitih (možda paralelnih, možda suprotnih, možda ukrštenih) načina postojanja u istom društvu, u istom svetu. Dakle ta razlika nije razlika kao u ogledalu. Ne bih rekla ni da je pitanje Onog Drugog kako bi muškarci rekli, da su Muškarci ovo ili ono, a žene Ono Drugo, Nepoznato, Praznina, za koje postmoderna tvrdi da je Žensko, da je to razlika. Ne bih rekla ni da je suprotstavljena muškom svetu, niti paralelna niti komplementarna. Rekla bih samo da je to nešto što postoji kao odvojena i završena struktura, tradicija, jezik, SVE VREME, jer nije moguće da nemaš sopstveni jezik ako već imaš sopstveni život, drugačiji od zvanično ustanovljenog života, javne verzije tvog života. To je kao neka zabranjena planeta, zabranjen način izražavanja, kao što u vreme dominacije latinskog jezika kao zvaničnog, u nekim zemljama, katolička crkva nije priznavala jezik na kojem je narod komunicirao. U tom smislu bih napravila paralelu sa ženskim jezikom. Sve vreme, svih ovih vekova imali smo muški svet u kome su i žene živele, još uvek imate jezik kojim su se žene služile, koji nije pismo ili zvanično kodiran. I ima samo nekoliko pisaca u svim vekovima, na različitim jezicima koji tvrde da postoji taj kontinuitet i koje pokušavaju da ga obelodane (uglavnom žene). Od Kristine de Pizan mogu da idem do Hipatije, matematičarke koju su hrišćanski dogmati spalili jer nije htela da se odrekne svojih uverenja. Mogu da idem dalje unazad do Kleopatre, do Nefertiti, ali sada već postajem isuviše stara. I da bih razjasnila šta mislim o feminizmu zasnovanom na psihološkoj razlici, pomislite sami, setite se u različitim prilikama kada ste bili ili u mešanom društvu ili u odvojenim muškim ili ženskim u zavisnosti od vašeg pola: konferencije, zabave, bilo šta. Vrlo dobro znate da se različito osećate i kako cela stvar funkcioniše. Ja sada tvrdim da ta razlika ima kontinuitet i da bi trebalo da ga istražujemo. A što se tiče feminizma, kako ja sebe smatram feministkinjom i politički angažovanom, u ovom trenutku, na kraju dvadesetog veka, mogu reći da to pitanje tretiram van svake sumnje kao jedno čisto ekonomsko pitanje. Zato što svi mi znamo da žene ne treba plaćati manje, ne treba maltretirati, a to se svakodnevno čini u bogatim kao i u siromašnim društvima i lako se može porediti sa pitanjem ropstva. Kada je nekada davno ropstvo stvoreno, robovi nisu imali kožu drugačije boje, govorili su isti jezik kao i njihovi gospodari, i nekad su bili i bolje obrazovani. Bilo je to pitanje novca i moći. Tako isto mislim da je pitanje feminizma pitanje novca i moći.
Ovo predavanje će se odnositi na knjigu "Kofer" (zbirku izbegličkih priča sa teritorije bivše Jugoslavije, University Press of California, Berkeley 1997) koju sam objavila zajedno sa mnogo, mnogo ljudi koji su uradili isto toliko važan posao koliko i ja. To je zapravo kolektivni rad miroljubivih ljudi, uglavnom žena i obavljen je u vreme najgorih godina rata u bivšoj Jugoslaviji. Za mene koja sam spisateljica i koja ne može da promeni svet pisanjem, i s obzirom da nisam mogla ništa korisno da uradim kad je počeo rat i uništio mi život kao i svačiji, rad na ovoj knjizi je bio neka vrsta procesa zalečenja. Pokušala sam da shvatim šta se dešava i pokušala sam da odgovorim pišući na svoj način o ratu, kroz svedoke rata, kroz nevine svedoke ovog rata (s obzirom da su 95% ljudi stradalih u ovom ratu civili a samo su 5% vojnici, što je potpuno suprotna slika onoga što se desilo u Prvom svetskom ratu). Znači, vidi se kakav je to rat bio. A ova knjiga je zbirka izbegličkih priča, i mogu da kažem da se mnogo ratova odigralo u bivšoj Jugoslaviji: nacionalistički rat, etnički rat, verski rat, građanski rat, ali su svi ljudi u jednom trenutku iz bivše Jugoslavije postali izbeglice jer su na ovaj ili onaj način bili primorani da se određuju i opredeljuju: kojoj strani pripadaju, kojoj nacionalnosti (i kad su bili iz mešanih brakova, ili bez ikakve nacionalne svesti, kao što je većina ljudi rođena posle Drugog svetskog rata bila: Jugosloveni). Njihova etnička čistota bila je ispitivana. I vraćajući se na ovu knjigu koja je završena 1995, posle operacije Oluja u Krajini, kada je hrvatska vojska isterala oko 300 000 Srba iz te oblasti, i pošto je potpisan Dejtonski sporazum (kada sam shvatila da postoje pobednici u ovom ratu s obzirom da su potpisivanjem sporazuma ozakonjene tri etnički očišćene države), mogu da kažem da je ova knjiga nostalgična i romantična. S obzirom da su gotovo sve izbeglice s kojima smo razgovarali, pre Dejtona, tvrdile da će se vratiti kući i početi živote ispočetka čim se rat završi. Sada, kao što svi vrlo dobro znaju, nema načina da se oni vrate, jer te iste države koje su ih izbacile, ista ta politika im ne dozvoljava da se vrate jer bi rat tada bio uzaludan, i jedini način da se preživi je prihvatiti tu stvarnost, ali mnogi od nas ne mogu da zaborave taj zločin i aroganciju s kojom je počinjen. U tom smislu mogu da kažem da smo svi mi izbeglice čak i u rođenim zemljama, čak i ljudi kao ja, koji su ostali da bi sačuvali vrednosti kulture i civilizacije, naše ideje, lice grada koje zapravo nije bilo lice zvanične politike srpske vlade. Ali moj grad se promenio u međuvremenu, ljudi na ulicama nisu više oni od nekad. Oni su se promenili, pravila grada su se promenila, i u tom smislu kažem da smo svi mi izbeglice, svi smo postali izbeglice.
Počeću sa pričom kako je ova knjiga nastala. Kakav je ovo rat i kako žene izlaze na kraj sa bilo kojim ratom, sa bilo kojom konfliktnom situacijom u samom početku.
Mogu za sebe da kažem da sam politički idiot: ne čitam novine, ne gledam vesti na televiziji. I kada je ovaj rat počeo, na samo 100 km od Beograda, čula sam iz rekla kazala da je to zaista pravi rat počeo (ne iz novina jer mi živimo u zemlji gde se vesti tradicionalno kriju a ne objavljuju). I čak i danas, pošto je mnogo knjiga napisano o ratu, tvrdim da je to bio drugačiji rat u kome je osnovni cilj bio pljačka i vlast što uglavnom i jeste ključna stvar kad je većina modernih muških igara u pitanju.
Dakle, sedela sam u "Srpskoj kafani" u centru Beograda, bili smo društvo od dva para, dve žene i dva muškarca. U to vreme bilo je dosta kontrola na ulici; vojna policija je išla ulicom zajedno sa običnom i tako su mobilisali ljude koji su se krili od vojske, takozvane dezertere. Da vas podsetim da je 80% Beograđana odbilo da učestvuje u ovom prljavom ratu, i ne znajući šta se zbiva, upravo su zato i odbili, kao moderni ljudi, kao pacifisti, koji ne žele da se bore u bilo kakvom ratu. I tako smo zapravo i saznali da postoji pravi rat s obzirom da su noću mobilisali dečake od 18-19 godina i slali na minska polja, u prve redove, bez ikakve vojne obuke. I da se vratim na moju priču, kada je milicija pristupila našem stolu, tražili su lične karte muškarcima. Dva muškarca ih pokazaše, oni ih pogledaše i vratiše, ljubazno zahvaljujući. Pružila sam im i moju ličnu kartu. Oni su me vrlo čudno pogledali i rekli: ovi muškarci za vas odgovaraju, ovo je pitanje života i smrti. Ovo je pitanje rata! I ja se stidim, ali moram da priznam da je moja prva reakcija na rat, za koji sam znala da je jedan prljavi rat, bila polna reakcija a ne pacifistička, a imala sam pacifističku svest još pre no feminističku. Reakcija je bila: dakle, u stvarima života i smrti žene se ne pitaju. Zašto mene neko ne pita da li hoću da se borim za nešto ili neću? Zašto sam ja isključena kao neka građanka drugog reda? I to upravo i jesam, i o čemu ovde raspravljam. O tome da žene u ratu očigledno postaju građani drugog reda što je inače trajno stanje stvari ali kad izbije rat ono postaje transparentno. Tada sam se upitala, da li je rat sam po sebi, kao i ovaj rat, rat svih ljudi protiv nekih drugih ljudi, svih ljudi protiv neke druge etničke, ideološke, nacionalne, verske razlike, ili je to zapravo samo rat onih ljudi koji uzimaju oružje i koriste ga? A ovaj drugi slučaj, da se vratimo na psihološku razliku između muškaraca i žena koju sam objašnjavala, znači: ako uzmeš pušku, i pucaš, i ubijaš, ili rizikuješ da budeš ubijen, to je potpuno drugačija pozicija od one u kojoj ne uzimaš pušku i ne ubijaš. U tom smislu bih rekla: to je muški rat u muškom svetu. I sada ću citirati vrlo slavna imena koja podržavaju ovu moju tezu: Gospodin Blok, dugogodišnji generalni sekretar Međunarodnog Pen-a, vrlo fini gospodin i dosta objavljivan pisac napisao je rad, maja 97, na temu "Rat i ratne igre u Bosni". Tu kaže kako Frojd pravi razliku između straha od umiranja od straha od smrti: "Strah od smrti je privilegija mladih, i zato taj strah ima ključnu ulogu na nivou našeg ličnog, svakodnevnog života, kao i na niovu kolektivnog, istorijskog iskustva. Ta kolektivna pretnja koja opija, ta semantička snaga koja kreira istoriju zove se rat. Pogledajmo iskreno u jednu od slika koju nam TV nudi, recimo iz rata u Bosni. Polja izjutra, mladi ljudi. Puška: srce kuca brže, u ritmu koji Puškin opisuje..."
Kao što vidite, ovaj rad se divi emocijama, herojskim emocijama koje se bude u ljudima koji uzimaju pušku: u muškarcima. U tom smislu smatram ovaj rad vrlo poštenim, mnogo poštenijim od onih koji tvrde da misle drugačije ali ipak ratuju. I rekla bih da pored svih vrsta ratova koji su bili deo ovog rata, i ova vrsta emocija i pristupa bili su vrlo prisutni u ratu u bivšoj Jugoslaviji: nagon protiv straha od smrti kao momenat herojstva, vrlo važne vrednosti koje ti se pojave ne kao pojedincu već kao naciji, ili članu bilo kog ideološkog entiteta koji ima svoje sopstvene vitalne vrednosti za društvo čiji su nosioci muškarci! Naravno, kao što sam rekla, mi žene isključene smo iz ove vrste osećanja. I vraćajući se na to isključenje pomenuću Kerol Pejtmen, i njenu knjigu "Polni ugovor" u kojoj govori o francuskoj revoluciji koja nam daje osnovu za sve postojeće demokratije 20. veka, najviše što je ljudsko društvo postiglo u civilizaciji, nešto za šta se još mnogo zemalja bori (kao i moja). Tri reči, tri koncepta na kojima su zasnovane moderne demokratije potiču iz francuske revolucije iz 1789: jednakost, sloboda i bratstvo. Umesto religijske strukture društva sada imamo patrijarhalnu porodičnu strukturu društva zasnovanu na državi i patrijarhalnoj vlasti muškaraca, patria potestas u kojem se žene samo podrazumevaju ali ne i imenuju. Džudit Luis Herman u svojoj knjizi "Trauma i oporavak", veoma važnom delu koje između ostalog pravi paralelu između žena koje su preživele nasilje (silovanje, batine) sa vojnicima koji preživaljavaju herojske ratove, kao istu vrstu traume i nasilja, privatnog i javnog, i ona pominje francusku revoluciju. Ona tvrdi da su žene bile korišćene kao materijal. "Žene ne treba više da pripadaju crkvi već nauci" tvrde francuski prosvetitelji. Kao što vidite, one nikad ne pripadaju samima sebi. Dakle takva država kao i javni identitet još uvek postoje i to ne samo u našoj podsvesti i u psihološkim razlikama, već i u našim zakonima. Ta vrsta bezdržavnosti ili pomanjkanja nacionalnog identiteta je upravo ono što odgovara na pitanje koje mi mnogi postavljaju kao feministkinji: kako to da su žene vrlo često nacionalistkinje kao i muškarci, čak i više, u ratu, kako to da žene podržavaju diktatore? Zašto su žene histerične? Odgovor je vrlo kratak i vi pokušajte da izvučete zaključke. Ja bih rekla, to je kod žena nešto sasvim drugačije: zato što je nacionalni, državni i javni identitet kod žena uvek identitet iz druge ruke: polovni. U staroj Grčkoj one su imale tešnje emotivne veze sa svojim očevima i braćom nego sa svojim sinovima i muževima, jer su uvek mogle da budu vraćene iz braka natrag svojim prvobitnim porodicama (ali bez dece), gde su zapravo imale sigurno mesto i miraz: znači, to je bila druga vrsta materinstva, emocionalno, nego što je ono danas gde je najjača veza žena sa njihovim bebama, društveno i emotivno. I zato imate u grčkim dramama toliko pomerenih zapleta u odnosu na "normalnost", "nepromenljivost", "večnost" ljudske prirode, koja je zapravo društveni i politički konstrukt koje se menja u raznim dobima. Žene se zapravo nikad ne prilagode osećanjima svoga tela koje je nereprezentovano, dobrim delom, ako ne i potpuno, u patrijarhalnom društvu. U tom smislu žene menjaju svoje vere, svoja imena. Naslede javni identitet od oca, onda ga zamene sa muževljevim, i vrlo često se vezuju za sinovljeve izbore posle smrti svog muža, ili imaju novog muža i nove vrednosti. Njihova veza sa društvom, njihov kredo je potpuno filozofski, legalno i psihološki druge vrste i prirode od muškarčeve. One konstruišu svoj identitet podržavajući svog muškarca. I u tom smislu, nacionalizam je kao i histerija, reifikovana bolest muškarca kroz telo žene. Te žene vrlo često imaju više od jedne nacionalnosti u svom identitu s obzirom da su najregularnijim putem svog ženskog života morale da ga menjaju, po logici ženskog života. Jedno veliko pitanje još nije analizirano. Uvek citiram Hanu Arent kada govori o manjinama. U modernom društvu žene su najveća manjina, one su fizička većina ali su tretirane kao manjina, pravnično govoreći. Kada Hana Arent u jednom trenutku govori o manjinama, ona kaže da vrlo često manjine tek kad prekrše zakon potpadnu pod zakon. U suprotnom ne postoje, nevidljive su. Ispričaću vam jednu priču iz knjige, vrlo tipičnu, žene izbeglice koja se zove "Prekršioci zakona". Evo šta se njoj desilo. Ona je Srpkinja udata za Hrvata u mestu kojim su vladali Muslimani, posle raspada Jugoslavije, u Bugojnu u Bosni. Kada je izbio rat, njen muž je odlučio da će oni da ostanu zato što je na početku postojao savez između Hrvata i Muslimana, ali kad je taj savez počeo da puca, morali su da odu. Oni su bili sredovečan par sa troje odrasle dece. I odlučili su da odu u Hrvatsku. Žena je bila etnički Srpkinja. Udavši za Hrvata, uzela je njegovo prezime i čak je i veru promenila u katoličku, a njeno državljanstvo bilo je bosansko, kao i njenog muža i dece, dok je njena srpska porodica živela u Bugojnu niz generacija. Kada su stigli na granicu sa Hrvatskom, idući u Nemačku, nju nisu hteli da puste zato što je bila Srpkinja. Njen muž i deca pušteni su a nju su poslali natrag u ratnu zonu. Nije mogla da se vrati u svoj grad u rat, bez muža, kao Srpkinja sigurno bi stradala, i zato ona kreće preko Srbije gde etnički pripada (ali sa ozbiljnom sumnjom da će je primiti sa bosanskim pasošem, hrvatskim prezimenom). Na granici sa Mađarskom, s obzirom da nema dokumenta koja joj traže (izbegličke papire), hapse je i stavljaju u zatvor sa običnim kriminalcima. Na jedvite jade im dokazuje da je ona izbeglica, te je nakon nedelju dana puštaju iz zatvora, daju joj izbegličke dokumente, stavljaju u kamp za izbeglice na granici i traže joj da plati boravak u zatvoru zato što nije bila običan kriminalac. A država plaća samo za takve. Ovde ću dve stvari da istaknem: prvo, tek kad je prekršila zakon i platila, ona je dobila svoj izbeglički status zato što nema jednoobrazni nacionalni, etnički, državni status koji imaju njen muž i deca preko muža. I drugo, njen identitet nije čist i jednoobrazan, već multiplan a to se otkriva u kritičnim situacijama.
I vraćajući se na ovu romantičnu knjigu, ispričaću vam još jednu romantičnu priču. Za Zapad je jugoslovenski sukob bio Ono Drugo, a njegova funkcija ta da zadrži distancu između fantazije i stvarnosti u čovekovom egu. Herojske fantazije rata koje muška društva sve vreme traže moraju negde da se stave u stvarnost, negde daleko, u priču, u drugu kulturu, drugi dekor, drugu istoriju. Ali kao što ljudi iz Evrope znaju, Jugoslavija je bila i jeste Evropa. Rat je mogao bilo gde da se desi, i da vas podsetim da se nacizam desio u sred Evrope, u domovini Getea, Šilera, Mocarta. Tako da razlozi za rat, i način na koji se oni objašnjavaju uvek imaju neki nerešeni ostatak koji se nalazi u ličnim pričama koje govore više o konkretnom ratu i ratu kao takvom nego sve zvanične teorije koje možemo da čujemo ili pročitamo. U tom smislu ova knjiga je postala alternativna istorija, i knjiga žena i dece. Jer 80% izbeglica u svim ratovima pa i u ovom su žene i deca. Ovde je bilo i više. Primetili smo da razgovarajući sa muškarcima, čak i onda kad su bili u zarobljeničkim kampovima sa ožiljcima po telu, za koje smo znali da su zaista stradali, kada bi pričali o ratu, mnogo pre bi nam govorili ideologiju rata, citirali političare, ili konstruisali neke svoje nebulozne teorije, pozivali se na istoriju, grobove ili bilo koje druge simbole za koje su se borili, nego što bi nam ispričali svoje lične priče. A njihove žene bi rekle: Mi ništa ne znamo, oni su se borili u ratu. I zvanično to je zaista tako. Ali samo površno, jer one su nam vrlo rado pričale priče koje su se desile u njihovom selu, sa susedima, kod kuće, i mnogo jasnija slika se stvarala šta se zaista desilo u njihovom delu rata. I tako, sklapajući taj mozaik, šta se desilo ovde, onde, tamo, vrlo lako se dođe do globalane slike rata u bivšoj Jugoslaviji, do ideoloških i konkretnih poteza lidera koji su napravili rat, i reakcije naroda i vojski. U tom smislu mogu da kažem da Herstory postaje alternativna istorija koja ima daleko veću konkretnu vrednost poznavanja stvari, korisnu drugim ljudima koji hoće da nešto saznaju o ratu da bi ga izbegli. I priča koju želim da vam ispričam iz ostataka ideologije kroz konkretne priče, je o jednoj devojci koju sam srela u Sent Luisu gde sam išla da razgovaram sa izbeglicama u Bosanskom klubu. Navodno su tu svi bili Muslimani, tu su dobijali logističku pomoć, stanove, dokumenta, posao. I kao što možda znate, Sent Luis je vrlo podeljen grad na beli i crni deo: 50% stanovništva su belci a 50% crnci. U niz navrata u prošlosti bilo je pokušaja da se ovi ljudi navedu da žive zajedno ali eksperiment nije uspeo. Obe strane se drže svojih zajednica. A bosanski klub nalazi se u crnom delu grada. Da bih tamo stigla imala sam problema, nijedan taksista iz belog dela grada nije hteo da me doveze do cilja. Govorili su mi: opasno je... Nisam tačno znala na šta misle ali već nekoliko puta u SAD kad bi me ljudi pitali o ratu u ex Jugoslaviji, pitali bi: koliko imate Crnaca u Bosni, misleći da je građanski rat uvek pitanje boje kože. Ali sam ja vrlo dobro znala, za razliku od mog taksiste, da mi nemamo Crnce u Bosni, još komplikovanije, nije se moglo reći po izgledu ko je Srbin, ko Hrvat, ko Musliman. Svi su izgledali potpuno isto, govorili su isti jezik, sa vrlo prepoznatljivim zajedničkim bosanskim akcentom. I s obzirom da su živeli u crnom delu grada, ako se već njima ništa tamo ne dešava, neće valjda ni meni, mogu da ih posetim. I naravno ništa se nije desilo. Kada sam stigla u klub u početku niko sa mnom nije hteo da razgovara zato što sam iz Beograda, nisu hteli da koriste srpsko-hrvatski jezik jer je to jezik agresora, ali vrlo brzo situacija se promenila. Želeli su da razgovaraju sa mnom upravo zato što sam iz Beogarda, s druge strane, da ispričaju svoju priču, imalo je više smisla. I naravno mnogi od njih nisu bili Muslimani, bilo je i Srba i Hrvata i mešanih brakova, ali su svi slovili za Bosance jer je pomoć tako stizala. Devojka sa kojom sam govorila bila je vrlo mlada, lepa, Muslimanka, i došla je iz jednog muslimanskog sela iz Bosne koje je pretrpelo žestoko etničko čišćenje tako da su svi Muslimani morali da pobegnu da ne bi bili zatvoreni ili ubijeni. I moram da kažem ovo, da za vreme svih tih razgovora ja kao da sam više patila slušajući njihove priče nego oni pričajući ih. Imali su daleko više dostojanstva od mene, možda zato što je dostojanstvo ono prvo što biva napadnuto u izbeglištvu, jer situacija svakodnevnog života postaje niz situacija bez dostojanstva. Svi su pre svega uvek vrlo dostojanstveno izgledali: učtivi, čisti, doterani. Vrlo retko su plakali osim kad bi pominjali druge, nikad nad sobom, i pokazivali su veliku hrabrost nikad slabost. Čak i ljudi koji nisu bili hrabri dobijali su hrabrost u kolektivnim situacijama izbegličkih kampova. I pitala sam tu devojku na kraju, koja je imala malu bebu u rukama: da li si srećna ovde, imaš sve, novac, posao, kuću, državljanstvo, budućnost za svoje dete, mnogo stvari koje nikad nisi imala kod svoje kuće. A ona je odgovorila: nisam srećna, ne podnosim SAD. Hoću kući. Čim se rat završi vratiću se. Upitala sam je iznenađeno, zašto tolika žestina? Ona je rekla: ne mogu da podnesem rasizam u ovoj zemlji. I tada sam zaista bila zbunjena. Rekla sam: ali zar neko ko dolazi sa područja etničkog čišćenja može da govori o rasizmu ovde? Na to je ona odgovorila: ali kod nas je rat, ranije smo svi živeli zajedno, i kad rat prestane opet ćemo. A rasizam u SAD-u stalno postoji, on je u sistemu, kao neki svakodnevni rat koji nikad ne prestaje.

Među naborima istorije, otkrivamo priče onih kojih su preživeli.

Vraćajući se na ulogu žena za vreme rata, kad vrlo jasno postanu građani drugog reda, pomenuću izvesnu dvojnost ženske uloge koja se pojavljuje u tom trenutku na mnogim nivoima. Pre svega, mizoginija postaje vrlo upadljiva u svakodnevnom političkom životu, zato što postoji jedna vrlo jaka crta razdvajanja između heroja i neheroja, heroja i izdajica. U mojoj zemlji mizoginija u političkom životu može da se pokaže u nekoliko vrlo jasnih primera: jugoslovenska zvanična politika ne voli ni Radovana Karadžića ni Biljanu Plavšić iz Republike Srpske: ali kada pomenu Radovana Karadžića, oni ga nazivaju psihijatrom, pesnikom. Kada govore o B. Plavšić, vrlo često je nazivaju Babom, ružnom babom, hoće reći starom ženom koja bi trebalo da sedi u kući i čuva unučiće (stereotip za stariju ženu) a ne da se bavi politikom. Još jedan primer, kada govore o "Slobi" (predsedniku Miloševiću) oni koji ga zaista vole (jer narod koji podržava Miloševića ne podržava samo njegovu politiku koja i nije jasna do kraja, već ga zaista voli, šta god on uradio, rekao odnosno ne kazao, jer se on retko obraća narodu), ti isti ljudi vrlo često mrze njegovu ženu: zovu je vešticom, ružnom i ludom ženom, koja ga tera da uradi niz loših stvari. Možda je čak i za rat odgovorna negde u mizoginoj podsvesti njegova žena a ne on ili strane sile. Ovo je sada tipična društvena egzorcizacija zla kroz žene, dobro nam poznata kroz istoriju po fenomenu veštica. Konstrukcija starog-novog modela žena može da se definiše u tri reči: instrumentalizacija, tradicionalizacija i naturalizacija žena za vreme rata a naročito za vreme nacionalističkih ratova. Zato što je to trenutak kad se društvo totemizuje: svaki nacionalizam, pozitivan ili negativan, konstruisan je na različito kontruisanom muško-ženskom odnosu ali postoji u svima jedna zajednička tačka: muškost muškaraca se forsira kao i podređenost žena. Pa i žene postaju anđeli svojih domova. Moraju da podržavaju svoje muškarce, da potpuno preuzmu svoje porodične obaveze, moraju da iznesu društveni život, svakodnevni život, da preuzmu svakodnevni posao inženjera, radnika, rudara, doktora, šta god bilo potrebno, dok su njihovu muškarci na posebnom zadatku za koji se pretpostavlja da je spašavanje sveta. One prolaze kroz tu dvojnost uloga koju žene vrlo često rado i lako prihvataju. Naročito zato što osvajaju javnu sferu koja je njima istorijski negirana u mirnodopskim vremenima. Ali ovo izlaženje žena u javnu sferu ne traje: ono traje samo dok traje rat i biće ponovo bačene u privatnu sferu onog trenutka kad se ratnici vrate kući. A žene, ženska tela postaće teritorija odmora ratnika. Ovaj fenomen vrlo dobro nam je poznat iz Drugog svetskog rata u SAD i Evropi i još jedanput vam se negira celokupnost života, iako ste dokazali da možete da ga vodite, nekad i bolje od muškaraca. Tradicionalizacija društva se pojavljuje kao posledica ovog fenomena: žene koje su vraćene u kuću sada bivaju konstruisane kao male žene koje se bave malim stvarima po ceo dan: savršene žene, majke, domaćice... Jedna druga podvojenost koja se pojavljuje je kod žena koje odbijaju da učestvuju u ratu tako što neće podržavati dominantnu ideologiju: takozvane izdajice. U proteklim vekovima bile su veštice, spaljivane i vešane. Na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, kad je JNA, federalna vojska pokušala da okupira Sloveniju, demonstrirale su majke vojnika koji su bili mobilisani. Odmah su dobile naziv izdajice (u klasičnoj Grčkoj se desila prva demonstracija majki vojnika iz istih razloga) i ta je reč opstajala tokom celog rata. Danas se Biljana Plavšić naziva izdajicom zato što sarađuje sa mirovnim inostranim trupama, sa strancima.
Daću vam primere tri načina menjanja ženske uloge za vreme nacionalističkog rata. Tradicionalizaciju su najviše pretrpele Muslimanke. Jer biti Musliman u Bosni bilo je uglavnom pitanje religije a ne jako kulturno obeležje drugačije od zapadnog. To je pre bio folklorni i običajni momenat kulture a ne psihološki identitet. A muslimanske izbeglice su često slate u arapske fundamentalističke zemlje (Pakistan, na primer) gde je od modernih devojaka u mini suknjama traženo da nose feredžu a njihovi muškarci su mogli pored njih da se više puta ožene. S druge strane, pojavio se jak talas protiv abortusa u Hrvatskoj, katoličkog porekla. Dok je u Srbiji populaciona, ratnička politika krenula sa propagandom rađanja, bez obzira na sve uslove, za domovinu. Još jednom nacije ostvaruju svoje ciljeve preko leđa žena. A žene koje to ne prihvataju su izdajice ili veštice.
Primer za instrumentalizaciju žena koje prihvataju duplu ulogu da brinu za život i da budu anđeli domova, je istinita priča iz dva mala sela na liniji razdvajanja u Bosni. Sela su bila vrlo blizu: u jednom su vladali Srbi u drugom Muslimani. Linija razdvajanja je praktično bila na kraju ta dva sela koja su se nadovezivala. I svaki dan muškarci iz sela, uzimali su svoje puške i odlazili na front da pucaju, dok je žene trebalo da sede kod kuće i čuvaju decu. Međutim, da bi se preživelo, da bi se došlo do hrane, moralo se uložiti truda, to jest ići na crnu berzu, jedino vitalno mesto u ratu (između tri zaraćene strane razmena dobara ni u jednom trenutku nije prestala). Tako da su žene takođe išle na liniju razdvajanja gde su razmenjivale svoja dobra dok su muškarci pucali iznad njihovih glava. Onda bi se vratile kući, ne bi pomenule gde su bile, iako su njihovi mušarci zapravo znali za crnu berzu, kad bi dobili cigarete i hranu koju je druga strana proizvodila, ali je njihova čast ostajala neokaljana, nisu pominjali saradnju sa neprijateljem. Pakt je bio ćutanje, igra je bila, heroji se bore a anđeli čuvaju domove.
Još jedna istinita priča dolazi iz jednog mesta u Hrvatskoj koje je bilo podeljeno za vreme rata na pola, presečeno: u srpskom delu nije bilo vode, u hrvatskom struje. Dakle, posle nekog vremena žene postaju zaista iznervirane kućnim otežanim poslovima, naročito pranjem veša, tako da donose svoje veš mašine, s obe strane, na liniju razdvajanja, kače ih s jedne strane na vodu a s druge na struju, i svakodnevno dok peru veš, razmenjuju informacije i dobra preko linije veš mašina. Pranje veša i u staroj Grčkoj, u siromašnim slojevima bio je slobodan prostor za ženski život, tradicionalna metafora za alternativnu žensku kulturu: ženski razgovori, pesme, šale, trač... I da citiram Dubravku Ugrešić: žene su one osobe koje, pošto su završene ratne igre, čiste đubre. Uvek žene.
Idući dalje dolazimo do jedne vrlo važne teme: nasilje i žene u ratu. One prolaze kroz vrlo specifičan vid nasilja, tako specifičnan da ono i nema veze samo sa muškim ratom, već je to jedan trajni muško-ženski rat. To je polno nasilje koje sa ratom dolazi na površinu sa svim svojim kontradiktornim momentima. I započinjući tu temu, ispričaću vam jednu istinitu priču, jedan takozvani slučaj.
Ona je mlada devojka koja živi u Bosni sa svojom porodicom: roditeljima i braćom. Po izbijanju rata njena braća odlaze da se bore na srpskoj strani i sve vreme bombarduju njihov grad, čak i deo u kome ona stanuje. Ona sa porodicom provodi mesece u podrumu, u delu grada koji je okupirala vojska, tako da u jednom trenutku biva silovana od strane vojnika. Ona ostaje trudna ali s obzirom da živi u podrumu ne može ništa da uradi po tom pitanju. Kad njen otac saznaje da je trudna i kako je ostala u drugom stanju, on odlučuje da ona ne može više da ostane sa njima. Ona rešava da pobegne. Beži preko linije razdvajanja i biva čak i ranjena, i odlazi u bolnicu da rodi dete. Pred porađaj dobija poruku od svoje porodice (a ona je jako emotivno zavisna od porodice, naročito od majke, jer ima samo devetnaest godina). Poruka je od oca i glasi: ako rodiš dečaka možeš da se vratiš kući, ako je žensko, ne želimo te. I ona rađa devojčicu. Rešava da dete da na usvajanje, i ne pogledavši je. Beba odlazi u prihvatni centar a ona se vraća kući bez bebe zato što je ona emotivno više dete nego majka. Međutim, posle nekoliko meseci hvata je vrlo jako osećanje krivice i pati od noćnih mora i ona rešava da se vrati i preuzme svoju bebu. Uz pomoć ženskih grupa, nalazi stan, uzima bebu i pokušava da organizuje normalan život. Nekoliko meseci sve funkcioniše. I onda odjednom, jedne noći, igrom sreće, spašava joj život prijateljica koja brine o njoj, zatiče je na simsu prozora, kao u transu, spremnu da skoči. Pošto silazi sa prozora ona objašnjava šta joj se desilo. Kaže, bila je divna noć, pun mesec i jaka mesečina obasjavala je bebu u snu, anđeosku. I ona je pogledala u bebino lice i ugledavši svog anđela proletelo joj je kroz glavu lice silovatelja: konačno je shvatila ko je otac! I šta joj se onda desilo? Lice osobe koju je najviše na svetu volela, njena beba, bilo je takođe i lice osobe koju je najviše mrzela na svetu, njen silovatelj: mesto ljubavi i mržnje bilo je jedno te isto lice. Dobila je nagon da ubije bebu ali pošto se obuzdala, rešila je da ubije sebe, s obzirom da nije mogla da izađe na kraj sa svojim osećanjima. Sada, pitam ja vas, kada se ta pukotina desi na jednom licu u stvarnosti, ljubavi i mržnje, zar nije normalno da ti i glava pukne, zar to nije dokaz normalnosti i samoodržanja, a ne ludila? Ovde je u pitanju nešto vrlo važno: odnos između duševnog zdravlja i nasilja koje se zove silovanje.

Koja je to vrsta nasilja i koja su legalna sredstva protiv tog nasilja?

Danas u Hagu postoji dva legalna postupka, uglavnom jedan za Srbe a drugi za ostale počinioce tog zločina. Ako je to bila masovna vojna naredba, kao što se pretpostavlja da su je Srbi imali, onda se zločinu sudi po osnovi zločina protiv čovečnosti. Ako je to bio lični čin, kako su ga uglavnom počinili članovi drugih nacionalnosti, kao "normalni" zločin u ratu, onda mu se sudi kao torturi. Naime to je veliki pomak koji su feministkinje s velikim trudom postigle, vršeći veliki pritisak na javno mnjenje i sud u Hagu: da se silovanje ne tretira kao normalan propratni čin rata, ili manje bitan od ubijanja i ostalih tortura. Internacionalne ženske grupe uspele su da institucionalizuju ovaj zločin. Ali ono što ja pokušavam da dokažem ovim primerom istinite priče koju sam vam ispričala, je sledeće: kada ti kao ženi, unište seksualnost, materinstvo, dostojanstvo, onda je u pitanju životna trauma, mentalna trauma koja, kako Džudit Herman tvrdi u knjizi "Trauma i oporavak", može da se poredi sa ozbiljnim ratnim traumama vojnika. I to je ožiljak do kraja života koji preživeli mogu da zaleče ali nikad i da izbrišu: to nije kao izgubiti nogu od bombe, od strane nevidljivog neprijatelja, kao herojska cena za pravedni rat. Ono što tvrdim, što se tiče Haga, to je da još jedanput muškarci barataju zločinom koji se pre svega tiče žena. Taj zločin se procenjuje sa tačke gledišta počinioca, muškarca. Kao da to sami međusobno jedni drugima čine, prisustvo žena se podrazumeva. Kao da su tela tih upotrebljenih i zloupotrebljenih žena bila teritorija za njihove igre, osvojena ili napuštena. Ako su žene korišćene u cilju etničkog čišćenja, ako je silovanje žena bila neka vrsta zapečaćenja teritorija ili isticanja zastave na teritoriji, to dokazuje da su te žene pre svega pretrpele torturu kao žene, i da je zločin silovanja pre svega polni zločin. To stoji sa njene tačke gledišta, a ne sa muške. Za silovanu ženu najznačajnija stvar je da je ona silovana, a manje je važno (ako uopšte) da li je to bio član njene zajednice ili ne, nasilje je najbitnije. Dok je za muškarce ključna tačka počinilac i njegovi motivi odnosno patraijarhalno pravo u odnosu na posed ženu. Opet su žene nevidljive.

Mora da se ustanovi zakon da bi mogao zločin da se kazni. Pa učinimo taj zločin vidljivim i transparentnim, uvek je bio i jeste, zločin protiv pola.

Žrtve silovanja nisu zaštićene programom za zaštitu svedoka. Žene moraju da svedoče da su silovane, moraju da potpišu optužnicu i da se vrate svojim kućama gde vrlo često njihovi muževi, deca, susedi ne znaju ništa o tome tako da ta javnost postaje sud žrtvama. Žene nemaju mogućnosti da zaštite decu rođenu posle silovanja u jednom društvu sa predrasudama, kakvo je patrijarhalno, ako priznaju silovanje. Tako da su silovane žene navedene na ćutanje a silovanje na nevidljivost. Jedini način da se ovde sprovede dobra politika je politička akcija, za vreme demonstracija za abortus u Parizu, pre koju desetinu godina, sve žene i svi muškarci su demonstrirali i tvrdili da su abortirali.
Prelazim na još jednu tačku koja ima veze sa zločinom i pishološkom razlikom između muškaraca i žena u ratu. Vrlo često dok sam razgovarala sa ženama koje su pretrpele nasilje u ratu shvatila sam da imaju vrlo jako osećanje krivice. I depresiju. Ali to osećanje krivice nisam mogla da razumem. Ove žene su patile od žestokog osećanja krivice iako nikad nisu počinile nikakav nasilan čin. Ove žene imale su osećanje da je trebalo da budu pametnije. Dakle, trebalo je da su pametnije čak i onda kad su bile silovane, trebalo je da su pametnije da zaštite svoje muškarce, selo, zemlju, da se izbore sa ratom. One su direktno preuzimale odgovornost, svojim telima, pateći bolne simptome depresije i krivice u odnosu na tu veliku stvar s kojom zapravo nisu imale nikakve veze, iz koje su naprotiv bile isključene. U prihološloj literaturi ovo se naziva osećanje krivice i interiorizacija žrtve nasilja, zbog ostajanja u životu. I iz tog osećanja krivice ja bih dirketno izvukla pojam kolektivnog osećanja krivice. Ja vrlo sumnjam u kolektivnu krivicu ali ne sumnjam da osećanje kolektivne krivice postoji u pojedincu. I to telo kolektivno krivice je žensko. Žene su psihološki nosioci kolektivne svesti zajednice koja ima i kolektivno osećanje krivice. Na svu sreću, iz tog kolektivnog osećanja krivice, proizilazi i lično osećanje krivice iz čega se rađa jedan vrlo vitalni momenat kod žrtava nasilja koje prevazilaze traumu: jako osećanje dužnosti, potreba da se preživi, da se sačuvaju vrednosti civilizacije, morala i da se učini nešto protiv rata, protiv nasilja.
Sada ću vam ispričati još jednu istinitu priču iz knjige, koja pokazuje ovu tačku, a bilo ih je dosta. Jedna žena je ispričala kako je, dok je bila u Švajcarskoj, dok je bila bezbedna u egzilu, dobila zubobolju. Imala je status izbeglice koji je pokrivao i zdravstveno osiguranje: mogla je da ode kod lekara i da se leči. Ali nije, lice joj se nadulo, i bolelo ju je jako zato što je želela da oseti bol, jer u suprotnom nije mogla da vidi svoje lice u ogledalu (tipičan momenat histerije). A ako bi otišla kod lekara, kaže ona, on bi shvatio koliko je ona kriva za ovaj rat. I zato nije imala prava da bude lečena i bol je bio pravedna kazna za nju i dokaz da je živa čim oseća bol.
Konačno, da završim ovo predavanje, mogu da kažem da su žene izbeglice iz bivše Jugoslavije, iz tog osećanja krivice pretvorenog u osećanje dužnosti razvile žensku solidarnost kao konstantu za vreme rata i kao mrežu. Mnogo ređe su se borile međusobno ili uz svoje muškarce. Žene su ispomagale jedna drugu za vreme rata, prepoznajući svoj položaj bliže jedna drugoj nego u odnosu na svoje muškarce, u odnosu na svoju etničku ili nacionalnu državu: žene su pomagale jedna drugoj da izađu s ratnog područja, pokrivale su jedna drugu lažnim imenima, nacionalnostima, rizikovale živote, dopisivale su se, davale obećanja i održavale ih. Mogu takođe da kažem da su sve inicijative, mirovne, u 70% sastava organizovale žene. Politika koju one sprovode zove se: svakodnevica, sitni koraci, grassroots politika, alternativa. Kao osoba koja je preživela rat i kao politički idiot mogu da kažem da je to još jedina politika u koju verujem: bez heroja, bez velikih ideja, velikih reči, velikih obećanja. Verujem u anonimne junakinje, ne verujem da bilo ko može da me spasi ili zadovolji moje potrebe ako to sama ne učinim svojim sredstvima i sopstvenim jezikom. S druge strane, moj neprijatelj nije više loš junak, političar, osoba na vlasti. Oni mogu da ti upropaste lični život, da ti oduzmu godine normalnosti koje možda više nikad neće da ti se vrate, ali ono što je još gore to je da su promenili i svet i svest oko nas, našu zemlju, našu decu. Naša deca su deca nacionalizma, ako ne i nacionalista. Ona nemaju drugi identitet osim srpskog, klaustrofobičnog, ksenofobičnog i najomraženijog na svetu. Mladi ljudi su odrasli u ratu, odsečeni od ostatka sveta, od razmene ideja i informacija. Ta deca više pripadaju nacionalističkoj politici nego majkama koje imaju osećanje krivice što su preživele ne sačuvavši dovoljno od svoje vrednosti i kulture. Što od sveta nisu uspele da naprave bolji i mirniji dom.

http://www.zenskestudie.edu.yu/pages/e-library/e-lib0005.html

dostęp: 1 sierpnia 2006