Čorović - Bosna kao stožer nove srpskohravtske države

Vladimir Ćorović: Istorija Srba
Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<< Sadržaj >>
Bosna kao stožer nove
srpskohrvatske države

Kralj Tvrtko je od 1377-1390. god. postigao nekoliko veoma lepih uspeha i napravio Bosnu najvažnijom državom toga perioda na Balkanskom Poluostrvu. Srbija, Bugarska i Grčka stajale su neposredno pred izmahnutim turskim mačem i nisu imale slobodnog zamaha. Zaštićeni njima, Tvrtko sa te strane zadugo nije imao veće opasnosti i s toga je mogao, nesmetan, da ide za svojim ciljevima.

Za vreme mletačko-đenoveškog rata, 1378-1381. god., Tvrtko je proširio svoj uticaj na jugu. Kao mletački vazali, Dubrovčani su se bili mnogo uplašili za svoje posede i tražili su pomoći na sve strane. Kralj Tvrtko im je, u času ozbiljne opasnosti, poslao svoje ljude da čuvaju Ston. Kad su Mlečani sredinom avgusta 1378. uzeli Kotor i njegov kraj Dubrovčani su upotrebili sva sredstva na mađarskom dvoru, da tog svog starog takmaca oštete i na neki način izluče iz konkurencije. Preduzimali su i sve druge mere protiv njega goneći mu lađe i ljude i sprečavajući mu svaki promet i trgovinu. U nevolji, Kotor se obratio za zaštitu kralju Tvrtku. Tvrtko je, zaista, pokušao da posreduje u Dubrovniku, pa kad njegovo zalaganje nije uspelo on se otvoreno stavio na stranu Kotorana. Ovi su mu, kao cenu za pomoć, ponudili svoj grad i njegovu oblast. Ali pre nego što je Tvrtko morao preduzeti kakvu veću akciju došlo je do poraza mletačke flote kod Pole (7. maja 1379.) i do kotorske predaje mađarskom kralju. Tvrtko posle toga nije mogao preduzeti ništa, a da ne dođe u otvoren sukob sa Lajošem. Jedino je odlučno stavio do znanja, da ne bi mogao dozvoliti da Dubrovčani, kao eventualni mandatori mađarske krune, posednu kotorski grad. A ovi su to želeli da postignu iz mnogo razloga, ali prvenstveno s toga da bi podredili jednog opasnog trgovačkog takmaca. Kad je Turinskim mirom 1381. god. Kotor konačno pripao Mađarima, Tvrtko nije napustio svoj plan da ga jednog dana ipak dobije, ali se odlučio i na druge mere.

U njega je za to vreme potpuno sazrela misao o stvaranju jedne svoje slobodne luke. Dubrovačko držanje za vreme cele te krize znatno je pomoglo, da on uvidi, kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovačkog pristaništa. Kotor je, u ovaj mah, izgledao izgubljen i sad je trebalo tražiti nov izlaz na more. Koristi od toga bile bi za Bosnu očevidne: njena bi trgovina procvala i oslobodila bi se dubrovačkih posrednika; zemlja bi, za svaki slučaj, imala slobodnu vezu preko mora i u teškim vremenima ne bi morala tražiti milost ili dobru volju zavisnih dubrovačkih gospara; i najposle Bosna, kao razvijen organizam, trebala je svoje morsko pristanište i iz pitanja prestiža. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u dračevičkoj župi, u zaštićenom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao dugu svoju obalu. U jesen 1381. god. njegovo bavljenje u Dračevici pospešilo je odluku i grad je uskoro počeo da se zida. U isto vreme, iz trgovačkih, a verovatno i iz političkih i strateških razloga, Tvrtko je počeo da podiže i grad Brštanik kod Počitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Dračevici, imala da budu štićena gradovima. U ovom drugom gradu dovršenom 1383., bilo je i malo kraljevo brodogradilište.

U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena s jetkošću. Novi kraljev grad, u koji će biti upućena sva trgovina Bosne i Raške, postaće nesumnjivo vrlo ozbiljan konkurenat za malu republiku. Njezino bogatstvo, njezin trgovački značaj i njezina, može se sublizu reći, ekonomska ekzistencija zavisili su ponajviše od trgovačkih veza sa balkanskim zaleđem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije s toga nikakvo čudo, što je Dubrovačka Republika dala i osetiti, da u toj nameri Tvrtkovoj vidi očit akt neprijateljstva prema sebi. Radi toga odnošaji između Tvrtka i Dubrovačke Republike postaju zapeti i bez malo prelaze u neprijateljstva. Republika se obratila čak i mađarskom kralju sa tužbom na Tvrtka, ali se u Budimu, zbog prečih briga, na nju nije mnogo osvrtalo.

U mostarskom Bišću, u blagajskom Podgrađu, izdao je 2. decembra 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novom gradu. Zazivajući sv. Stevana, čijom blagodati "spodoblnєnь bяhь věnьca i čьsti i ksνφetra carьska prьvяhь moihь roditelь svetяhь, gospode srьbьske," i posledujući "žitih ihь i věrě i pravilomь carьskimь," on taj svoj novi grad naziva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat joљ uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio, da bude slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovčana, da ih ne upropašćava i da ne poriče obećanja i povlastice stare gospode raške, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pismenu potvrdu, u toj istoj povelji, "da ne budetь u ωnωmь gradu lhbo podь gradωmь trьgь soli prodanіa do věka." Ali ova milost, veli kralj, trajaće samo dotle, "dokole gradь Dubrovnikь i vlastele dubrovьčsci siіega ne potvore i někωmь nevěromь ne izgube ωni i nihь dětca i nihь poslědni."

U to vreme, 11. septembra 1382., umro je mađarski kralj Lajoš Veliki. Njegovom smrću Mađarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova rodica, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija Marija beše verena sa Sigismundom Luksemburškim, sinom češkog kralja, a nemačkog cara Karla IV. Ona je već 17. septembra bila krunisana za "kralja" Mađarske. Kralj Lajoš nadao se, da će uspeti, i iza svoje smrti, održati uniju između Poljske i Mađarske. Ali Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom vereniku vrlo teške uslove: među ostalima i taj, da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu sestru Jadvigu, koja beše verena sa Vilhelmom, sinom austriskog vojvode Leopolda III; i odvojiše se tako od zajednice s Mađarskom. Da to nije išlo bez težih zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali još teže krize nastaše u oblasti kraljice Marije. Mađarsko plemstvo javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti žena i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gare. Glavni protivnici novog režima među Hrvatima behu Horvati, – Pavle, zagrebački biskup i Ivan, mačvanski ban, – i njihov ujak Ivan Paližna, prior vranskog manastira kod Zadra. Oni doskora pređoše u otvorene protivnike kraljičine i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika, Karla Napuljskog, koji je pretendovao na mađarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrlog kralja. U Mađarskoj i Hrvatskoj nastadoše smutnje i borbe, kao kad je, oko sto godina ranije, pred izumrće Arpadovića, trebao da mađarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert.

Kralj Tvrtko je shvatio značaj ovog položaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki slučaj. Već u decembru 1382. njegovi su ljudi pokušavali neke političke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naišli na povoljan odziv. Dubrovački hroničari pričaju, da je kralj tada tražio od Republike jednog čoveka, koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrđava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvrđavne tehnike, vrlo lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovčani, koji su videli da se kralj sprema na neku veću borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Oni su se ozbiljno bojali da bosanski kralj, koji je bio jaka ličnost, ne ugrozi njihove slobode i ne preduzme kakvu akciju. S toga su čak dali inicijativu, da se stvori odbranbeni savez dalmatinskih gradova, uperen u glavnom protiv Tvrtka. Ti njihovi postupci izazvali su kraljeve privredne sankcije i ponovo veoma zategnute odnose. Kao prirodnog saveznika Tvrtko je gledao Mlečane. Od njih je tražio prve brodove za svoju malu flotu i dobio je 1383. god. kao admirala, s odobrenjem vlade, Mlečanina Nikolu Baseja, jedan potpuno opremljen brod i dozvolu da mu se u njihovu arsenalu naprave još dve lađe. Iste godine, 30. jula, kralj je sa svojim naslednicima dobio kao priznanje, mletačko građanstvo.

Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote beše naročito uznemirilo Dubrovačku Republiku, pa i sam mađarski dvor. Ovaj je o tom nesumnjivo bio obavešten od dalmatinskog bana, a možda i od Dubrovčana, koji su vrlo verovatno stvar prikazivali ozbiljnom i opasnom i određenom sigurno protiv mađarskih interesa. Mađarska, u kojoj su već izbijali ustanci i gde su ljudi na dosta strana bili nakostrešeni i gotovi na borbu, nije mogla ostati nezabrinuta radi držanja bosanskog kralja. S toga poslanici kraljice Marije prebacuju Mletačkoj Republici, što pomaže oružanje Tvrtkovo i oprema lađe za njegovu flotu.

Na osnovu danas poznatih izvora ne može se tačno reći da li je i u koliko je Tvrtko lično imao učešća u prvim mađarskim neredima. Lajoš je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; ne bi sad, s toga, bilo nikakvo čudo, da Tvrtko iskoristi mladost njegove kćeri i oduzme nešto od mađarskog poseda. Njegovo oružanje 1382.-1384. god. dolazilo je dobrim delom radi toga, što se spremao s jedne strane na borbe s Balšićima, a još više za akciju u Dalmaciji. Mi ne znamo danas pouzdano, radi čega se vranski prior, Ivan Paližna, odmetnuo od mađarske kraljice i nećemo s toga početak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, po što to ničim ne možemo utvrditi. Ali je nesumnjivo, da je Tvrtku, kad je čuo za taj pokret, došla želja da ga iskoristi za svoje jačanje. Njegova poslanstva i poruke Mletačkoj Republici 1383. god. išla su za tim, da tamo nađe potpore za svaki mogući slučaj budućnosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se još u jesen 1382., da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu događaja ta je bojazan postojala sve veća. Mleci su jedno vreme bili pripravni da stupe u ozbiljne pregovore o savezu s Mađarima, u leto 1383., ali su od tog odustali, kad su dobili sigurne poruke, da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, možda, u skoro vreme trebalo doći s njim do sukoba. Oprezni, Mleci s toga napuštaju pregovore s Mađarima, a Tvrtka pomažu sa zadnjom namerom, da se, u borbi između njega i Mađara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste.

Nema sumnje, da je Ivan Paližna, rešen na borbu protiv Mađara, potražio pomoći u suseda i da je stupio u veze s Tvrtkom. Može biti, da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade, da može uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoći i Paližna je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra 1383. došla je Vrana u ruke kraljičinih ljudi. Da li se Paližna posle tog neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemoguće. Za Tvrtkovo držanje, ne mnogo prijateljsko prema svojoj rodici i njenoj deci daju dovoljno primera uznemiravanja Spljeta od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponašanje vojvode Vukca, koji je s Tvrtkovim znanjem prisvojio krajem 1384. grad Greben, nekadašnje dobro Vukoslavića (odnosno Stipanića), koje je bilo ustupljeno Mađarima. Na mađarskom dvoru učinilo se kao potrebno sprečiti takve slučajeve i spasti kraljevinu od težih udaraca sa te strane. S toga kraljice stupaju u neposredne pregovore s Tvrtkom. Palatin Nikola Gara, nekadašnji sused kraljev u Mačvi i saveznik protiv župana Nikole, posle čak i kum Tvrtkov, beše uzeo na se, da se nagodi s kraljem. Radi toga je došao u Bosnu, kralju na noge. Mađari su ponudili kralju Kotor i okolinu, ali pod uvetom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta 1385. dao je o tom i pismenu potvrdu.

Kad su Mlečani dobili vest o tom, da je postignut sporazum između Tvrtka i Gare i da je kraljica pristala da ustupi Kotor, odlučili su oni 20. jula 1385., da upute Tvrtku jednog svog čoveka koji bi izradio kod kralja povelju, da njihovi trgovci uživaju i dalje sva ona prava i slobode, koje su imali dotle. U Sutjesi, u svom kraljevskom dvoru, odobrio je Tvrtko 23. avgusta molbe Mlečana. U tom njegovom pismu on kaže, da je samo "dei gratia rex Rassie, Bossine, Maritimarumque parcium," a da je Kotor "večno" dobio ,per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie.’ O nekom njegovom vazalskom odnosu prema kraljici nema, kako se vidi, ni reči. Po našem uverenju, ovo mutno doba iza smrti Lajoševe bilo je vreme, kad je Tvrtko definitivno postao samostalan vladar. Izvesne poteze samostalne političke akcije on je pravio i pre toga; – Tvrtko je, uopšte, bio priroda svoje volje i uvek je težio da svoje poslove sređuje sam; – ali definitivnu odluku, da istupi kao samostalan vladar, kao kralj ravan mađarskom, on je doneo onda, kad nije bilo nekakve opasnosti, da mu to Mađari mogu osporavati. Taj prekid nije ni ovog puta bio grub; gornje izjave, koje je dao Nikoli Gari kazuju jasno, da je Tvrtko još uvek imao izvesnih obzira, svejedno da li su oni bili više političke ili tobože srodničke prirode.

Između Tvrtka i Balšića nisu nikad bili srdačni odnosi. Kao dva neposredna suseda izvesnih oblasti, koje su u opštem raspadanju srpske države bile ostale bez gospodara, oni su se javljali kao takmaci za dobit i vrlo su brzo došli u sukob. U vremenu od 1375-1377. između njih je postojao spor o posed oblasti Trebinja, Dračevice i Konavlja, koji se pooštrio naročito od onog vremena, kad je Tvrtko počeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balšići su držali, da su oni i po starim vezama i po svom geografskom položaju, kao zetski gospodari, svakako preči naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni, da to svoje uverenje brane i oružjem. Sad, kad je Kotor doista došao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno, da će se odnosi pogoršati još više.

U leto 1385. došlo je već do neprijateljstava. Iz tih dana ima jedno nedatirano Tvrtkovo pismo upućeno Dubrovčanima, a pisano pod gradom Spužem, sigurno na kraljevom bojnom pohodu protiv Zete. Zanimljivo je, da je sam kralj Tvrtko zamolio mletačku vladu, da posreduje između njega i Balše. Ne bi li to bio donekle dokaz, da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sreće? Ili je to bila uviđavnost mudrijega, koji je želeo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnošću, da mu iziđe na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je, vidi se, bilo mnogo stalo da dođe do mira i on je o tom pisao Mlecima ,cum maxima instantia.’ U mletačkom senatu ta je Tvrtkova molba bila rado prihvaćena i 5. oktobra izabrana su dva njihova poslanika, koja su imala ići Tvrtku i Balši i posredovati za "mir i sporazum."

Ali, dok je Tvrtkovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo većalo o poslanstvu, preživljavao je Balša Balšić teške dane u borbi s Turcima. Severno od Valone, odbijajući nadmoćne turske čete, on je 18. septembra 1385. našao junačku smrt. Prirodna je stvar, da su zbog toga izostali pregovori između obe zavađene strane. Balšići, zadešeni takvim udarom, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskorišćava njihovu nesreću. Važni događaji u Mađarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu pažnju više.

Prilike u Mađarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mađarska mlada kraljica, koja je već bila verena za Sigismunda Luksemburškog, po savetu svoje okoline, napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskog kralja Karla VI, Luju Orleanskom. To izaziva napuštenog verenika na osvetu i u avgustu 1385. on sa uspehom prodire u Mađarsku. S druge strane, odmetnici Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskog dvora, Karla Dračkog, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svom vereniku i postaje njegova žena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gari palatinsku čast. Izgledalo je čak jedno vreme, da se behu obe kraljice izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. U stvari, na sve su se strane plele podle spletke. Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju Karlo se kruniše za kralja i potiskuje i mladu kraljicu i njenu majku. Ali ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremaju osvetu. Pozvavši kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga u stvari dovele u već spremljenu zasedu. Njihov čovek, Blaž Forgač, prišao je, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, kralju iza leđa i zadao mu težak udarac preko glave. Od te rane dobivene 7. februara 1386. Karlo Drački je umro posle dve nedelje dana. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni i na najgore. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire krenuše obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije Garino dobro blizu Oseka. Neoprezne, kraljice su na taj put pošle s dosta malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle krvave borbe, pođe za rukom, da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, s Garom zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvršili su, u glavnom Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i zatočene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćeri, bila zadavljena sredinom januara 1387., na glas da je Sigismund pošao da ih spasava.

U isto vreme, kad se Sigismund odlučio na taj korak, spremala se i ustaška vojska da na juriš uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara pošle su tamo čete Ivana Horvata i Ivana Paližne, kojima se domalo pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić s bratom Vukom. Nema sumnje, da je on to mogao učiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odlučio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, želeći da iz te mutne mađarske situacije izvuče koristi za svoju državu. Početkom marta Zagreb je već bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mačvi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se, isto tako, ili je bio izazvan buntovni pokret, koji je živo pomagao i knez Lazar. Njemu su ove prilike dale mogućnosti, da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu. I u ovom pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja između kneza i Tvrtka.

Ali u brzo se javlja mađarska rakcija protiv braće Horvata. Mlečani, kojima nikako nije išlo u račun, da se napuljski dvor učvrsti i na istočnoj strani Jadranskog Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju veštinu, da u Mađarskoj pojačaju stranku Sigismundovih prijatelja. Mađari sami, osetivši opasnost od pobune, pregoše da je uguše čim pre. Garin sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mačvanski ban, i hrabri Stevan Korođ, bivši mačvanski ban, povedoše energičnu akciju da osvete dotadašnje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod Čerevića Gara, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se beše povukao u Požegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata Ladislava, koji se požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, potraži u samoj Mačvi i razbi u više sukoba. Dok je Gara ratovao po Mačvi utekao je Ivan iz svog ropstva u Bosnu, da nađe pomoći i skloništa kod kralja Tvrtka.

Tvrtko je u ovo vreme bio već potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije. Kao novi kandidat za mađarski kraljevski presto bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenog Karla. Po tog novog kandidata, kog je s hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara 1387. g. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na čelu sa zagrebačkim biskupom Pavlom Horvatom.

Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici se počeše da kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Njegov je položaj bio sličan donekle položaju Pavla Šubića na početku XIV veka. Kao i Šubić i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali, i gospodar, koji je pored Primorja imao i Bosnu i tako sa dve strane mogao da utiče na mađarske stvari. I kao što je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama moćnoga Pavla, tako je sada sudbina princa Ladislava zavisila od držanja kralja Tvrtka.

Prvi dalmatinski grad, koji je u toj krizi prišao kralju Tvrtku, beše grad Klis, ognjište Šubićeve porodice. Građani su ponudili kralju svoj grad pod uvetom, da im prizna sva prava i povlastice, koje su ranije dobili od Šubića i uživali sve do tada. 22. jula 1387. Tvrtko je oberučke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu potvrdu o tom. Dobivši tako, bez muke, tvrdi kliški grad, Tvrtko je odmah odlučio, da svoje posede u Dalmaciji proširi i da započeto delo nastavi što skorije, dok traje opšti zaplet. Čim je dobio Klis Tvrtko je u nj poslao svoju vojsku i spremao se, da je odmah uputi i dalje. Spljećani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoše se mnogo od te mogućnosti. Na dan 1. avgusta sastade se njihovo gradsko veće i odluči, da odmah pošalje u Bosnu svog građanina, istoimenog unuka hroničara Miha Madijeva. Instrukcija, koja mu je bila izdata, glasila je, da ide kralju i da ga pozdravi ,cum omni humilitate’, i da mu preporuči grad Spljet, koji ga, posle svog zakonitog vladara, smatra za najvažnije lice. Ako bude kralj uputio svoju vojsku protiv Spljeta, neka Miho nastoji odvratiti ga od daljih neprijateljstava ukazivanjem na spljetsku odanost i na spremnost, da izvrše sve njegove naredbe sem onih koje bi ih gonile na neverstvo prema mađarskoj kruni. Ali pre nego što je spljetski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, već 2. avgusta napala je bosanska vojska spljetsko područje, ne udarajući na sam grad. Napad bosanske vojske nije imao karakter pravog rata; i Klajić ima pravo kad veruje, da je Tvrtko samo "mislio češćimi provalami prisiliti Spljećane, da se napokon za volju mira i koristi svoje podlože vrhovnoj vlasti bosanskoj."

Malo posle pokušaše pristalice oslobođene kraljice Marije i kralja Sigismunda, da uzmu čuveni vranski manastir od Ivana Paližne. Na čelu te lojalne vojske beše novi vranski prior Albert de Losok (od Lučenca) i krbavski knezovi Budislavići. Paližna, koji je dobro stajao u narodu, spremi se na otpor, uzdajući se sigurno i u pomoć svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. U plen je palo na 3.000 komada sitne stoke i na 1.400 krava i volova. Protivnička vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povuče se u Nin. "Radi množine i snage bosanskih jeretika," pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina, "ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih". Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Paližninom i pođe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra (do 17.), kad je bila prekinuta verovatno radi oštre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojničkog uspeha i jačanja ličnog prestiža, još i grad Ostrovicu, i opet jedno od starih Šubićevih sedišta.

Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istočnoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomoću ojačani kreću odmetnici u nove borbe, koje vode s promenljivom srećom, ali sa osetnom štetom za Mađare. Naročito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra 1387. Ražljućen vestima o tom, Sigismund odluči da se lično krene protiv buntovnika, kao što se mesec dana ranije borio protiv njih pod Gumnikom. Ali ovoga puta, pisao je on mletačkom duždu 22. septembra, neće ići samo protiv odmetnika dosad pominjatih, nego i protiv "bosanskog bana" (ne veli kralja), da "skrši njihovu obest." Ipak nije pošao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gara i Stepan Korođ, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali u samu Bosnu nisu smeli da uđu. U tim borbama mađarski izvori naročito pominju učešće bosanske i srpske konjice, dobro oružane, koja je ustanicima činila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvaleći "lavovsku srčanost" svojih vernih, pao velik broj "nevernih i šizmatičnih Bosanaca i Rašana."

Sve je ovo osetno uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojeći se kakve zle sudbine, počeše da traže veze s Tvrtkovim ljudima i da se na neki način osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo većalo i kolebalo šta da se radi. U oštrini raspravljanja došlo je do vrlo krupnih reči i scena, koje su završile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odluči za Bosance i tri vođe stranke kralja Sigismunda biše pobijene, jedan čak na sred trga, 27. i 28. decembra. Ostali jedva uspeše da pobegnu u Spljet.

Ovaj trogirski slučaj uneo je u ostale dalmatinske gradove još više pometnje i zabrinutosti. S toga neki brzo odlučiše, da mole kralja Sigismunda za što skoriju pomoć. Već u januaru 1388. išli su s tom misijom na ugarski dvor predstavnici Zadra, Šibenika i Spljeta. Jedino Dubrovnik, zahvaljujući svom savezu sa kraljem Tvrtkom, nije imao nikakva razloga za pribojavanje. On je, šta više, bio uspeo da svoje odnose sa Bosnom prikaže na mađarskom dvoru kao nimalo nelojalne i da 28. oktobra 1387. dobije od kralja Sigismunda kao neku dozvolu i za dalje veze. U svojoj povelji Dubrovniku od tog datuma pristao je mađarski kralj, da republika može od ljudi iz Bosne i Raške dobijati zemlje i područja, "izuzevši samo one zemlje, koje su ostali kraljevi Mađarske, naši preci, držali i posedovali".

Na jednom početom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Paližna, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj državi, odnosno u Dalmaciji i preneo svoje sedište u Klis, bio je čovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti, da je buntovnički pokret protiv kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji živ i aktivan i da je, uz Tvrtkovu pomoć, doveo i do uspeha. Sa Paližnom Tvrtko je dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva značaja. I za Tvrtka i za Paližnu bilo je jasno, da oni neće lako ostaviti neiskorišćene lanjske uspehe. I, doista, čim je malo popustila zima, 18. februara 1388. napao je Paližna ponovo spljetski kraj i opustošio ga, nastavljajući uznemiravanja i docnije. Kako mađarska pomoć nije dolazila, Spljet je sa strahom iščekivao šta će da mu donesu skori proletnji dani. Trogirska opština, kojoj sudbina bliskog Spljeta nije mogla biti ravnodušna, pokuša da posreduje. Ali nije postigla uspeha. Spljet je ostao veran mađarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko i Stanoje Jelačić, pošla su sredinom marta u Klis, da još jedanput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdraviše kraljeve ljude i pokloniše im 50 libara u znak pažnje. Ostali gradovi ostadoše pasivni, nadajući se svaki čas kakvom povoljnom glasu sa mađarskog dvora.

Možda su ih sve u toj veri podržavale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama protiv Horvata nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer plašio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojničku akciju. Osim toga bio je zauzet u velikoj meri po nj nepovoljnim obrtom prilika u Poljskoj i Moldavskoj.

Kralj Tvrtko je ulazeći u Dalmaciju bio očevidno na čisto s tim, da će morati naći neki sporazum s Mletačkom Republikom. U Republici, koja je držala stranu Sigismundu i Mariji protiv napuljskog kandidata, Tvrtkov otpor nije bio simpatičan; ali iz mnogo razloga mletačka sinjorija nije htela da kvari svoje odnose s njim. Ali da se dade ipak znak izvesnog neraspoloženja, došla je njihova dosta hladna i rezervisana poruka na Tvrtkov poziv iz 1388. god. da mu upute jednog poslanika na pregovore. Oni, odgovorilo se iz Mletaka 9. aprila, ne vide potrebe za to poslanstvo; a osim toga u tim idenjima tamo i natrag gubi se mnogo vremena. Nego, ako kralj ima nešto da poruči Republici, neka on pošalje svoje poslanstvo, koje će biti rado i pažljivo slušano. Tvrtko je želeo da Republika uputi njemu jednog poverljiva čoveka, s kim bi on mogao preći sva pitanja od važnosti. Njegov poslanik, koji bi došao u Mletke, ma koliko vešt, mogao bi govoriti samo o onom, što bi bilo konkretno formulisano, a ne bi mogao i za svaki eventualni obrt situacije ili za koje uzgred iskrslo pitanje dati siguran i obavezan odgovor. Za Tvrtka bi bilo vrlo važno, da iz neposredne diskusije mogne dobiti pun utisak o svima rezervama ili delikatnostima, koje imaju Mlečani i prema njemu i prema čitavom položaju uopšte; ovako, on je bio upućen na tuđ izveštaj i na obaveštavanje, koje je iz druge ruke i uvek lično obojeno.

Kad pregovori sa Spljetom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspeše, odluči Tvrtko da ponovo počne sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na spljetski kraj i ponovo ga opustošila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, gde su čak građene i neke lađe, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su čuli te vesti Spljećani se ozbiljno uplašiše i 10. juna uputiše Sigismundu jednog rečitog fratra, da mu izloži svu tegobu grada i da traži bezuvetnu pomoć. Ako kralj ne može da pomogne, onda neka im bar dozvoli, da se sami opredele "bez žiga veleizdaje" ili, ako to neće, neka poslanik pred većem boljara, izjavi na sav glas, da Spljećani skidaju odgovornost sa sebe, što će, nagnati nevoljom, morati učiniti ono, što im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoći nema. Neki od pučana već i sada napuštaju grad. Ako im kralj i velikaši obećaju pomoć, on neka izjavi, da će je Spljećani čekati najdalje do kraja jula; a posle toga će postupiti kako za najbolje nađu.

Ma koliko da su bile ozbiljne molbe i poruke Spljećana, kralj Sigismund nije ipak mogao da im drukčije dođe u pomoć, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomišljao na to, da krene vojsku protiv Tvrtka i počeo je bio već neka spremanja u tome pravcu; ali je čitav plan bio napušten ili radi drugih briga ili radi nedovoljnog odziva. Spljećani za koje se, prema gornjim pretnjama, moglo misliti, da će posle danog roka prići Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupiše ipak tako. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, "druga priroda" ljudi. Nacionalno osećanje u našem smislu nije kod njih postojalo, kao ni kod najvećeg dela drugih lica i opština Srednjega Veka, i Tvrtko im je, otuda, izgledao tuđ, sublizu kao i ma koji drugi strani vladalac. To, što je u njemu tekla i Šubićeva krv, nije za Spljećane vredelo gotovo ništa. Jedno, što ni sami Šubići nisu bili naročita spljetska simpatija; a drugo, što je gradsko stanovništvo te varoši, sa veoma razvijenom pravnom svešću, kao kod većine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo udaranje na "zakonitost" i sve posmatralo kao otimačinu momentalno jačeg. Najbolji dokaz za sve to pruža činjenica, da su baš oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog obranbenog saveza, u koji bi pored njih ušli i neki hrvatski knezovi. Njihov zaključak u tom pravcu donesen je 28. avgusta. Petar Zorić, spljetski građanin, imao je da pozove u savez gradove Šibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipiće, Vida Ugrinića i, prema potrebi, krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paližne kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj, da svi ti saveznici sjedine svoje sile, da dođu u pomoć Spljetu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika.

Ovaj speljetski predlog naišao je na povoljan odziv i u jesen, 6. oktobra, održan je zajednički sastanak Spljećana, Šibenčana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipića i Ugrinića u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokončan i potpisan. Cilj saveza izražen je rečima, da će se učesnici uzajamno pomagati, sa željom, da "sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju očuvaju u dužnoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj". Prema opasnim protivnicima prirodno je, da obrana treba biti zajednička, jer je samo tako koliko-toliko zajamčen povoljan uspeh. Jedna tačka ugovora, koja je vezala sve pregovarače i bila vrlo karakteristična, glasila je ovako: "Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku događaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne može i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugog vladara, gospodara, osobu ili opštinu ili državu bez saglasnosti ostalih saveznika".

Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snažnije istupi u Dalmaciji i silom spreči obrazovanje tog po se nepovoljnog saveza. Upravo u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta 1388., prema Raškoj i prema Bosni. Iako to nije bila veća osvajačka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni mala pljačkaška četa od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese štete. Turski upad bio je izveden od jednog povećeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, još i širenje glasa i uticaja Muratove osvajačke snage.

Na glas o nadiranju Turaka, u Dubrovniku se 15. avgusta 1388. zaključilo, da se puste u Ston svi begunci, koji su se sklanjali ispred nasilnika, a samo da se vlastela uputi u sam grad Republike. Bosancima je već 9. avgusta bilo otvoreno dubrovačko područje. Bedemi i utvrđenja Stona imali su se odmah staviti u obranbeno stanje i dobro i utvrditi. 19. avgusta dovedeni su svi sposobni i raspoloživi otočani, da brane i čuvaju Ston, a Tvrtko je, za obranu saveznika, uputio sa svoje strane 1.000 ljudi u pomoć. 20. avgusta, sjutra dan po tom rešenju upućen je Baranin Zore Bogšić da ide Šainu, vođi Turaka, verovatno da ga stišava i uzgred uhodi. 22. avgusta zaključilo se javiti o turskom napadu i na mađarski dvor i tražiti savet ,super remedio contra ipsos’. Drugi poslanici dubrovački biše upućeni u susedstvo, kralju Tvrtku i Đurđu Stracimiroviću.

Turski jedan izvor kazuje, da je ovaj napadaj Turaka u Bosnu uputio baš Đurađ Stracimirović Balšić iz želje, da se bar na taj način osveti Tvrtku. Šain, vođa Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je Đurađ došao s njim u vezu, i kao turski haračar uspeo da nagovori Šaina na tu akciju. Mi danas ne znamo koliko je bilo to odelenje turske vojske, koje je širilo strah i trepet; ali, kako su se u tom odelenju nalazile i neke turske čelebije, odnosno prinčevi, sva je verovatnoća, da ono nije bilo malo i naročito slabo. Kod Bileće, 27. avgusta, dočekao je tu tursku vojsku, u hercegovačkim klancima, vojvoda Vlatko Vuković sa bosanskom vojskom i potukao je do noge. Jedva se spasao sam Šain sa malim brojem pratnje i ljudi.

Ovaj napadaj Turaka, koji je završen sjajnim uspehom Tvrtkove vojske, zadavao je ipak velikih briga kralju. Na jednoj strani on je omeo njegovu akciju na zapadu, u Dalmaciji; a s druge strane punio ga je strahom od turske osvete. Pored toga, neprijateljstvo Đurđa Stracimirovića nije bila stvar, preko koje se moglo ravnodušno preći. Ovaj poslednji sukob bio je najneposredniji dokaz za to. Ako niko drugi, Dubrovačka Republika uhvatila je, izgleda, niti prošlih intriga i mogla da obavesti i Tvrtka o njima. Odmah iza turskog poraza, 5. septembra, izdalo je veće Republike naredbu svojim poslanicima, da nastoje sklopiti "slogu i prijateljstvo" između bosanskog kralja i Đurđa. Kralj Tvrtko je uvideo potrebu sporazuma i zamolio je Republiku, da u ime njegovo pošalje Đurđu kao pregovarača svog vlastelina Mihajla Rastića. Republika je 16. novembra pristala na to i dala dozvolu.

Da je situacija u Dalmaciji, posle sklopljenog saveza, izgledala opasna po Tvrtka vidi se odatle, što se 14. oktobra 1388. zaključilo u Dubrovniku ovo: ako bi došlo do tog, da mađarski kralj digne vojsku protiv bosanskog kralja, onda će dubrovački poslanici na Tvrtkovom dvoru imati da izjave, kako oni žele održati mir i kako su voljni, kao posrednici, učiniti sve, da dođe do sporazuma između obe krune. Međutim, Tvrtka nije ostavljala stara sreća. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dođoše brzo u međusobne sukobe i tim osetno oslabiše i značaj saveza i opasnost situacije. Između grada Trogira i kneza Nelipića dođe do sukoba, koji prilično razdvoji snage. Obavešten o tom Tvrtko šalje, u novembru mesecu, dva svoja velikaša, kneza Hrvoju Vukčića i brata mu Vojislava, da odu u Dalmaciju i još jedanput, vrlo ozbiljno, pozovnu tamošnje protivnike, da priznaju njegovu vrhovnu vlast. Iz tvrdog Knina oba brata Vukčića uputiše svoje poruke. Prvi je bio grad Trogir, koji se odazvao pozivu, i 11. novembra poslao Hrvoju svoga čoveka, da se obavesti o položaju i njegovim namerama. Hrvoj je prikazivao Tvrtkov položaj kao vanredno povoljan; on nosi pobede na sve strane i on osvaja postepeno, milom ili silom, čitave oblasti. Izgleda, doista, da se Tvrtko u ovaj mah nadao većim uspesima. Radi toga je uputio u hrvatske oblasti kao svog namesnika vojvodu Vlatka Vukovića, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom, koja mu je imala biti oslonac u radu.

Ta aktivnost Tvrtkova izazva najposle kralja Sigismunda na življi otpor. On, pre svega, traži da načini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. Njegova ponuda bila je upućena u Mletke i tamo pretresana, ali do saveza nije došlo, jer su Mlečani, izgleda, najpre tražili znatnu cenu za svoje usluge, a posle ipak, našli za mudrije da ostanu neutralni. 29. septembra 1388. beše Sigismund sklopio primirje s poljskim kraljem za godinu dana i tako dobio na toj strani nešto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Lučenca, slavonskog bana, za upravnika (,gubernator’) Hrvatske i Dalmacije i posla ga u ugrožene krajeve, da čim pre uspostavi autoritet mađarske krune. Lučenc stiže u Zadar pred sam Božić, 23. decembra, i poče odmah spremanje vojničke akcije. Već 4. januara poslali su Šibenčani u pomoć mađarskoj vojsci 50 svojih ljudi. Malo posle toga, prvih nedelja 1389., pošao je Lučenc sa svojim četama protiv bosanskih ljudi. Mi o tom pohodu nemamo bližih vesti; ali da nije završio povoljno po Mađare vidi se najbolje po tom, što Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samog Zadra i pali mu predgrađa. U martu vojvoda Vlatko pred Spljetom daje pobedničke poruke ugroženom gradu.

Vojvoda Vlatko tražio je, u stavu pobednika, da se Spljet čim pre izjasni za priznanje Tvrtkove vrhovne vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videći da mađarska pomoć ne donosi potrebno olakšanje, a da sam grad ne može do veka primati udarce bosanskih četa, Spljet poče da se koleba. 24. marta 1389. sastalo se njihovo gradsko veće i izabralo, doista, dvojicu građana, Nikolu Sreću i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slično su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz upustava, koja su data spljetskim zastupnicima vidi se očevidno njihovo kolebanje. Da se može, oni bi nesumnjivo ostali verni mađarskoj kruni. Čak se pomalo nadaju, da bi, još uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok, u kome bi im se dala prilika, da se još jedared obrate kralju Sigismundu za pomoć ili da bi dobili mogućnost, da mu se opravdaju i izbegnu prekoru izdajstva. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom, da to učine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao vrlo predusretljiv. Očevidno u želji, da ne izgleda prost otimač i da prema ljudima, koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im odobri tražene rokove. Činilo mu se, da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko, koliko i snagom. Spljetu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. jun; a Tvrtko je pristao čak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta, koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko državničke mudrosti, radi predusretljivosti, toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja, da krajnje rešenje ne može ispasti drukčije. To je on i kazao spljetskim izaslanicima, ne ostavljajući nimalo sumnje o tom, da će, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da računaju sa njegovim ozbiljnim napadajima.

Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Spljećani, posle dogovora sa Šibenčanima i Trogiranima, 19. maja poslaše mađarskom kralju svog načelnika Jakinca Malatestu i istog Nikolu Sreću, koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i traže njegovu odluku. Isto su tako postupili i Trogirani. I jedni i drugi požurivali su rešenje, jer je rok za odgovor bio vrlo kratak. Kralj Sigismund, prirodno, nije mogao da dade svoj pristanak, da se gradovi predaju Tvrtku. Obećavao je s toga skoru pomoć i bolje izglede za budućnost. Ali u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskočiti u pomoć gradovima, koje je čekala Tvrtkova osveta, ako prekrše stvoreni sporazum. U Trogiru i Spljetu zavlada radi toga razumljiv strah. Trogirani uputiše 23. maja jedno poslanstvo u Bosnu, koje je imalo da rastumači kralju njihov položaj i da ga uverava kako Trogir ima najbolje namere. Oni su čak nudili kralju, da, za svaku sigurnost, pošalje u njihov grad jednog čoveka, koji bi bio njegov poverenik. Računali su čak i s tim, da bi kralj mogao zatražiti i taoce od dalmatinskih gradova. Spljet se bio uplašio isto tako. Kad je prošao 15. jun, a iz Mađarske niti stizaše pomoć ni pouzdana poruka, Spljećani odlučiše, da vešto diplomatišu oko Tvrtka. Da ispune obavezu nije im se još dalo; ali im se isto tako nije dalo, ni da to priznaju. U neprilici, oni se prihvatiše za onu tačku ugovora, koja je govorila, da se Spljećani mogu predati poslednji. S tim uputama oni poslaše u Bosnu 30. juna, Ivana Marina, moleći kralja da ih ne dira dotle, dokle se i ostali gradovi ne pokore.

Tvrtko bi vrlo verovatno istupio mnogo energičnije u Dalmaciji da u taj mah nije došlo do velike ofanzive cara Murata protiv Srbije kneza Lazara. Turci su bili rešeni na otsudnu bitku. To se videlo najbolje po tom što je vojsku vodio sam sultan. Tvrtko je pravilno shvatio da je turski napadaj na Srbiju posredno i napadaj na Bosnu i da ide za tim da skrši slobodu bosanskih hrišćana. Kao dobar državnik i ispravan saveznik on se odmah rešio da pomogne Lazaru i uputio mu je u pomoć s vojskom svog najboljeg vojvodu, Vlatka Vukovića, lanjskog pobednika Turaka kod Bileća. Uz tu vojsku pristao je i njegov saveznik Ivan Paližna. Na Vidov-dan 1389. došlo je do bitke na Kosovu u kojoj su učestvovale i bosanske čete. Vlatko Vuković se borio hrabro i verovao je čak da je pobeda na hrišćanskoj strani. Tako je s bojnog polja obavestio i svog gospodara. Njemu se to verovatno učinilo s toga, što je u borbi poginuo sam sultan i što su Turci posle borbe napustili Kosovo i Srbiju. Verujući da je ta vest tačna Tvrtko je javio o hrišćanskoj pobedi u Trogir i u Firencu. I što je vrlo zanimljivo, on je svoje obaveštenje o pobedi u Trogir poslao ne dan-dva posle primljene vesti, nego čak 1. avgusta. Kao ispravan saveznik Tvrtko iza Lazareve pogibije nije preduzimao ništa u Srbiji, da pojača svoj uticaj ili raširi svoje međe.

U jednoj padovanskoj hronici nalazi se i ovo za Tvrtka prilično karakteristično kazivanje. Franjo Karara mlađi, šurak kneza Stepana Frankopana, koji je bio u vezama i prijateljstvu s kraljem Tvrtkom, beše 1388. god. izgubio svoju državu Padovu. Dok je tražio ko bi mu sve mogao pomoći da povrati izgubljeno mesto upozorio ga je knez Stepan na Tvrtka. Ovaj je bio ljut na milanskog vojvodu "jer je turskomu sultanu prodavao oružje u ono vrijeme, kad su Bosna i Srbija prolijevale krv svoju na Kosovu". Knez Stepan je upućivao Kararu, da svakako ide u Bosnu, kralju Tvrtku, "jer je gotovo siguran, da će mu taj pomoći na njegovu preporuku". Novi obrt stvari u Italiji odveo je Kararu na drugu stranu, uprav u času kad se beše krenuo u Bosnu.

Za ovo vreme, dok je bosanska vojska bila zauzeta borbom s Turcima, uspelo je mađarskim ljudima i njihovim pristalicama, da osvoje Klis i potisnu mali broj bosanskih posada u Dalmaciji. Kad je svršena bitka na Kosovu i Tvrtko bio načisto s tim, da Turci ne misle prodirati dalje prema Bosni, Tvrtko je krajem avgusta opremio svoju vojsku u Dalmaciju, da nastavi počete borbe. Ta vojska pređe odmah u napadaj i krajem septembra doprla je već do Zadra i tu popalila sve kuće do pod njihove gradske kapije. Napade i pustošenja ponavljala je potom sve do duboku jesen. Na velike molbe Zadrana uputio im je sredinom novembra krčki knez Ivan Frankopan jednu pomoćnu vojsku od 400 konjanika, a njoj se posle pridružilo i 200 Pažana. Sa tom pomoću i svojom vojskom izveli su Zadrani napadaj na Vranu. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Paližna se sa svojim ljudima hrabro opirao i bio je i ranjen, ali nije mogao da savlada napadače. Tek u trećoj bitci, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se "sramno" (turpiter) povukoše ispod Vrane. Pet dana iza toga bi povraćen i Klis i tako uspostavljen i stečeni raniji posed i ugled bosanskog kralja. Mletačka Republika obaveštavala je mađarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno, kako su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici da li će uopšte moći odoleti Tvrtkovoj snazi. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor i sad izjavljuje da sve radi u ime Ladislava, sina kralja Karla.

Kad je Mletačka Republika dobila uverenje, da Sigismund u taj mah ne može da zaštiti dalmatinske gradove i svoj autoritet, ona je pokušala da sama dobije te gradove za sebe. Njihov senat rešio je bio još 29. aprila 1390., da jedan njihov naročiti izaslanik ispita raspoloženje duhova u Dalmaciji, pa da se potom počne akcija. Ali je taj njihov interes došao kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga, da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio bliži i opasniji. Za dotle pasivne Mletke u ovoj dilemi nije se više nalazilo mesta. Videvši da od mađarske pomoći, posle toliko vremena, nema ništa Dalmacija se beše odlučila, da se pokori kralju Tvrtku i u maju uputila svoje poslanike u Bosnu, da tamo konačno urede stvar. Svesna, da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletačka Republika rešava 26. maja da na toj strani obustavi svoju političku akciju.

Za to vreme Tvrtko je živo radio da toliki napor završi sa uspehom. Njegovi ljudi idu u Hrvatsku i Dalmaciju i vode poslednje pregovore. Mandator bosanskog kralja bili su krbavski knez Đuro i Tvrtkov hrvatski namesnik Ivan Horvat. Splitski građani uputiše svoje poslanike u Bosnu, potpuno spremni da se pokore, ali pod časnim uslovima. Uputstvo izdano splitskim poslanicima za pregovore datirano je 8. maja. Kad su čuli za tu splitsku odluku rešiše se Šibenik, Brač i Hvar, a verovatno i Korčula, da i oni urade tako. Jedino se dotle najpredusretljiviji Trogir počeo u poslednji čas ustručavati, ali to nije trajalo dugo. Kad su Splićani izjavili svoju pokornost Tvrtku izdade im on 2. juna u Sutjesci povelju sa potvrdom svih njihovih dotadašnjih prava i povlastica. U isti mah, dokrajčujući njihove sukobe sa Klisom i Omišem, kralj je tačno dao povući granice između tih mesta, želeći, kako kaže, da se "naši verni Splićani obilato koriste našom milošću". Splitski uspeh pokoleba i Trogirane, te i oni 8. juna izjaviše Tvrtku pokornost. Iza Splićana dobiše potvrdu svojih povlastica i Šibenčani, a za njima Bračani, Hvarani i Korčulani. Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svom mletačkom susedu. Ova mu je 8. jula odgovorila, sigurno ne mnogo iskreno, kako je "vesela srca" primila njegove vesti i kako saučestvuje u njegovoj radosti. U trogirskim beleškama javlja se 10. jula 1390. prvi put nova Tvrtkova titula kao "kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja". Sa tom titulom svog kralja diče se 1. avgusta u zvaničnoj splitskoj povelji o gradskim granicama i kraljevi izaslanici protovestijar Tripo Buća, krunski biskup Mihailo i Vlatko logofet.

U Tvrtkovoj državi nalazilo se celo staro hrvatsko područje i cela obala Dalmacije, i to od Zrmanje do Kotora, sem Zadra i Dubrovnika. Bosanske vlasti uvele su brzo u nove oblasti svoj poreski red. Tako znamo, da je svaki član plemena Prklji, na Zrmanji, plaćao godišnje po dukat na glavu. Na severu njegova je oblast dopirala do Save i Une, na istoku do Drine, Lima i Morače. Bosanska država nije nikad imala većeg opsega ni većeg značaja. U ovaj mah ona je bila najmoćnija slovenska država na Balkanu, a iza Turske svakako i najsilnija.

Koliki je bio značaj i ugled Tvrtkov vidi se najbolje po njegovim vezama. Kad mu je umrla prva žena Doroteja on je nameravao da se oženi po drugi put ćerkom austrijskog vojvode Albrehta III, i ta je njegova namera bila lepo primljena na austriskom dvoru. Ta veza trebala je Tvrtku, da bi dobio jednu potporu više u borbi protiv Sigismunda. Saopštavajući Mlečanima taj bračni sporazum i nudeći im prijateljske usluge za učvršćivanje njihovih veza sa austriskim dvorom Tvrtko im je poručivao kako treba da se već jednom opredele. U ovoj političkoj situaciji oni treba da znaju da su prijatelji jedne strane neprijatelji druge.

Krajem avgusta 1390. beše došao u Sutjesku Andrea de Gvaldo, splitski nadbiskup, s molbom, da kralj ispuni želje i potvrdi stara prava njegova kaptola. Da bi pokazao svoju dobru volju prema uticajnom katoličkom sveštenstvu kralj je 30. avgusta primio pod svoju zaštitu splitsku crkvu, odobrio joj sve stare posede i povlastice i ovlastio svog vojvodu, Pavla Klešića, da pomno čuva interese crkve.

Ali, usred tih planova, kralja Tvrtka je, u pedeset drugoj godini, zadesila nenadna smrt oko 17. marta 1391. Kao i u slučaju cara Dušana, ova smrt je ne samo presekla jedan plodan život, nego je iz temelja potresla i ceo njihov državni organizam. U oba slučaja veliki i skoro neslućeni, polet njihovih država bio je nerazdvojno vezan za njihove krupne ličnosti, pune iniciative i državničke energije. Obojica su umrla ne na kraju snage, nego u njenom naponu, u času kad su stvoreno delo imali da dograde i da urede. Ni jedan ni drugi nisu imali ni iz daleka njima sličnog naslednika, da stvoreno delo prihvate i bar očuvaju. A i delo samo, stvoreno vrlo brzo srećnim sticajem prilika, a ne prirodnim razvojem premašalo je snagu države koje su ga nosile i premašalo okvir i karakter njihovog dotadašnjeg života. Bosna je bila više geografska nego politička državna jedinica i njen razvitak išao je dotle po izvesnoj geografskoj gravitaciji do njenih prirodnih granica. Sa Tvrtkom ona je na se uzela veliku političku ulogu, koja je bila van njene tradicije i s toga koliko nova toliko i opasna.

Ali u tome šta je trebalo da se održi između Dušana i Tvrtka nema sličnosti. Dušan je, po karakteru svog dela, bio osvajač. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. On sanja o osvajanju Carigrada. U njegovu oblast ušle su zemlje, koje nisu imale ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću i našom rasom. Naročito je bio opasan elemenat grčki. On je nepreporno bio kulturno jači od Srba, nacionalno svesniji i u državnim poslovima sa više tradicije i gipkiji. Nije se on dao lako priljubiti novoj srpskoj državi, a još se manje mogao podvući njenoj kulturi i organizaciji. Naprotiv. Srbi su još uvek učili i primali od njih. Sve da Dušan nije razbio svoju državu na velike oblasti i od vlastele, naročito činovničke, napravio male dinaste; sve da nije usled velike ekstenzivnosti i slabih prometnih veza centralna vlast prirodno slabila, njegova država bi stalno bolovala od prevelikog broja tuđeg elementa, koji je primila u sebe. Šta su daleki Epir i Tesalija mogli doprineti za jačanje Srbije i kad su Srbi mogli dospeti da tamo razviju svoj uticaj?

Tvrtkova koncepcija bila je, – u koliko se to sa svima rezervama za Srednji Vek uopšte može reći – nacionalnija i u mnogom stvarnija. Bosna je imala centralni položaj u srpskohrvatskom narodu i bila je gotovo kao određena, da obuhvati na oba krila oba naša plemena. Sve područje Tvrtkove aktivnosti obuhvatalo je samo naš nacionalni elemenat. Tvrtko je osetio taj geografski značaj Bosne. On je uspeo, kako to rekosmo, i sticajem prilika, ponešto nošen samim događajima. Hrvati na zapadu nisu mogli da se nadaju uspehu radeći samostalno i uvlačili su Tvrtka s početka kao saveznika, da ga posle prime kao gospodara. Srbi posle 1371. god. nemaju centralne vladarske ličnosti i Tvrtko se javlja kao jedan od pretendenata i samo ne iz sopstvene iniciative, nego nateran od bezobzirnosti Nikole Altomanovića i kao saveznik kneza Lazara. Posle uspeha, prirodno, jačaju prohtevi i šire se izgledi. Očevidno je, da Tvrtkov plan ne bi bio moguć za života Dušanova i Lajoševa. Ali to ne menja ništa na značaju Tvrtkovu. Naprotiv. To samo kazuje, da je bio čovek historiske perspektive i da je osetio svoje vreme. Kod njega je bilo nesumnjivih državničkih sposobnosti. Kad mora on se bori, i to energično, ali je uvek sklon na mudar kompromis. U Srbiji se neće da pojavi kao osvajač i pobednik jednog dinaste, nego kao legitimni potomak jednog Nemanjića, da ukazujući na svoje pravo poštedi osetljivost. S Lazarom ne samo da ne traži borbe, nego čak sklapa savez, i to u borbi protiv Sigismunda i protiv Turaka. Njegova strpljivost u postupanju s dalmatinskim gradovima daje nesumnjiva dokaza za njegov stav razboritog osmatrača, koji usred akcije zna da čeka i drži meru i koji radi s planom i dosledno sa sigurnim osećanjem konačnog ishoda.

<< Sadržaj >>