Srbija između urbanog i ruralnog društva
jedan pogled, Ljubinko Pušić
Ljubinko Pušić

Filozofski fakultet

Novi Sad
Izvorni naučni članak

UDK: 316.334.56

Primljeno: 25. 12. 2000.


Srbija između urbanog i ruralnog društva: jedan pogled

Serbia between Urban and Rural Society: One Point of View

ABSTRACT This paper is based on two hypotheses: (a) that the absence of a social consensus in the public affairs concerning the social development in Serbia, in fact is derived from a long-lasting misunderstanding between its “two faces” a rural and an urban one, and (b) that the sociology did not recognize that fact brightly enough. On that way there raises the question if, even in sociology itself, does exist unsolved relation between modernity and traditionalism. The examination limits itself by the fact that those conflicts, which are present in an urban-rural relation, are not evasive from a point of view of any modern society. One may speak only about different forms, and due to that, about various intensity and their appearance. Further, indisputable support in the consideration is the fact that the urban turns out as the widest ecological frame for predominant social processes and, in the same time, as the spatially-social center of “the emission” of these phenomena on the global environment.

KEY WORDS urban society, city, rural society, urban planning



APSTRAKT Rad se bazira na dve činjenice: (a) da odsustvo društvenog konsenzusa u javnim poslovima koji se tiču razvoja društva u Srbiji, u suštini, počiva na dugotrajnom nesporazumu između njegova “dva lica” - ruralnog i urbanog i (b) da sociologija nije dovoljno jasno prepoznala tu činjenicu. Na taj način otvara se pitanje da li unutar nje same postoji nerazrešen odnos između modernosti i tradicionalnosti. Razmatranje se ograničava činjenicom da konflikte koji postoje na relaciji urbano-ruralno nije u stanju da izbegne ni jedno savremeno društvo. Može se govoriti samo o različitim oblicima i shodno tome različitom intenzitetu njihovog ispoljavanja. Nadalje, nesporni oslonac u razmatranju predstavlja činj-enica da se ‘urbano’ ispostavlja kao najširi ekološki okvir za dominantne društvene procese i, u isto vreme, kao prostorno-društveno središte “ispoljavanja” ovih fenomena u globalnom okruženju.

KLJUČNE REČI urbano društvo, grad, seosko društvo, gradsko planiranje







U ovom radu polazi se od dve pretpostavke: (a) da odusustvo društvenog konsenzuza u javnim poslovima koji se tiču razvoja društva u Srbiji, u suštini, počiva na dugotrajnom nesporazumu između njegova “dva lica” - ruralnog i urbanog i (b) da sociologija nije dovoljno jasno prepoznala tu činjenicu. Same po sebi, ove dve stvari ne bi morale da stoje u međusobnoj vezi da sociologija nije na sebe “preuzela obavezu” da, prepoznajući uzroke društvenih pojava, bude neka vrsta “društvene savesti”.

Društvena misao jedne sredine u najširem smislu odraz je tog istog društva.[1] Lako je dokazivo da su se u gotovo celokupnom periodu moderne srpske države (samostalne ili u raznim okvirima šire državne zajednice) odluke o javnim stvarima donosile u oštrom procepu između seljačke i građanske logike uređivanja države. Otuda je i njeno funkcionisanje neprestano između tradicionalizma koji bi da istovremeno bude moderan i modernosti koja bi da bude tradicionalna. Razume se, tako nešto nije moguće. Međutim, rekosmo, taj dvojni odnos spram progresa predugo traje da bi mogao da bude bez savremenih posledica. Tako, na primer, nije nepoznato da su odluke o izgradnji prvih železnica u Srbiji donosili, zapravo im se protivili, polupismeni ministri i nepismeni narodni predstavnici. Činjenica da je jedna država počela da se stvara iz svog ruralnog jezgra niti je nova, niti sama po sebi predstavlja opstrukciju njenom progresu ka modernom društvu. (Uostalom, teško bi bilo tvrditi da su čak i one države, koje su se razvile iz samostalnih gradova i stekle slavu predvodnica demokratije ili modernosti, samonikle, bez svoje ruralne prethodnice.) Problemi nastaju ukoliko je taj proces preobražaja u velikom kašnjenju za okruženjem, odnosno ukoliko se ne stvore suštinske pretpostavke za društvenim napredovanjem. A one se utemeljuju na svesti zajednice o neophodnosti racionalnog posmatranja sveta oko sebe i potrebi racionalnog delanja.

Tokom druge polovine ovog veka, pa gotovo do samog početka sloma države početkom devedesetih, Srbija se radije poredila sa svojim balkanskim, a nešto kasnije i istočnoevropskim geopolitičkim okruženjem nego sa širim evropskim zaleđem. U tom slučaju slika u ogledalu često je mogla izgledati lepša nego što je zaista bila. Unutar Jugoslavije, čiji je odnos spram sveta bio rezultat manje njenog sopstvenog delovanja a više sticaj raznih geopolitičkih strategija na ovom području, društvo je “zaboravilo” da se bavi sobom. Funkcionisanje države u toku njenog komunističko-socijalističko-samoupravnog perioda deklarativno je bilo podešeno da dovede do nekog vida moderne države. Iza ideja partijske države o industrijalizaciji nije stajala i ideja o organizovanoj urbanizaciji, koja je u sebi, dakako, morala biti povezana i sa jasnom idejom o ruralizaciji. U najvećem delu državnog aparata, na svim hijerarhijskim nivoima, funkcionisali su kadrovi sa snažnim ruralnim backgroundom. Konačno, sam višedecenijski patron države predstavljao je model po kojem se ravnala državna nomenklatura. Favorizovanje “ljudi iz naroda” bilo je jednako zastupljeno i kod odabira narodnih predstavnika i u poslovima koji su nosili obeležje stručnosti. Nije neobično što se ova “filozofija” realtivno lako probila i u svet nauke, pa i one koja se utemeljivala na objektivizaciji društvenih pojava. Razume se, samo po sebi ovo ne bi moralo da predstavlja nikakvu vrstu opstrukcije za progres, da nije bilo dodatnih kriterijuma političke podobnosti. Praksa je mlela ljudske karaktere, a samim tim su i mnoge velike ideje “društva koje se rađa”, bile zdrobljene. Odupiranje ovom poslednjem predstavlja, u stvari, najveći balast kog se društvena nauka najteže oslobađa. Sve u svemu, društveni ambijent nije bio nikako podsticajan za oslobođenu misao kojom bi se gradili podsticaji građanskom društvu.

Ukoliko sa “opšteg” nivoa sociološkog interesovanja pažnju skrenemo na one oblasti društvene stvarnosti kojima se obraćaju unutardisciplinarna interesovanja, videćemo da su se i tu relativno sporo sabirala teorijska saznanja i bogatilo empirijsko iskustvo. Ona sociologija koja je po prirodi unutardisciplinarne zainteresovanosti trebalo da bude “tumač” društvene dimenzije prostora, nije dovoljno jasno prepoznala međuuticaje društveno-prostorno. Šta se time želi reći? To da urbana sociologija nije imala jasan odnos prema “sudaru dvaju svetova”, ruralnog i urbanog. Nedovoljno izoštrena sociološka recepcija istorijskog puta ovog konflikta istovremeno je značila i nemogućnost da se uoči do koje mere je za jedno društvo važno da se odrede mesta koja u razvojnim tokovima treba da imaju njegove ruralna i urbana komponenta.[2] Može se reći da se kod nas, bar četvrt veka iza Drugog svetskog rata, uglavnom nije obraćala pažnja na to. Dakle, nije reč samo o jednom neuočenom (eufemistički bi se moglo reći i izgubljenom) periodu u razvoju urbanih društava, već o odsustvu strategije o tome kako se gradi moderno društvo. U suštini procesa koji oblikuju ideje o društvu, tradicionalističko je bilo jače od modernog, mada je moderno često pokušavalo da izbije na površinu. Potiskivanje građanske svesti predstavljalo je deo neproklamovanog ali praktično dosledno sprovođenog partijsko-državnog programa. U oblasti koje su međusobno povezane - urbanizaciji, planiranju i izgradnji gradova, to se moglo lako uočiti. Kako nacionalni plan razvoja teritorije nije postojao, nisu se mogle razviti ni odgovarajuće strategije usmeravanja tokova stanovništva. Zaklinjanje u ideje o prosperitetu sela, u odsustvu konzistentne nacionalne strategije, završile su se njegovim populacionim pražnjenjem i svakolikim propadanjem. U najvećem broju slučajeva politika koja je trebalo da obraća pažnju na moderan razvoj sela završavala se onim što je jedino umela, budući da su odluke donosili oni koji su poreklom i mentalnim sklopom pripadali selu, kojekavim “zavičajnim strategijama”. Talasi povremenog napadnog a zatim stidljivog favorizovanja gradova takođe su se završili njihovim urušavanjem. Nedovoljno osmišljena koncentracija industrije u gradovima i njena nemoderna struktura stvorili su od ruralnog zaleđa bazene za regrutaciju radne snage. Njihovo smeštanje u gradove, od prvobitnih takozvanih radničkih naselja, razvilo se u masovno građena stambena naselja kolektivnog tipa. U takvom rezidencijalnom ambijentu većina novopridošlog stanovništva sticala je svoja prva urbana iskustva i, razume se, u njega neminovno unosila ruralni način života. Te ruralne naslage postala su (na žalost i ostale sve do danas) njegova standardna obeležja. Mada se u većini naših gradova (izuzimajući Beograd) polovinom 20. veka još uvek jasno raspoznavala privincijalna urbanost (koja se često preplitala sa palanačkim mentalitetom), sudar sa napadnom industrijalizacijom i susret sa violentnom urbanizacijom imali su odraza na potiskivanje rečene urbanosti. Ona se manifestovala u gotovo svim segmentima društvenog života i posebno, mada ne izdvojeno, sasvim jasno čitala u svakodnevici: odnosu prema institucijama, kulturi (posebno prema njenim urbanim obeležjima), odnosu prema prostoru, urbanom i arhitektonskom nasleđu, načinu komunikacije itd. Jednostavno, zahtevni oblici urbanog života, u mnogoljudnosti i socijalnoj i svakoj drugoj heterogenosti, “proizvodili” su razne vrste neusklađenosti, sve do nesporazuma. Interesantno je da naša urbana sociologija nikada nije temeljno pristupala “skeniranju” gradova na način da se pokaže kakva je njihova socijalno-morfološka slika.[3] Či-njenica je da se praćenjem socijalno-morfoloških obeležja, koje bismo mogli smatrati i naprednijom varijantom “beleženja” socijalnih prostora grada, mnogo može saznati o njegovim socijalno-genetičkim promenama. Otud, pa do jasnih objašnjenja o povezanosti društveno-prostornog, vodi sasvim proveren analitički put, trasiran u klasičnoj a i preoblikovan u savremenoj socijalnoj ekologiji. Obe verzije socijalne ekologije - klasična i savremena - zasnivaju se na obliku analize kompeticije različitih ljudskih grupa za životni prostor. Tačno je da su u socio-ekološkim analizama mnoge urbane funkcije jednako razmatrane, ali je stanovanje ostalo na prvom mestu. Jednostavna potvrda toga leži u činjenici da se većina statističkih podataka o gradovima bazira na rezidencijalnim obrascima i rezidencijalnim jedinicama posmatranja. Tu se najjasnije uočava menjanje slike socijalne morfologije grada. Ona se pogotovo potencira progresivnom diferencijacijom populacije koja gravitira metropolitenskim centrima. Sa porastom broja stanovnika, uzimajući u obzir pravce njihovog usmeravanja u prostoru, raširenošću u odnosu na taj isti prostor i frekvencijama - odnosi između stanovništva i teritorije postaju sve dinamičniji. Prirodno je da se i u smislu socijalne morfologije grada dešavaju dinamičke promene koje sociologija mora da prati. Ovaj proces prekompozicije ekvilibrijuma između stanovništva i teritorije naročito se uočava u Evropi nakon izmene njene geopolitičke slike krajem 20. veka. Raspad SSSR-a, Istočnog bloka i Jugoslavije doveo je do drama-tičnih promena u konstruisanju slike socijalne morfologije gradova. Sa druge strane, ni proces evropske integracije nakon sporazuma u Mastrihtu nije se odvijao bez uticaja na ovaj problem. Reklo bi se da je reč o tragovima globalizacijskih procesa.

Period tranzicije, u kojem su se sticajem okolnosti našli Jugoslavija i Srbija na samom početku devedesetih, u svim svojim pojavnim segmentima potvrdio je koliko su dominantni ruralni nad urbanim oblicima organizacije i funkcionisanja društva; počevši od toga kakav je talas poneo društvene promene, pa do toga kako su se odvijale ekonomske promene. Činjenica da je nemoderni oblik nacionalizma bio osnova na kojoj se gradila srpska država nakon raspada Jugoslavije govori da je to moglo da se primi samo na ono socijalno tle na kojem je građansko prekriveno ruralnim. Kako je ova populistička varijanta vrlo brzo pokazala da može da bude osnova za kakvo-takvo funkcionisanje države, ona je u raznim institucionalnim formama opkolila čitavo društvo. Netolerancija, izrugivanje političkom pluralizmu, ksenofobičnost, zaziranje od evropskog, slavljenje i proizvoljna nadogradnja mitologija o sopstvenom tlu i narodu, podozrivost i osuda promena u neposrednom geopolitičkom okruženju, samodovoljnost i otvorena pretnja svim oblicima drugosti, postali su načela parlamentarizma i podloga za “principe” donošenja odluka o javnim stvarima. U takvom jednom ambijentu, kada se parlamentarni život većine “narodnih predstavnika” sveo na radovanje ispoljeno narodnim doskočicama kojima se na vulgaran “seljački” način odnosi prema “onim drugim” nije ni sferu urbanog života mogao da oboji drugačije.[4]

Svojevrsna anarhičnost, koja obeležava društvenu stvarnost tokom devedesetih, proizvela je, kao prirodnu posledicu, isti takav odnos u prostoru i prema prostoru. U takvim okolnostima se sasvim jasno pokazalo do koje mere je istinita trvdnja da je grad najreprezentativniji otisak društva u prostoru. Odjednom, umesto da uđe u fazu ozbiljne tranzicije, grad je postao “svačiji i ničiji”. Nikada u savremenoj istoriji naši gradovi nisu brže regresirali. Jedno od obeležja pravne države jeste i odnos prema svim onim postupcima i dokumentima kojima se uređuje prostor; počevši od prostora u najširem smislu reči (onog koji se odnosi na nacionalnu teritoriju), pa do “mikroprostora” gradskih ali i ostalih naseljskih celina. To znači da se i na najnižem hijerarhijskom nivou uređenost države potvrđuje postojanjem i uvažavanjem planskih i operativnih dokumenata o prostoru. U svetu uređenosti urbanizam predstavlja jednu od veoma važnih društvenih delatnosti. Poslednja decenija u nas pokazala je do koje mere odsustvo strategije o urbanom razvoju i urbano planiranje (ne)znače onima koji su zaduženi za njegovo sprovođenje, a vreme će pokazati koliko to mnogo znači za građenje dobro uređenog društva. Nekako od tog vremena, u našem svakodnevnom rečniku odomaćila se i fraza o “urbanoj mafiji”, a da se zapravo niko u njoj nije prepoznao, što je i razumljivo. Činjenica je, međutim, da razgradnja naših gradova ne bi mogla da se desi da nisu postojali oni centri moći, grupe i na kraju pojedinci, koji su sasvim jasno prepoznali istinu da je gradski prostor najprofitabilniji artikal. Bespravna izgradnja, koja je oduvek obeležavala prostor naših gradova, često se nalazila u fokusu urbane sociologije, ali ju je ona prepoznavala i analitički posmatrala u svetlu u kojem se pojavljuje manje-više u celom svetu - kao prateću pojavu rasta urbanih centara.[5] U svakom slučaju, reč je o marginalizovanim slojevima društva koji, na njima jedini mogući način, žele da ostvare svoje “pravo na grad”. U celom svetu, pa i kod nas, sociolozi su bili prvi koji su ovu pojavu preporučili društvenoj pažnji. Danas, međutim, reč je o takvoj organizovanoj, tolerisanoj i podsticanoj bespravnoj urbanističkoj raz/gradnji naših gradova koja je veoma udaljena od prvobitnog oblika u kom su marginalizovani slojevi tražili svoj prostor za gradoživljenje. Tako je jedan društveni problem prerastao u mnoštvo veoma raznovrsnih društvenih problema.

Nije potrebno biti analitičar oštrog oka niti specijalista za prostorna ili druš-tvena pitanja pa znati, zapravo uočiti, da se grad pretvorio u jedno metastazirajuće urbano tkivo. Država se nije pojavila kao neko ko bi bio pozvan da štiti interes gradskog prostora, isto onako kao što to nisu bile ni lokalne vlasti. Opravdanje je relativno brzo pronađeno u velikom prilivu uzbeglica koje su se iz ratom zahvaćenog okruženja Jugoslavije u velikom broju slile u gotovo sve naše gradove. Kako je “uzrok” identifikovan, vlastima je bilo lakše da pojave uzurpacije pravila u organizaciji, izgradnji i korišćenju gradova opravdaju “višim interesima” smeštaja naroda. Sa druge strane, građani su često ove pojave razumevali kao posledicu doseljavanja onih koji nisu imali prethodna saznanja o tome šta je to urbana kultura. Jasno je da su obe ove predstave o uzrocima uzurpacije urbanih prostora veoma udaljene od istine. Veliki deo onih koji su se u tranzicijskim vremenima našli u poziciji da upravljaju pitanjima urbanog razvoja (pri čemu se misli na poslenike u sferi urbane politike a ne na urbaniste), vrlo brzo je shvatio da je nastupilo vreme za kapitalizaciju, odnosno svojevrsnu privatizaciju gradova. Promene u političkom životu, preuzimanje lokalne samouprave u poziciono/opozicionim ciklusima, nije tu mnogo značilo. Izazov brzog pretvaranja grada u robu bio je prejak, mada su metode, razlozi i principi deolovanja na organizovanoj razgradnji gradova bili različiti. Posledice su jedinstvene. Danas nema iole većeg grada kod nas gde se sa razlogom i velikim čuđenjem ne postavlja pitanje: Kako je bilo moguće da se “ovo izgradilo ili ono srušilo”?

Bespravna izgradnja može da predstavlja višestruko interesantan pokazatelj nerazumevanja značenja urbanog. Nema sumnje da je svaki odnos prema prostoru koji se “otima” zakonskim uzusima i običajnom ponašanju na neki način necivilizovan.[6] U svakom društvu koje preferira uređenost, pravila ponašanja u prostoru predstavljaju jedan od njegovih najrečitijih pokazatelja. Čak bi se veoma jednostavno moglo utvrditi da je prostorna (ne)uređenost u upravnom odnosu sa (ne)uređenošću određenog društva. Ukoliko sa jedne strane stoje planovi o urbanom razvoju (uređenju) kojima bi trebalo da se štite “opšti društveni interesi”, a koji se u prostoru i putem prostora ostvaruju, jasno je da se njima štiti i svako individualno pravo na korišćenje prostora. Nadalje, kako običaji predstavljaju predzakonski oblik utvrđivanja odnosa u društvu (a utemeljeni su u zajednici), oni nemaju snagu kolektivnog konsenzusa (ma kakav on bio), već su odraz individualnog odnosa prema prostoru. Zbog čega ovo ističemo? Zbog toga što je običajno ponašanje svojstveno negradskim društvima i posebno zbog toga što se većina bespravnih ponašanja u prostoru i prema prostoru događa zahvaljujući onima koji imaju veoma oskudno ili nikakvo primarno urbano iskustvo. To znači da je jedan veliki broj onih koji se pojavljuju kao “bespravni korisnici grada” došao u gradove iz sredina gde su još uvek jači običajni, a ne zakonski regulisani odnosi u prostoru.[7] Poznato je da se u negradskim društvima veoma jasno raspoznaje privatno vlasništvo koje je u mnogim varijantama jedno isto – nedodirljiv i neotuđiv segment utemeljenja zajednice. Ono što nije privatno vlasništvo u zajednici podložno je uređivanju na načine koji proizlaze iz oblika funkcionisanja kolektiviteta. Poznato je da je u našim ruralnim sredinama uvek najzapušteniji onaj prostor koji je “ničiji” ili, kao što se to obično kaže, “državni”. Zatvorenost u sopstvenu okućnicu (u kojoj takođe, smatraju vlasnici, može da se besplanski gradi i prekraja bilo šta i bilo kako) predstavlja osnovu odnosa prema drugima i prema onome što nije u vlasništvu pojedinca. Naš seljak je navikao da mu država uređuje sve van okućnice i kuće: ulice, otvorene prostore u samom naselju (kod našeg ruralnog življa inače preovladava negativan odnos prema parkovima, kao mestima “koja ničemu ne služe”, sem eventualno za “štetnu dokolicu”), trotoare, trgove, pijace itd. Još tačnije, da mu se ni na koji način ne meša u to kako uređuje okućnicu i kuću.[8] Takva kulturna matrica prenosi se u grad ali tamo dobija i neka nova obeležja. Koja? Bespravna izgradnja, kao glavni opblik bespravnog ponašanja u prostoru, dešava se podjednako u samom već izgrađenom tkivu grada, kao i na “slobodnim” terenima koji opasuju njegovu zakonom utvrđenu teritoriju. Za poznavaoce urbanih prilika u svetu, pogotovo onom manje ili nedovoljno razvijenom, ovakav odnos ruralnih migranata ne predstavlja novost. Moglo bi se čak reći da se radi o svojevrsnoj konstanti: gradovi su uvek i svugde bili stecišta onih koji su na razne načine ugrožavali njihov kolektivitet i predstavljali opstrukciju njihovom sazrevanju u oličenje uređenog društva. Pa u čemu je onda problem? U tome što je kod nas, uz sve preferencije legalističke države, upravno, politički i naposletku urbanistički, podržavana violentnost uzurpatora gradskog prostora. Legalizacija bespravnih radnji u prostoru u sve tri instance postala je praksa. Usled takvog odnosa većinu naših gradova opkoljavaju “grozdovi” bespravno podignutih naselja a unutrašnjost gradova narušava se do nepopravljivosti. U poslednjih desetak godina oba ova vida nelegalnog “korišćenja grada” postala su posebno snažna. Najčešće obrazloženje prisutno u javnosti odnosi se na pojačan migracijski pritisak iz ratom zahvaćenih područja u najbližem okruženju, odnosno ruralnim poreklom većine izbegličkog življa. Nacionalna drama tako je dobila i svoj urbani mizanscen, s time što se ne može prihvatiti da su ruralni migranti uzrok devastacije naših gradova. To bi bilo nedopustivo pojednostavljivanje. Tačnije je ako se kaže da je to rezultat dominantno negradske provenijencije ili neprofilisane građanske svesti koja se unosi u grad ili se pak stvara u gradu. Jer, Srbija je još uvek dominantno seljačka zemlja, bez obzira na statistički iskazan visok koeficijenat urbanizacije. Nadalje, iste takve karakteristike obeležavaju i jedan broj onih koji u sferi urbane politike i urbanog planiranja uređuju odnose u gradu i gradski prostor.

Celokupna srpska društvena zbilja u poslednjoj deceniji 20. veka svakako se mora posmatrati i kroz čitav niz strukturnih promena, uokvirenih pojmom tranzicije. Međutim, tražiti u procesu tranzicije razumevanje ili još gore, opravdanje za materijalno i duhovno rastakanje ionako slabašne urbane supstance u našem društvu, pogrešan je put. Društva u centralnom i istočnom delu Evrope (prvenstveno Češka, Poljska i Mađarska) koja je u istom periodu zahvatio tranzicijski talas, ali koja su tu urbanu supstancu uspela da sačuvaju tokom proteklih pola veka ideološke države, nisu imala potrebu da u toj meri “brane” grad od napada spolja i iznutra.

U srpskoj verziji tranzicije preduzetništvo je trebalo da predstavlja njegovu ekonomsku osnovu. Kako je proces privatizacije bivših velikih državnih preduzeća projektovan za navodnu zaštitu opštedruštvenih interesa, a praktično zatvoren za sve sem za partijsko-ekonomsku elitu, to je većini preduzetnički zainteresovanih preostalo da se sami izbore za svoje mesto u društvu u nastajanju. S obzirom da ni proces tranzicije ni preduzetnička utakmica zvanično nisu bili “overeni”, to nije uspostavljen ni minimum pravila, pa ni nužan stepen transparentnosti. Posledično, najveći broj pojedinaca koji su u preduzetništvu videli svoju šansu za prosperitet, ponašao se onako kako su jedino i mogli, spontano. U takvom ambijentu nije bilo moguće ni očekivati da će pojedinci odgovoriti organizovano u bilo kom segmentu, pa ni u onom koji se odnosi na ponašanje u urbanom prostoru. Dodatni elemenat koji je uticao na takvo ponašanje vezuje se za mentalitetsko-iskustvenu prirodu preduzetnika, odnosno nerazumevanje grada kao sredine u kojoj pravila ponašanja određuju stepen njegove civilizovanosti.[9] Kako grad predstavlja poligon na kom se takve pojave najpre i najsnažnije demonstriraju, došlo je do njegovog dodatnog urušavanja. Dakle, nije samo bespravno stanovanje već i “sve ostalo” činilo da se to desi.

Danas nije neophodno biti u posedu istraživačkih instrumenata da bi se videlo do koje mere je urbani prostor devastiran. Dok se preduzetništvo u oblasti stanovanja pretvorilo u urbnističko-arhitektonsko zagađivanje prostora svakovrsnim narušavanjem zatečenih ambijentalno-vizuelno-estetskih vrednosti, objekti za preduzetništvo preplavili su naše gradove “kiosk urbanizmom”, uništavanjem centralnih delova grada izgradnjom montažnih tržišno-poslovnih objekata, prodiranjem u dubinu centralnih gradskih blokova radi stvaranja “pasaža” i slično. Može se reći da su to postale svojevrsne standardne pojave u izgradnji naših gradova. Agresivno nepoštovanje autentičnih vrednosti gradskog prostora dobilo je obeležja svojevrsnog obračuna sa gradom.

Razumevanje uloge preduzetnika u urbanom uređivanju naših gradova i njihovo automatsko povezivanje sa ruralnim kulturnim obrascima koji se u posao, uređenje i korišćenje prostora unose, često je opretećeno nizom predrasuda. To je rezultat nepoznavanja realne slike i nedostatka empirijskih istraživanja kojima bi se takvo stanje utvrdilo. Na osnovu istraživanja koje je rađeno u Novom Sadu 2000-te godine, sasvim jasno je ocrtan profil preduzetnika u odnosu na mnoge društveno relevantne procese u urbanom razvoju.[10] “Pored upoznavanja sa demografskim osobenostima preduzetničke populacije, u “ličnu kartu” preduzetnika uključena je i dužina boravka u Novom Sadu. Teritorijalna pomeranja stanovništva uzrokovana građanskim ratom u Hrvatskoj i BiH odrazila su se i na strukturu stanovništva voj-vođanske prestonice. Usled toga, uključivanje vremenske dimenzije u životnu istoriju preduzetnika omogućilo je izdvajanje četiri kategorije ispitanika: (a) onih koji od rođenja žive u Novom Sadu, (b) onih koji nisu rođeni u Novom Sadu, ali trenutno žive i rade u njemu, (c) lica koja su izbegla u Novi Sad tokom građanskog rata i (d) lica koja ne žive u Novom Sadu, ali su vlasnici preduzetničke firme koja se nalazi na teritoriji grada.

Više od trećine ispitivanih preduzetnika (34.52%) od rođenja živi u gradu. Prema zastupljenosti u ukupnom uzorku, na drugom mestu nalaze se oni koji u Novom Sadu žive od 20 do 29 godina (20.28%), dok su na trećem mestu (14.23%) lica čija dužina života u Novom Sadu iznosi od 10 do 19 godina. Široko rašireno ubeđenje prema kojem je izbeglo stanovništvo snalažljivije od autohtonog, pre svega u pogledu započinjanja privatnog biznisa, nije potvrđeno ovim istraživanjem. Takođe, ni pretpostavka da su na ovaj način u grad unete naslage ruralnog sa “nekih drugih prostora”.

Danas pre nego juče možemo da postavljamo pitanja o tome kako je bilo moguće da od početka devedesetih u sferu urbane politike prodre toliko antigrađanskog. Treba se setiti na kom i kakvom talasu su nastupile političke promene u Srbiji krajem osamdesetih. Populistička, nacionalistička, ohola i zbog straha od sveta i različitosti u lažni tradicionalizam preobučena politika ne bi ni mogla uspeti da nije bilo kritične mase sa ruralnim nabojem onih koji su je vodili, onih koji su je sprovodili i onih koji su se povodili. A ne bi bila takva da u njoj nije prevagnuo jedan patvoreni ruralni duh onih koji su je vodili i sprovodili. Nikad otvoreno iskazana a tako očigledna gradoomraza nije uspela da skrije svoje pervertirano lice. Istovremeno je postojala glad za sticanjem što većih materijalnih bogatstava u gradovima, uglavnom zloupotrebama gradskog građevinskog zemljišta, prisvajanjem rentnih potencijala i gomilanjem nekretnina - pri čemu se često nije mogla uočiti razlika između ponašanja grupa i pojedinaca iz prepluralističkog perioda i onih koji su se deklarisali kao opozicija. S druge strane stajao je nemaran odnos prema stečenim vrednostima urbanosti. Bio je to još jedan obračun sa građanskim društvom.[11] Zapravo, on je još uvek na delu i prepoznaje se u svim segmentima: planiranju, projektovanju i korišćenju grada, razumevanju značenja i značaja stranih iskustava, rigidnoj administrativnoj podeli gradskog prostora, modelima donošenja odluka, netransparentnosti finansijskih tokova novca koji pripada građanima, participaciji građana u javnom životu i poslovima koji se tiču razvoja grada itd.

U narednom periodu biće potrebno posmatrati na koji način će se država odrediti prema strateškim pitanjima urbanizacije, prostornog uređenja nacionalne teritorije i lokalnoj samoupravi. U zavisnosti od toga biće moguće posmatrati na koji će se način neke nove gradske vlasti i pripadajuća urbana politika odnositi prema gradotvornim procesima.

Ne može biti sumnje da konflikte koji postoje na relaciji urbano-ruralno nije u stanju da izbegne ni jedno savremeno društvo. Može se govoriti samo o različitim oblicima i shodno tome različitom intenzitetu njihovog ispoljavanja. Takođe se čini nespornom teza da se urbano ispostavlja kao najširi ekološki okvir unutar kog se odvijaju dominantni društveni procesi i istovremeno prostorno-društveni centar iz kog se ove pojave “emituju” na najšire okruženje. S obzirom da je reč o društvenim pojavama, sasvim je prirodno da se sociologija pojavljuje kao ona naučna disciplina koja pokušava da ove procese uoči i objasni. Razume se, ona nema mogućnost da kreira “novu društvenu stvarnost” u kojoj ne postoje nepoželjne društvene pojave. Takvu moć, uostalom, nema ni jedna društvena nauka, pa otud ni sociologija. Postavlja se, međutim, pitanje u kojim to uslovima sociologija može i mora da bude “širom otvoreno društveno oko” koje će valjano tumačiti svet u kojem živimo. U tom svetu i “nesporazumi” koji proizlaze iz sve učestalijih sudara urbanog i ruralnog u društvu (svakako najpre tamo gde je ruralno još uvek dominantno, ali i tamo gde se urbano vidi kao ono koje agresivno prepokriva svakodnevicu), propušteni kroz dobro podešenu sociološku prizmu, dobiće nužna objašnjenja. Tek odatle se otvara put ka eventualnim društvenim akcijama na njihovom kanalisanju.

Makar samo i iz posmatranja urbanog u jednom društvenom kontekstu, postaje jasno da ni jedna “posebna” sociologija nije u stanju da uhvati celinu ovog kompleksnog društvenog fenomena. Tu je potrebno sadejstvo mnogih društvenih ali i ostalih disciplina; pre svega sociologije, psihologije, antropologije, istorije, kriminologije, prava. Sociologija sve manje može da opstaje kao purifikovana akademska disciplina. Mete ka kojima su upravljena njena interesovanja veoma brzo se pomeraju. Taman se uoči jedan obnovljen tip društvene pojave, kada počinje da iskrsava nova pojava. Pojavu suburbanizacije smenjuje eksurbanizacija i mapa socijalne segregacije u gradu dobija sasvim nov izraz. Zatim, umesto urbane obnove, dolazi gentrifikacija koja u centralne delove gradova dovodi one koji bi da još više postanu “gradski građani”. Socijalno-patološka slika grada menja se vrlo dinamično: prostituciju smenjuje masovna pornografija, kokain zamenjuje krek, a sutradan već nešto još razornije, “standardni” kriminal potiskuju razne vrste kompjuterskog kriminala. Novi biznis u sferu urbanog poretka ubacuje japije, da bi kao reakcija na njih u prvi plan izbili jafiji. Politička borba u nedostatku demokratije začas traži svoje nove manifestacije i prostore.

Da li sve ovo znači da se sistematski stvara slika propadajućeg urbanog društva? Svakako ne. Upravo stoga što svet stremi svom urbanom ishodištu, mnogobrojni su izazovi za traženje odgovora o njegovom održivom razvoju. Okvir van kog nije moguće videti ni jedno rešenje, pa ni ono koje se odnosi na problem sudara urbanog i ruralnog, sačinjen je od demokratskih načela organizacije društva. Istovremeno, s razlogom se može postaviti pitanje uloge društvenog promišljanja o stvarima promena, na ovom mestu svakako i sociologije.

Veliki deo socioloških pokušaja da se uoče, razumeju i objasne pojedine društvene pojave moguće je da ostane “zarobljen” u samodovoljnom akademizmu. Stvaranje teorijske konstrukcije neobilazan je put svakog ozbiljnog sociološkog promišljanja; ma koliko pojava koja se osvetljava bila naizgled partikularna. To, uostalom, važi i za mnoge druge, ne samo društvene nauke. Međutim, u svetu u kojem mnoge pojave pretiču očekivanu stvarnost ni na izazove turbulentnog urbanog društva nije moguće odgovoriti ukoliko se nauka snažno ne otvori ka empirijskim istraživanjima. To je conditio sine qua non kvaliteta za koji se očekuje da ponude naučna promišljanja. U društvima koja se, poput našeg, nalaze u vrtlogu mnogih promena koje se dešavaju velikom brzinom i sa dubinskim posledicama, bez kompleksnih empirijskih istraživanja društvene nauke neće biti u mogućnosti da ponude valjane odgovore koji bi imali akciona usmerenja.[12] Nadalje, bez empirijskog preseka pojedinih pojava u konkretnom društvu, ni upoređivanje sa tim ili sličnim pojavama u nekim drugim sredinama gotovo da nije moguće. Danas, kada urbano društvo ubrzano postaje dominantano u celom svetu ali istovremeno i istureni poligon za sve neželjene manifestacije svakodnevice, istinsko utvrđivanje društvenih uzroka i prediktiranje eventualnih društvenih posledica nikako nije moguće bez empirijskih istraživanja. Ko, kako, gde, pod kojim uslovima, zbog čega - samo su ona osnovna pitanja za čije je odgonetanje potrebno saznanje o onima koji su “proizvođači”, “transmisija” i “izvršioci” urbanih promena. To su, međutim, tek ona pitanja koja pomažu da se otvori krug nepristrasnog traganja za društvenim uzrocima tih pojava. Sociolog se tu pojavljuje u onom smislu kako ga je razumeo P. Berger: “Sociolog nema posebnih kvalifikacija kao moralista; njegova kvalifikacija, ukoliko je ima, leži u njegovoj naučenoj sposobnosti da procenjuje empirijske dokaze. Neodvojivi deo njegove obuke sastoji se u disciplini nepristrasnosti - to jest, u sposobnosti da na situaciju gleda jasno, da se ogradi od sopstvenih osećanja i ubeđenja u nastojanju da shvati šta drugi osećaju i veruju, da više sluša nego propoveda i, što je značajnije od svega, da posmatra stvarnost čak i onda kada je ono što čovek zapaža sasvim drugačije od onog što bi on želeo da jeste” (Berger, 1989: 3).

Ovde se još jednom vraćamo pitanju: da li je i na koji način naša sociologija prepoznala ovaj “sudar” ruralnog i urbanog, te da li i unutar nje same postoji ne-razrešen odnos između modernosti i tradicionalnosti. Reč je svakako o veoma složenom odnosu. Ovo pitanje nije sporedno, niti proizlazi (samo) iz odnosa prema ruralnom ili urbanom, Ono je za nas od suštinske važnosti. Ukoliko društvena misao nije u stanju da prepozna svoju unutrašnju prirodu, nije moguće očekivati da bude društveno produktivna.

Istovremeno, svedoci smo do koje mere je sociologija u nas, u poslednjih desetak godina, iznova ali snažnije i brže nego ikada do sada, otvarala pitanja suprotstavljenosti tradicionalnog i modernog. Ma koliko da je u sociologiji poznato kako je reč o staro-novom propitivanju, gotovo, može se reći, jednoj od temeljnih upitanosti o “svetu u pokretu”, ova pitanja otvaraju se sa neprekidno novim “katalogom” problema. Sociologija nema “pravo” da o zagnjurenosti društva u sopstvenu prošlost, gde se ona manje ili više jasno uzdiže na nivo petrificiranih tradicionalističkih vrednosti, ćuti. Ali, sociologija često nije u stanju da van tog kruga iskorači. Vreme svakolikog propadanja sred kog se nalazi srpsko društvo, grčeviti pokušaji da se tom propadanju otme, neizmerljiva anomičnost društva i lutanje za bilo kakvim racionalnim, čvrstim i društveno smislenim osloncem, ne samo da opravdava već i zahteva otvaranje još jednog kruga propitivanja o poreklu sistemskih društvenih nesporazuma.

Sam vrtlog generalnog nesporazuma unutar društvene misli sastavljen je, dakle, od “tradicionalne” i “moderne” suprotstavljenosti ruralnog i urbanog u nas. Ova generalna podeljenost nije mimoišla ni sociološko razumevanje društvenog sveta. To naprosto nije moguće već i zbog jednostavne činjenice da se naša sociološka misao u jednom dugom periodu oblikovala uglavnom sred mentalnog ruralnog ambijenta. Kada se jednom bude pravio pregled srpske sociološke misli tokom devedesetih godina 20. veka, čini se da će se bez mnogo traganja prepoznati kako je paralelno sa modernom i od ideologije oslobođenom misli, postojala i nemoderna, u nekritički savladanu tradiciju ukorenjena socijalna misao.[13] Razumevanja ove pojave ni slučajno nisu jednostavna i sama po sebi zavređuju jedno posebno posmatranje i sociološko produbljivanje. Na ovom mestu želimo tek da naznačimo da se u ovakvom odnosu spram tradicionalnog (ma šta to značilo) može odrediti i mesto društvene misli, odnosno njen posredan uticaj na savremene društvene tokove.

Čini se da bi ovde zgodno mogao biti upotrebljen deo jedne ideje koja je u urbanoj sociologiji poznata. Naime poljski urbanista J. Ziolkovski razmatrao je pitanje kako se “društvene konsekvence urbanizma prelamaju u svesti ljudi koji ocenjuju, određuju ciljeve i sredstva za pojedine urbanističke poduhvate. Da li su i u kojoj meri urbanisti obdareni sociološkom imaginacijom u Milsovom smislu reči” (Vujović, 1990: 19). Jedan od elemenata njegove analize odnosi se na “Svest da su ci-ljevi, zamisli i sredstva, ideologije, iluzije, celokupna delatnost urbaniste determinisani njegovom klasnom pa i nacionalnom pripadnošću, njegovom grupnom pripadnošću i primarnim iskustvom” (Vujović, 1990: 19). Da li bi se nešto slično moglo reći i za sociologe? Teško je poreći da se svest sociologa formira na neki drugi način, van rečenih društvenih uslova i okolnosti koje su oblikovale njegov socijalni profil.

Jasno je da ni sociologija nije mogla da izbegne sudbinu što sledi iz one vrste odnosa prema tradiciji koja odgovara Marksovoj misli da “tradicija kao mora pritiska svest sadašnjih generacija”. Ta maksima važi za svako vreme, pogotovo za ono u kojem se dešavaju ozbiljni društveni preokreti. Tako se i moglo dogoditi da je pesnička figura o “Srbiji pod šljivama”, koja je uzjahala na populističkom talasu, imala i svoje sledbenike u “naučnom” pogledu na svet.

Zamišljena budućnost u rusoovskoj idili ruralnog tipa, kao nekakav nov senzibilitet nacionalne modernosti koju, eto, “oni drugi ne razumeju”, ipak ne postoji. Kako bi to rekao A. Lefevr: “Ni povratka nazad (prema tradicionalnom gradu), ni bežanja napred prema nekom kolosalnom i bezobličnom naselju - takvo je pravilo… Stari klasični humanizam je pre dosta vremena završio loše svoj život. On je mrtav. Njegova mumificirana balsamovana lešina ima ogromnu težinu i bazdi. Zauzima mnogo javnih i privatnih mesta, preobražena tako u kulturna groblja koja imaju ljudski izgled: naselja, univerziteti, razne publikacije” (Lefevr, 1980: 558-559). Ako je tako, tada je i sociologija grada (ali i ostale discipline koje su zainteresovane za urbanu stvarnost i budućnost) oslobođena potrebe za traganjem za anti-gradom ili njegovim novim oblikom i funkcijama. Drugim rečima, nekritički tradicionalizam predstavlja balast. Pogotovo ukoliko se očekuje da svet postane Srbija, a ne da Srbija postane svet. Takav svet postoji samo u mašti ili onim delovima svesti koje oblikuje ideologija. On bi mogao da se nalazi (kao što se i nalazi) svugde, ali ne i u sociološkoj recepciji. On se, na žalost, često veoma skriveno, upravo tu i nalazi. I to jeste problem. Nekome, sa vrlo neartikulisanim političkim namerama, pre koju godinu se učinilo da slogan “I Srbija i svet” može da bude dobar za isticanje važnosti sopstvenog i koketiranje sa “onima drugima”. Kao što znamo, prekomerno isticanje sopstvene važnosti i pri tom propitivanje svega onoga što “nije naše”, pre-tvorilo se u beskrajnost razmatranja tipa: kako to da ne uspevamo da uspostavimo dijalog sa svetom. Da nije, može biti, on gluv i osion do te mere da ne prepoznaje “prave vrednosti”? No, reklo bi se da poslednje godine 20. veka ta dilema počinje da se raščišćava. Ma kakav njen ishod bio, posledice su već i do sada odveć bolne.

Literatura

Andrusz. G., Harloe, M. and Szelenyi, I. (ed) (1996): Cities after Socialism: Urban and Regional Change and Conflict in Post-Socialist Societies, Cambridge, Mass.: Blacckwell

Berger, P. (1989): “Moralno rasuđivanje i politička akcija”, Pregled, 247, Beograd.

Lefevr, A., (1980): “Teorija prostora”, Treći program Radio Beograda, 45, II, Beograd, 513-651.

Pušić, Lj. (1997): Grad, društvo, prostor: sociologija grada, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Vujović, S. (1990): Ljudi i gradovi, Budva: Mediteran



--------------------------------------------------------------------------------

[1] Iskoraka od ovog “pravila”, dakako, ima i oni su uvek u “korist” ideja.

[2] Kasnije, kada je društvena misao mogla slobodnije da uzleti (ali često, pa i danas, nema gde da “sleti”) činilo se tako normalnim da se u istorijskim lekcijama prosperitetnih društava pronalaze paradigmatički oslonci. Analitičare stasavanja/preobražaja (naše urbane) sociologije još više bi moglo da čudi kako se razumevanje urbanih društava nije oslanjalo na činjenice o putu takvih društava kroz istoriju; od starovekovnih gradova-država i metropola do renesansnih najava modernosti u okvirima gradova. Takva saznanja, bar vek unazad, predstavljala su neku vrstu standardnih urbanoloških zapisa.

[3] Jasno je da ona sama to i nije mogla da uradi, ali interes za tako nešto nisu pokazivali oni kojima bi takva saznanja bila dragocena za uređivanje urbanog razvoja - urbani planeri i poslenici urbane politike.

[4] Ovakva slika u vođenju javnih poslova uspela je čak da izvrgne ruglu onu crtu mudrosti koju je spram “državnih poslova” posedovao srpski seljak.

[5] Mi znamo da se fenomen “bespravnih graditelja” razlikuje i pojavno i strukturno u pojedinim sredinama. Ove razlike posebno dolaze do izražaja u razvijenom i nerazvijenom svetu.

[6] Ovde se pojam prostora koristi u svom fizičkom značenju, onako kako se on razumeva u disciplinama poput prostornog i urbanog planiranja. Sociološko razumevanje prostora kao društvene kategorije ovde se ne može zaobići; bar ne u onom delu u kojem se prostor iskazuje kao specifičan “društveni “proizvod”.

[7] Setićemo da se da je u Srbiji bilo i takvih gradova, posebno na Kosovu, gde se ispostavljalo neophodnim donošenje posebnih lokalnih propisa o izgradnji objekata. Tradicionalni obrasci zatvorenosti albanskog življa unutar sopstvenog etniciteta imali su i takve manifestacije kao što je ograđivanje poseda ili čak stambenog dela parcele visokim zidovima, čak bedemima.

[8] To je verovatno i razlog zbog kog kod nas nisu uspeli da zažive takozvani planovi rurbanizacije, odnosno urbanističko/plansko uređivanje sela.

[9] Istraživanje “Procesi tranzicije i modernizacije: uloga preduzetnika u urbanom uređenju Novog Sada” (rukovodilac istraživanja Lj. Pušić), Centar za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, januar-maj 2000. godine.

[10] U celokupnom ovom gradorušiteljskom talasu posebno poglavlje, koje će jednom morati da se ispiše, pripada urbanistima. Danas je evidentno njihovo nesnalaženje u međuprostoru koji je nastao nakon sloma “društveno usmerenog urbanog planiranja” i novih tržišnih orijentacija. Prebrzo zaključivanje urbanista da je na obzorju “tržišni urbanizam” (koji kao takav ne postoji) govori o njihovom nesnalaženju u novim uslovima.

[11] Prvi veliki potez države koji je trebalo da stvori privid tranzicije (i koji je zadugo to i uspevao) bio je takozvani otkup stanova. Interesantno je da se do danas nije pojavila ni jedna sociološka analiza ovog, zbog načina na koji je sproveden, društveno štetnog poteza.

[12] Ni ovde ne treba smetnuti sa uma da prvenstveni zadatak sociologije nije da “nudi recepte” i rešenja za pojedine društvene probleme, već da ih svojim analitičkim i objektivnim osvetljavanjem isporuči tom istom društvu u obliku koji se može pretočiti u određene akcione programe.

[13] Ovde pravimo razliku između odnosa prema društvenim institucijama i duhovnim tvorevinama koji razumeva potrebu da se te vrednosti čuvaju, neguju i unapređuju i onog odnosa koji insistira na njihovoj nedodirljivosti, te samim tim prelazi u paseizam.

www.komunikacija.org.yu/komunikacija/casopisi/sociologija/XLII_3/d006/document