Vladimir Ćorović - Istorija srpskog naroda

Vladimir Ćorović - Istorija srpskog naroda - do Nemanje

Vladimir Ćorović: Istorija Srba
Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

Sadržaj >>
Predgovor
Predgovor je napisao V. Ćorović pripremajući delo za štampu.

Istorija srpskog naroda dr Vladimira Ćorovića obuhvatiće celokupan prikaz prošlosti srpskog naroda od najstarijih vremena pa sve do danas. U knjizi se izlaže najpre politička sudbina Srba kroz sve mene, toliko mnogobrojne i tako raznovrsne, i dodir i veze Srba sa ostalim državama i narodima na Balkanu. Sudbina triju velikih sila, u tri perioda srpske prošlosti, vezana je za Srbe i srpski narod: Vizantije, Turske i Austrije; Mleci, Mađarska, Bugarska, Albanija imaju čitave vekove svoje istorije u dodiru sa nama. U knjizi su svi ti momenti prikazani genetički, da se od početka dobije tačna slika o karakteru tih odnosa i o njihovom uzajamnom uticaju. Shvaćena tako, knjiga je, prirodno, obuhvatila i kulturnu istoriju, hoteći da prikaže i kulturne veze i uticaje pojedinih naroda. Čitave glave govore o našoj književnosti i umetnosti.

Tendencija je knjige, da se istakne u dovoljnoj meri ulazak srpskog naroda u evropsku zajednicu, da se obeleže teškoće s kojima se borio i napori koje je uložio, i da se, ukazujući uvek na iniciative i uticaje koji su dolazili sa strane, nađe ono što je bitno i trajno srpsko, i što je bilo pozitivno i konstruktivno. Istorija treba da pokaže, koje su to unutrašnje vrednosti i kakve vrste bile, što su uspele da nas održe kroz tolike vekove i kroz neverovatno teške krize. U knjizi nema nacionalnog samohvalisanja, ali ima nacionalne vere. Narod, koji je preturio tolike nevolje, u najtežim prilikama, nema razloga da se sada, ma u kom času, predaje malodušnosti. Knjiga je rađena sa svom naučničkom opreznošću, i uvek je imala pred očima samo istinu. Ta istina je ponekad neprijatna za pojedince ili pojedine skupine, ali ona se morala reći: bez istine nema prave istorije, a sem toga za one, kojima istorija treba da bude "učiteljica života", ona gubi svoj pravi značaj čim hoće da izvesne činjenice bilo prikrije, bilo izvrne. U našoj prošlosti ima toliko svetlog, lepog i velikog, da nas slabo i rđavo nema šta da uzbuđuje i ono čak dolazi kao dopuna velikom, da ga jače istakne.

U našoj književnosti ova će Istorija biti novina. Knjige K. Jirečeka prikazuju samo staru srpsku državu, a Istorija g. St. Stanojevića izlaže samo političku sudbinu srpskog naroda. Ova nova Istorija g. Ćorovića biće kulturno-politička. U njoj je istorija svih srpskih oblasti i država, rađena sinhronistički i sa težnjom, da se što bolje vide i obrade njihove etničke osnove i razvoj zajednica. U dovoljnoj su meri istaknute i naše veze sa Hrvatima i Slovencima od najstarijih vremena, kad smo nesumnjivo utvrđeni kao jedna velika plemenska zajednica, pa sve do našeg toliko dugo očekivanog Ujedinjenja. Pokušalo se naglasiti, koliko su koje naše oblasti uticale na duh i stvaranje narodne celine i kakav im je značaj u zajedničkoj državi. To će pokazati dovoljno jasno, da nema dela u našem državnom organizmu, koji nema zasluga za nj i koji ne predstavlja jednu neizlučivu pozitivnu komponentu.

Ova knjiga, sem ovog svog nacionalnog interesa, pokazuje još i to, kako se u nas u poslednje vreme lepo razvija istoriska nauka. Videće se, koliko je novih ispitivanja i rezultata došlo posle 1911. god., kad je objavljena prva Jirečekova knjiga, i koliko se u izvesnim pitanjima otišlo dalje. Postavila su se nova pitanja i probudili stari problemi. Ovaj veliki Svetski Rat, sa svojim promenama svih vrsta, uneo je u istoriska shvatanja izvesnu očiglednost, kakva se ranije teško dala zamisliti. Pred našim očima rušile su se stare viševekovne države i obarali se prestoli; izbijale revolucije; pomerale se geografske karte iz osnove; pred svet se postavljala nebrojena, složena i dotle neslućena pitanja izukrštanih interesa svih kontinenata. To omogućava dublje ulaženje u shvatanja državnih problema i relacija i sud s nešto više pregleda. Srpska istorija u vezi je sa opštom, i ne može se ni shvatiti ni raditi bez nje. Srpsko pitanje u mnogom pogledu i nama samim postaje jasnije, kad je u reljefu velike svetske politike. Isto tako, postupci naših protivnika i veliki istoriski sukobi mogu biti pravilno cenjeni samo kad ih posmatramo u tom velikom okviru i sa celom pozadinom.

Sadržaj >>

Vladimir Ćorović: Istorija Srba
Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<< Sadržaj >>
Sloveni sa Avarima

Avari su tako, izbegavši direktne veće sukobe s Vizantijom, postigli ipak donekle ono, što su tražili: ali su obuhvatili čitavu dunavsku dolinu i stali sad prema Carevini sa izvesnim pravom na dalju ekspanziju i sa izvesnom afirmacijom svoje snage. Sad se samo nije više radilo o tom, da pređu na desnu obalu Dunava u gornjem toku, nego da pređu sa severne strane na južnu u njegovom donjem toku, odnosno da iz osnova pomere stabilizovanu severnu granicu Carevine. Ta se želja kod njih javlja vrlo brzo i vrlo jasno. Oni glasno traže i hoće stari Sirmij, ne samo kao najvažniji emporij toga kraja, nego više kao opasno uporište vizantiske vojske na području, koje njima ima da bude ishodište. Ali vešti, i u strahu od još neokušane snage careve vojske, oni žele da se nagode i da to dobiju mirnim putem. Car ih uporno odbija u tom zahtevu, no vezan na drugoj strani, ipak pokušava pregovore, ali za veću sigurnost šalje tamo kao glavnog pregovarača vođu dvorske straže i svog docnijeg suvladara Tiberija. Ovaj dolazi do izvesnog sporazuma s njima, ali se caru taj čini suviše popustljiv i on stoga goni na rat kao na najbolje sredstvo da se smire i upamte ti svi uzbesneli došljaci. Ali rat nije ispunio nade careve. Vizantiska vojska, osećajući protivničku nadmoć, uzmicala je pred Avarima i držala se jedino u sirmiskoj tvrđavi. Izgleda čak, da su avarske čete prodrle do Trakije i da su tek, tu suzbijene, pristale na mir. Taj mir, čiji sadržaj nije potpuno poznat, morao je, međutim, svakako voditi računa o tom, da su Avari postali stvarni gospodari čitava područja od Fruške Gore do blizu ušća Dunava, izuzimajući jedino dve carske tvrđave, Sirmij i Singidunum.

Za čitavo to vreme o Slovenima nema bližih vesti. Vizantija je više zabavljena Avarima nego njima i ne obraća im pune pažnje. Sloveni, verovatno, sudeluju s Avarima zajedno, kao njihovi podanici na području današnje Vojvodine i s toga ih grčki pisci ne navode naročito. Tek oko 578. god. zabeležen je jedan opasan slovenski pohod protiv Carevine, ali ni taj ne beše izveden od Slovena s avarskog panonskog područja, nego sa donjeg Dunava. U ogromnom broju, sa nekih 100.000 ljudi, provalili su oni u Trakiju da je plene. Vizantiski car beše na nevolji. Zapleten od ranije u dug i vrlo promenljiv rat sa Terzijom, on sad nije imao dovoljno raspoloživih četa, da ih baci protiv Slovena. S toga šalje poslanstvo avarskom poglavaru Bajanu, da mu ovaj pomogne tim, što će napasti Slovene u njihovoj zemlji i tako ih odvući od Vizantije. Avari pristadoše i to, u glavnom, s toga, što su želeli da i nad tim delom slovenskih plemena utvrde svoju vlast. Još pre ovog poziva bio je Bajan pozvao slovenske poglavice i vođu im Davrentija, da ga priznaju kao vrhovnog gospodara i da mu plaćaju danak. Sloveni su dali kratak odgovor. "Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima, koji će učiniti da se pokorimo? Ta mi smo se naučili da vladamo tuđom, a ne drugi našom zemljom. A to drukčije ne može biti dok traje ratova i mačeva." Na to je došlo do svađe, u kojoj zaglavi avarsko poslanstvo. Bajan je sad našao pogodan čas, da kao mandatar Vizantije osveti uvredu, a i, prema rečima savremenog Menandra Protektora, što se nadao "da će naći zemlju punu bogatstva, pošto su pre Sloveni opljačkali romejsko područje, a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda." Avari, s grčkim izaslanikom, i s vojskom od 60.000 oklopnika, pređoše na romejsko područje i preko današnje severne Srbije i Bugarske, zaobilaznim putem, stigoše na donji Dunav. Prešavši reku u lađama sa po dve krme napadoše odmah slovensko područje i razgrabiše sve, "a da se nigde niko od tamošnjih varvara nije usudio da se s njima upusti u borbu, nego se behu razbegli po šipražju i u gustež šume." Velik broj vizantiskih zarobljenika, koji se zatekao među Slovenima, bi oslobođen i vraćen kućama. Same Slovene poteraše Avari na obavezu plaćanja danka. Ali čim su se Avari odatle povukli u svoje područje, Sloveni brzo digoše glavu, pa nastaviše prema Grcima dalje upade u Trakiju, a prema Avarima prkosni stav nepokornosti.

Osetivši Bajan sa Avarima, da Vizantija treba njega i da je, prema tom, njena snaga drukčija nego što je on zamišljao, odluči se brzo, da sam, bez imalo obzira, uzme utvrđeni Sirmij. Poslao je, istina, svog čoveka u Carigrad da primi od cara ugovoreni godišnji poklon od 80.000 nomizmata, što je bila posledica zadnjeg mira, i sačekao njegov povratak, pa je onda, obavešten da rat s Perzijom još traje, digao svu vojsku i pao između Sirmija i Singidunuma. Tu se spremao da počne dizati most na Savi, ne samo da bi lakše delovao prema Sirmiju, nego i da bi imao povoljniji prelaz u vizantisko područje. Na grčke proteste odgovarao je, da to podizanje nije upereno protiv njih, nego protiv Slovena, koji ne ispunjavaju prema njemu uzetih obaveza; – ali da će svakog, ko bi pokušao da ga ometa u tom poslu, smatrati kao neprijatelja. Ne mogući mu se odupreti Grci su pasivno posmatrali rad. Kad je most bio gotov Avari su izašli s pravim zahtevom tražeći predaju grada. Svesni da je Sirmij vanredno važno strateško mesto za romejsku vojsku, koja se u njemu može pribrati i iz njega počinjati akcije bez opasnosti prelaza preko reke, oni žele, da to mesto dobiju u svoje ruke i s tim i stvarno jemstvo za svoju sigurnost. Oni znaju vizantisku nepouzdanost prema ranijim narodima na ovom području i, poučeni iskustvom, neće da dožive njihovu sudbinu. U Carigradu se, pored sve nezgode opšteg položaja, nije moglo na to pristati. Pad Sirmija značio bi mnogo više nego pad ma kog drugog grada u unutrašnjosti. Ne samo da se ruši jedna jaka brana carevine, nego, što je još gore, njene slabosti postaju očevidne, gubi se strah od njene snage i severna plemena na granici počeće da idu za avarskim primerom. "Voleo bih mu dati", kažu da je rekao car Tiberije, "jednu od dve moje kćeri, nego grad Sirmij." Nemajući vojske, a željan da spase grad, posla nekoliko viših i manjih zapovednika, da iz Ilirika i Dalmacije s tamošnjim posadama pokušaju pomoć. Obratio se i Langobardima. Avari su, međutim, podigli još jedan most s druge strane, i varoš tako potpuno otsekli. Taj drugi most bio je vrlo verovatno podignut na kanalu cara Proba, koji je bio sproveden od Jarka do Kupinova i koji je od Srema pravio neku vrstu ostrva. Grad se hrabro držao, sve dok mu nije počelo nedostajati hrane; a onda, ostavljen bez pomoći, teško namučen glađu, morade da se preda, 582. godine. Sa Sirmijem, "preslavnim gradom", kako vele savremeni Vizantinci, pala je prednja romejska kula na severnoj granici, najvažniji mostovni branik za prelaz Save, i tim padom stvorena je prva rupa na bedemu carevine.

Slovenska plemena, krenuvši u onako velikom broju u Vizantiju, nisu bila mnogo pometena avarskom akcijom protiv njih. Njihovi glavni odredi čak se ne htedoše ni vraćati dok ne svrše ono, što behu naumili. Ovog puta, u unutrašnjosti ni od kog nesmetani, oni pljačkaju široka vizantiska područja, i to, kako veli savremeni Jovan Efeski, jedan jermenski pisac, "čitavu Heladu, tesalske i tračke pokrajine" i "zauzeše mnoge varoši i gradove". Važno je, međutim, da oni ne napuštaju odmah zemlju, u koju provale, nego da tu počinju prezimljavati i ostajati "kao u svojoj zemlji". Isti pisac izrično kazuje, kako Sloveni u Vizantiji "stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom području;" dalje, da "do današnjeg dana (to je godina 584.) stanuju, sede i počivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, pleneći, ubijajući i paleći; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja i naučili su ratovati bolje od Romeja." I ako te reči ne treba uzeti doslovno, jer sam kazuje, da su Sloveni bili i isterivani i da, još uvek priprosti, ne izlaze van šumskih predela i da ne znaju za oružje osim kopalja, ipak one kazuju toliko, da se Sloveni počinju privikavati na vizantiske zemlje i da iza pljačkaških upada ostaju i poneki, koji se tu zadržavaju i delomično nastanjuju. Da je to nastanjivanja bilo u primetnoj meri krajem VI ili početkom VII veka vidi se iz jednog detalja vojničkog strateškog spisa, koji se pripisivao caru Mavrikiju. U opisu Slovena i Anta tamo se kaže, kako su ta plemena slobodoljubiva i nikako voljna da robuju ili da neko njima vlada, "a naročito u vlastitoj zemlji." U Taktici cara Lava to se mesto precizira: da je njihova zemlja s one strane Dunava. Znači, dakle, da je s njima bilo iskustva i na drugoj strani reke, gde su čuvali svoje osobine, i ako na tuđem tlu.

Kad je umro car Tiberije (582.) i nasledio ga njegov zet i uspešni vojskovođa u Aziji Mavrikije, severna je granica carevine bila veoma rovita. Sva bolja vojska bila je još uvek zauzeta u bogatim i za carstvo vrlo važnim pokrajinama Male Azije. Osećajući to, varvari postaju sve nasrtljiviji. Ne poznavajući još novog cara hagan beše poslao svoje ljude u Carigrad, da za svaki slučaj sklopi mir. Kod Mavrikija to poslanstvo s početka nailazi na lep prijem i on pristaje da prizna stvoreno stanje, ne želeći novih zapleta. Tu predusretljivost Avari shvatiše kao slabost i uviđajući da je mir preči carevini nego njima, hagan ga je naskoro počeo ucenjivati i spremao se, da svoj stečeni posed još bolje zaokruži. Pokloni, koji mu se šalju iz prestonice, nisu mu dovoljno lepi i on ih vraća natrag; traži povišenje godišnjeg dara sa 80.000 na 100.000 zlatnika. Kad mu Mavrikije to odbija, Bajan 584. prekida ugovor i odmah počinje rat. Njegov napadaj na pogranični Singidunum bio je toliko nenadan, da je zatekao građane van grada, pri poljskom radu. Po napred smišljenom planu Avari su napali sve romejske tvrđave na velikoj dunavskoj arteriji, Singidunum, Auguste i Viminacij. U toj navali oni prodreće sve do Anhijala, naišavši na otpor samo kod singidumskih gradskih vrata. Iznenađeni i donekle uplašeni tim naglim prodiranjem varvara, Vizantinci im poslaše dvojicu izaslanika, bivšeg poglavara Sicilije, Elpidija i careva dvorjanika iz telesne straže Komentiola, da pregovaraju o miru. Osećajući svoju snagu hagan je bio ohol i uzimao je preteći stav, i kad se jedan od vizantiskih poslanika, Komentiol, usudio da odgovori ravnom merom, bio je toliko besan, da ih umalo nije oba pogubio. Posle izvesnog vremena pregovori su ipak ponovo nastavljeni i 585. došlo je do mira popuštanjem Vizantije i primanjem poznatih avarskih zahteva.

Ali stvarnog mira nije bilo. Videći nemoć carevine ni Sloveni ne htedoše da ostanu bez udela u dobiti. Te iste godine, kad Avari sklapaju mir s Vizantijom, po svoj prilici samo za to da se pripreme za nove pohode, javljaju se i Sloveni sa svojim napadajima. Vizantiski ljudi su držali, da su te napadaje neposredno potakli Avari. Stvar nije nemoguća, i ako je malo neobična iza onih upada avarskih na njihovo područje za račun Vizantije. Objasniti se može ili tako, da su i Avari i Sloveni uvideli, da im je mnogo izdašnije zajednički napadati na oslabelo carstvo, nego se trošiti u uzajamnoj borbi; ili da su Sloveni, pritešnjeni i zaplašeni od avarske sile, primili na se dužnost njihovih prethodnica. Upad Slovena, posle mira sa Avarima, došao je neočekivano i imao je, usled toga, s početka uspeha. Prodrli su duboko čak do Dugog Zida, i u opasnosti za prestonicu sam je car organizovao obranu. Poznati Komentiol je, međutim, s tračke strane pripremao čete i onda, jednog dana kod reke Erginije iznenada izvršio napad i znatno potukao neke pljačkaške odrede. Sloveni su ipak ostali u zemlji i Komentiol ih je morao napasti po drugi put kod Adrijanopolja, blizu tvrđave Ansina, gde su bili pod vođstvom nekog Radogosta. Tek tom drugom pobedom bila je Astika oslobođena od Slovena.

U jesen iste godine, 585., krenu se protiv Vizantije i hagan Bajan sa Avarima, možda u pomoć Slovenima. Izgovor ili možda neposredan povod za napadaj bio je u povređenom ponosu Bajanovom. Jedan skitski sveštenik ("bokolabra") učinio je preljubu s jednom od haganovih žena i na begu u Tursku bio je uhvaćen od Vizantinaca i, mesto Avarima, poslat je u Carigrad. Razdražen tom nepažnjom prema njegovoj časti i ličnosti Bajan je odmah otpočeo neprijateljstva, toliko naglo, da njegov poslanik u prestonici, koji beše došao da primi godišnje poklone, nije imao kad da se vrati. Hagan je opustošio svu dunavsku okolinu i zauzeo s nešto otpora veći deo graničnih tvrđava. Car poveri vrhovno zapovedništvo vojske Komentiolu. Za teške prilike Vizantije na Balkanu nema možda rečitijeg svedočanstva od toga, da je cela ta vojska, pribrana u Anhijalu, iznosila tek 6.000 pravih boraca i da se sa tom šakom ljudi imala braniti čitava dunavska linija i svi balkanski klanci! Pa ipak, izvesni vizantiski odredi držahu se vrlo dobro i kod Tomija umalo ne zarobiše samog hagana. Samo, kad je razmer snaga bio i suviše očevidan i u vođe ušao strah, da pri borbi ne prođu vrlo rđavo, nastala je pometnja i zaređali porazi. Avari prodreše u Trakiju, uzeše mnoge gradove i zaustaviše se pred Adrijanopoljem. Uzbuđena prestonica bila je veoma nezadovoljna čitavom organizacijom obrane i u svojim prekorima i posprdnim pesmama nije štedela ni vojno vodstvo, ni samog cara. Pod utiskom neposredne opasnosti brzo je spremljena nova vojska, koja sa uspehom prima borbu i posle poraza Avara čisti Trakiju od provalnika.

Negde u to vreme pada i prvi slovenski pohod protiv Soluna, dugo zapamćen i u narodnoj i u crkvenoj tradiciji onoga kraja. U legendi o sv. Dimitriju priča se, da su jedne nedelje, 22. septembra 586., osvanuli pred solunskim gradom mnogobrojni Sloveni (i tu se ponavlja broj od 100.000), upućeni tamo od hagana. Zadržali su se najpre oko tvrđavice sv. Matrone, a onda su svom snagom jurnuli na grad noseći već spremljene lestvice, da bi mogli uskočiti na zidove. Gradska posada, i ako iznenađena, hrabro se opirala pomagana od građana. Sloveni su već bili vešti ratnoj veštini pri opsadi gradova; imali su sve opsadne sprave, ogromne baliste i čak takozvane kornjače, koje su radi zaštite bile prekrivene najpre suhim kožama, a posle, da se ne bi zapalile, prevučene ponovo svežim kožama volovskim i kamilskim. Bacali su kamenje na grad, kazuje jedan očevidac, koji su bili kao čitavi mali humčići. Ipak nisu uspeli. Hrabrost branilaca bila je velika, a otpor čvrst i sa mnogo dovitljivosti. Posle jednog ispada, čiju su sreću pripisivali zaštitniku grada sv. Dimitriju, Solunjani prilično potiskuju slovenske napadače. Ne nadajući se takvom otporu Sloveni brzo malaksavaju i sedmi dan napuštaju opsadu, da se od Soluna upute prema Grčkoj, gde su pljačkajući prodrli vrlo duboko i gde se zadržavaju sve do 589. godine.

Kad je 591., usled unutrašnjih kriza u Perziji, Vizantija mogla da uspešno završi poslove na toj strani za jedan duži period godina, car Mavrikije odmah prebacuje svoju vojsku u Evropu, jedva dočekavši, da sa dovoljnom snagom obezbedi severne granice i sa sredstvima dostojnim Carevine istupi pred varvare. Lično, kao nijedan vladalac pre njega, krenuo se Mavrikije na dunavsku liniju, da pregleda stanje zemlje i pograničnih gradova i da osmotri vojsku, koja se pribirala oko Anhijala. Iz tog vremena zabeležen je jedan vrlo zanimljiv podatak. Vizantiski vojnici behu uhvatili i doveli pred cara trojicu Slovena, koji uza se nisu imali ništa od oružja, nego samo svoje muzičke instrumente, neku vrstu kitara. Na carevo pitanje: ko su i šta rade u njegovoj zemlji, oni su odgovorili vrlo uopšteno i nimalo verovatno. Oni su kazivali, da su poreklom Sloveni sa nekog zapadnog okeana. Njima je hagan poslao ljude, s bogatim poklonima za poglavice, da bi i među njima mogli kupiti narod za vojsku. Oni su, vele, primili poklone, ali odbili ponudu, izgovarajući se na tegobe puta. Njih trojica su bili poslani, da to saopšte haganu, a on ih je, ljut radi odgovora, silom zadržavao, ne mareći za utvrđeno pravilo međunarodnih odnosa, da su poslanici nepovredivi. Radi toga su oni, čuvši za romejsku zemlju, dobegli u Trakiju. Nose kitare, jer su se u njihovoj zemlji ne zna za oružje; pevaju samo uz lire, a ne uz bojne trube. Caru su se svidele njihove pesme, a divio se razvijenosti njihovih telesa; pa ih lepo ugosti i uputi u unutrašnjost. To naivno kazivanje s pravom je već odavno tumačeno kao neka vrsta šeretluka; pre će biti, da su ova tri Slovena vršila službu uhoda i unapred bila spremna, da dadu, na oči bezopasni, takav odgovor. Iz saopštenja politički važno bilo bi samo to, da su Avari, spremajući se za borbe, tražili da pojačaju svoju vojsku i da se, u isto vreme, smire sa ostalim protivnicima. Sa Langobardima su se, doista, i nagodili 591. godine. Rat se, prema tome, tokom te godine, spremao na obe strane i moglo se misliti, da će biti i vrlo težak i vrlo krvav.

Neprijateljstva su počela 592. god. Car Mavrikije je odbio haganu povišenje godišnjih plaćanja, što je ovaj, verovatno namerno, udesio kao povod za rat. Sa Avarima ratuju i Sloveni, i to, kako po svemu izgleda, kao njihovi podložnici. U legendi sv. Dimitrija izrično se kaže, da je haganu podložan "ceo narod" Slovena (το ινοζ απον). Drugi jedan grčki pisac, Teofilakt Simokata, kazuje, da je hagan "naredio" Slovenima, da mu priprave mnogo lađa, kako bi na njima prešao Dunav. Ovi su počeli svoj posao blizu ušća Save u Dunav. U tom radu ih je, međutim, mnogo ometala singidumska posada, koja je često ispadala iz grada i palila donesenu i pripravljenu građu. Radi toga avarske i slovenske čete opsednu grad. Opsada je trajala kratko vreme; iznenada, sedmi dan, pozvao je hagan svoje ljude da napuste Singidunum. Ovi su naravno, to učinili odmah, ali su naplatili od grada kao cenu za odlazak: 2.000 zlatnika, i jedan zlatom okićen sto i jednu skupocenu haljinu. Pripreme za prelaz Haganove vojske počele su onda na drugom mestu, blizu grada Sirmija, odnosno ispod Mitrovice. Hagan veli, Simokata, "pripremi mnoštvo Slovena da tešu drvo". Kad su lađe bile gotove, on posla jedno odelenje vojske da ide napred i zadaje strah, a sam krenu dalje na istok, prema Bononiji. Vrhovnu komandu vizantiske vojske imao je vojvoda Prisk. Njegove se čete dobro drže, ali slabije brojem moraju ipak, da uzmiču. Hagan osvaja grad po grad, dok najposle ne stiže i pod Driziperu. Posle opsade od nekoliko dana, usled jednog nenadnog ispada gradske posade, njegova vojska naglo uzmače i umalo ne prsnu u beg. Lakoverni svet Srednjega Veka pripisivao je to nekom čudnom priviđenju. Kad su se, pričalo se, otvorila gradska vrata, učinilo se Avarima da bezbrojne grčke falange silaze iz grada i uplašeni tim varvarski vojnici naglo ustuknuše. Jaka volja haganova povratila je ubrzo potrebnu disciplinu i obezbedila mu nove pobede. Hagan potiskuje Priska sa čitave dunavske linije i progoni ga i u unutrašnjost; sve do dobro utvrđenog grada Curula. Da pomogne svom teško pritešnjenom vojvodi car Mavrikije šalje jedno pismo, upućeno tobože Prisku, ali udešeno da pane u ruke Avarima. Car je kao sokolio Priska da izdrži, dok vizantiska flota, koja je tobože već poslata, ne svrši svoj napadaj na avarsko područje, iza leđa haganove vojske. Dobivši to pismo, avarski vođa poveruje u nj, primi mali otkup od Priska, diže opsadu i krenu odmah natrag, da štiti ugroženi domaći kraj.

S proleća iduće godine (593.) posla car Priska ponovo na Dunav, da spreči slovenske upade u Trakiju. Car mu je tom prilikom naglasio, da se neprijatelj sigurno neće smiriti, dok se ne uveri da prema sebi ima opasna protivnika; odnosno, ako se solidnom obranom i utvrđivanjem dunavskih granica ne onemoguće njihovi nasrtaji. Vizantiska vojska dođe do Dorostola potpuno spremna za borbu. Tu stiže Prasku haganovo poslanstvo tražeći obaveštenja, čemu ima da služi taj novi vojni pohod, kad je lanjske godine između njih došlo do mira. Prisk je odgovorio, da se Vizantinci ne spremaju na Avare nego na Slovene i da, prema tome, nema ni govora o povredi mirovnog ugovora. Iza toga, jedne noći, sasvim iznenada, Prisk je prebacio svoje čete preko Dunava i napao slovensku vojsku, koju je vodio Radagost. Napad je bio tako neočekivan, da je sam Radagost jedva izneo živu glavu uskočivši na neosedlana konja. Došavši posle sebi, u sukobu s jednim vizantiskim odelenjem, on je pokušao da im suzbije nalet, ali je i po drugi put morao da se spasava jednim vratolomnim skokom u reku, koju je srećno preplivao. Slovenska zemlja bi poharana, a ljudi razjureni. Dobiveni plen je Prisk uputio u Carigrad, sa pratnjom od 300 vojnika. Na putu, čak na šestom konaku, dakle duboko u unutrašnjosti, napala je na taj karavan jedna jaka slovenska četa i bila bi sigurno ugrabila sav tovar, da nije slučajno došla jedna nova grčka četa prvima u pomoć i tako spasla stvar. Ovaj je slučaj veoma karakterističan za tadašnje prilike na Balkanu i nesigurnost, koja je vladala čak za leđima operativne vojske, u pokrajini najbližoj prestonici; isto kao što je dokaz o slobodi slovenskih četa na vizantiskom tlu i donekle možda o njihovu odomaćivanju.

Prisk je, posle prvog uspeha, nastavio ratovanje. Njegove čete polaze za Slovenima duboko u njihovu unutrašnjost u današnjoj Vlaškoj. Sloveni se povlače u okolne šume i ritove, gde su nameravali navući neprijateljsku vojsku, neveštu tom terenu, i sasvim je satrti. Vizantincima, koji su bili došli u dosta težak položaj, pomože izdaja jednog Gepida. On je doveo Vizantince do položaja jedne slovenske čete i učinio, da su iznenađeni Sloveni morali primiti i izgubiti borbu. Grčki vođa Aleksandar beše udario na teške muke tom prilikom zarobljene Slovene, da bi mu dali potrebne podatke i o ostalim slovenskim odelenjima, ali su mučenici uporno ostajali nemi i nesavitljivi. Gepid, vrlo dobro obavešten o Slovenima, ponudi ponovo svoje usluge. On ode jednom od slovenskih poglavica, nekom Mužoku, obavesti ga o porazu Radogostovom i zamoli ga, da mu dade ljudi i lađa da ih spase. Mužok mu dade 150 čamaca i 300 veslača. S njima Gepid dođe do reke Paspirija, pa ih tu izdade Vizantincima; a odmah za tim sprovede Priskovu vojsku i u Mužokov kraj. Grčka vojska upade tamo onaj dan, kad je Mužok davao daću svom bratu i kad sve zvanice behu izopijane. U samom metežu mnogi od Slovena biše poubijani, a sam Mužok zarobljen.

Car je želeo, da sva ta akcija ne ostane na polovnim merama i s toga neredi, da vojska prezimi na slovenskom području, kako bi odmah s proleća mogla početi ponovo pročišćavanje i leve obale Dunava. Ta naredba izazva pobunu u vojsci. Prisk je i sam mislio, da je mudrije povući se na svoje područje; jedno zbog solidnije ishrane a drugo radi nesigurnosti u tuđoj zemlji, gde su prepadi svaki čas mogući. Mavrikije ga je, radi tih obzira Priskovih prema raspoloženju vojske smenio sa položaja glavnog zapovednika, a na njegovo je mesto postavio svog brata Petra. Haganu je bilo neobično ovo povlačenje vizantiske vojske, pa posla svoje ljude Prisku, da izvide stvar. U isto vreme, on je stao činiti sve pripreme, da on sa svoje strane napane Vizantince; a izdade naredbu i Slovenima da prelaze Dunav. Prisk, obavešten o tom, šalje jednog svog pouzdana čoveka haganu, da ga na svaki način odvrati od te akcije. Hagan je, kao gospodar ovog "celog naroda", izjavljivao, da je Prisk "stupio na moju zemlju i napao na moje podanike", pa je – mesto da brani svoje podanike, zatražio udeo u plenu. Prisk je s mukom nagovorio svoje vojnike, da pristanu na to. Haganu je vraćeno 5.000 zarobljenih Slovena, a on je zadovoljan tim pristao, da vizantiska vojska pređe preko njegova područja. Jasno je, prema ovome, ma koliko inače vesti bile nejasne, da su slovenska naselja, i to ne samo ona na zapadu, oko Save, nego i ona u Dakiji, bila u ovisnosti od Avara; samo su ova istočna, zbog udaljenosti, bila u mnogom slobodnija. Primetili smo, u ostalom, već ranije, da je hagan baš tim dačkim Slovenima slao poslanstva sa zahtevom da mu plaćaju danak i da ih je, kad su oni odbijali, prisiljavao na to. Da su oni, kad god su mogli, izbegavali da mu čine po volji i da je hagan, sa svoje strane njih upotrebljavao kao monetu u svojim računima, nije nimalo neobična pojava ni u odnosima savremenih, a kamo li onovremenih naroda. Car je oštro prekorio Priska radi tog postupka. On je dobro video, da će ovo haganovo posredovanje samo pojačati avarski prestiž kod Slovena. U koliko su se Sloveni ranije i opirali Avarima, oni će sad da se drže s njima nešto iz straha od Vizantije, a nešto s toga, što neposredno osećaju stvarnu i respektovanu snagu Haganovu.

Novo ratovanje na dunavskoj liniji nastavljeno je s proleća 596. god. Vizantiska vojska beše prilično pokolebana u disciplini i nezadovoljna s nekim carevim reformama. Sloveni, oporavljeni od prošlih udaraca, postaju ponovo agresivni i njihove pljačke po Trakiji bivaju i opet česta pojava. Zanimljiv je iz tog vremena opis jednog sukoba između njih i vizantiske vojske. Jedna četa od 600 Slovena, opljačkavši neke gradove, gonila je bogat plen i vodila mnogo zarobljenika. Vizantiski zapovednik, onaj poznati Aleksandar, požuri sa 1000 konjanika, da ih stigne i otme plen. Kad opaziše vizantisku vojsku Sloveni počeše ubijati zarobljenike, ostavljajući samo žene i decu. U isti mah, brzo, od kola sa plenom napraviše svoje bedeme. Vizantinci su se ustručavali da ih napanu, jer su slovenske strele dobro gađale u njihove konje. Aleksandar s toga naredi, da vojnici sjašu i da ličnim junaštvom razbiju neprijatelja. Sloveni su, u jarosti, stali seći i ostale zarobljenike, što je veoma uzbudilo napadače i donelo im najposle pobedu. Međutim, ostala romejska vojska ostade dugo neaktivna. U jednom lovu, bežeći od vepra, vojvoda Petar beše se udario o jedno drvo i povredio nogu, pa je duže bolestan potpuno napustio vojne operacije. U prestonici se verovalo, da on namerno izbegava borbu i da njegova ličnost ne daje dovoljnih garancija za sigurnu obranu carevine. Kad je, direktno prekoren od cara, pokušao nešto življu akciju i prelaz preko Dunava imao je velikih gubitaka i više je štetio ugledu carske vojske tim nego svojom pasivnošću.

Jedna njegova izvidnica od dvaestak ljudi beše upućena preko Dunava, da pre Petrova prelaza reke uhodi slovenske položaje i kretanja. Izmorena i nedovoljno oprezna ta je izvidnica zaspala u jednoj šumi i pala u ruke Slovenima. Da bi spasli glave ti ljudi odadoše Slovenima sve što su znali o Petrovim namerama. Tad vođa Slovena, Pirigost, dođe sa svojim četama blizu reke i spremi zasede u šumama. Kad je vojvoda Petar naredio svojoj vojsci prelaz preko Dunava dočekali su Sloveni prvi odred od 1000 ljudi i potpuno ga uništili. Videvši to vojvoda Petar izdade naredbu, da sva vojska pređe odjednom i da, u punoj snazi, primi napadaj. Sloveni iziđoše da sprečavaju prelaz i iskrcavanje. Ali kiša vizantiskih strela obasu njihov tabor i kad pade Pirogost oni ostaviše bojno polje. Nemajući konja Vizantinci ih nisu progonili, nego se zadovoljiše tim, što su tom pobedom postali gospodari nad obe obale Dunava. Kad su, pribravši se, pošli napred u tuđu i nepoznatu zemlju, romejski vojnici naiđoše na teške neprilike. Naročito ih je mučila žeđ u nekom kraju Dobruče, gde na daleko nije bilo tekuće vode ili jačeg izvora. Jedan čovek, koga su našli da ih povede do kakve reke, sprovede ih do neke bliže nepoznate Helivakije. Kad je vojska polegla da se halapljivo napije vode osuše na njih svoje strele Sloveni, sakriveni u šumama protivne obale, verovatno već unapred spremljeni za taj slučaj. Vizantinci pokušaše da ih potisnu, ali videći se prema upornu neprijatelju u nepoznatom kraju, nesigurni za leđa, a u strahu od kakve nove izdaje, oni počeše brzo da se povlače i nisu se dali zaustaviti sve dok nisu pregradili Dunav. Čitavo Petrovo ratovanje završilo je, prema tom, neuspehom i car je s toga bio prisiljen, da mu oduzme vrhovno vođstvo.

S proleća 598. pribrao je novi vrhovni zapovednik, poznati Prisk iz ranijih ratovanja, izmorenu vojsku u Astici i začudio se kad je video koliko je proređena. Obnovivši je i podigavši joj duh, on pređe s njom Dunav i dođe do Nova. Hagan je i opet zatražio objašnjenje radi tog sukoba, a Prisk mu je odgovorio sa starim pretvaranjem, da je došao s toga, što je tu lov dobar i što je mesto s dobrim vodama i zgodno za jahanje. Hagan je primećivao, da je to avarska zemlja i da Romeji krše mir prelazeći u nju; Prisk je, opet, odgovarao, da je zemlja vizantiska i da on s pravom dolazi tu. Avari su, prema ovom, smatrali sebe kao gospodare područja na kom su stanovali Sloveni i ponašali su se, u ovaj mah, kao pozvani da uzmu na se dužnost njihovih zaštitnika. Radi toga na taj vizantiski upad odgovoriše osvajanjem Singidunuma, čije stanovništvo preseliše na svoje područje. Prisk na to požuri da vojsku približi osvojenom gradu i stiže s njom na dunavski otočić Sigu, oko 30 milja udaljen od varoši, a sam potraži hagana u Konstantioli, da govori s njim povodom toga. Hagan je sedeo na obali, a Prisk je sedeo na lađi i tako su nad Dunavom vodili oštar razgovor. Do sporazuma nije došlo; šta više, hagan je, naljućen vizantiskim prebacivanjem, prekinuo razgovor i besno doviknuo, da će tragom Singidunuma naskoro poći i mnogi drugi gradovi. Posle tog uzaludnog sastanka Prisk naredi svom zapovedniku Guduju, da povrati izgubljeni grad. Ovaj s flotom doplovi pod varoš i spremi napadaj. Avari, u obrani, mesto porušenih bedema postaviše niz bedema od kola, kao Sloveni u prošlogodišnjoj izvidničkoj bici, ali ne mogaše odoleti. Kad je Singidunum ponovo došao u vizantiske ruke, oni odmah počeše podizati zidove i utvrde želeći da grad obezbede od kakva novog prepada. To utvrđivanje dade tobože povod haganu, da u svoj formi objavi Vizantiji rat.

Avarska vojska ovog puta nije upala ni u Trakiju ni u Ilirik, nego mnogo zapadnije, u Istru i Dalmaciju. Ovamo je hagan imao više izgleda na plen, jer su krajevi bili ranije neiscrpeni; a možda se ustručavao i da primi borbu s Priskom oko teških balkanskih klanaca, gde su se Grci bili dobro pripremili. Nezaštićena Dalmacija stradala je mnogo; spominje se, da su Avari i Sloveni tom prilikom razorili na 40 gradova i mesta. Prisk nije mogao sa svojom malom vojskom da spreči tu provalu; poslao je samo oprobanog Guduja sa 2.000 vojnika, da izviđa i uznemirava avarske čete. Izbegavajući vojnički put, na kom bi se morao sukobiti sa glavnom vojskom neprijatelja, oprezan Guduj se sa svojim vojnicima verao kroz klance i s uspehom iznenađivao i robio avarske straže i komoru. Jedna takva pobeda nad ovećim jednim odelenjem Slovena i Avara silno je obeselila papu Grgura Velikog, kad ga je, zabrinuta, obavestio o njoj ekzarh Italije.

Pri borbama na zapadu hagan je hteo da ima i saveznika. Našao ih je u svojim starim prijateljima Langobardima, radi kojih je uputio jedno poslanstvo franačkom kralju upozoravajući ga, da bude u miru koliko sa njim lično, toliko i sa njima. Sa Langobardima zajedno slovenske i avarske čete prodiru u Istru, paleći i pustošeći sve. U julu 600. god. papa Grgur Veliki pišući solunskom episkopu Maksimu kaže mu, da se mnogo brine i žalosti povodom toga, što mu ovaj javlja o opasnostima od slovenskog plemena i to tim više, "jer kroz prolaz Istre počeše već ulaziti i u Italiju." A tešeći ga veli mu sa rezignacijom i sa proricanjem rđave budućnosti, da se ipak ne smućuje sasvim radi toga, "jer oni, koji će živeti posle nas, videće još gora vremena!"

Pred zimu 599., počeo je hagan akciju i na istok. Pošao je na grad Tomi, a Prisk se požurio odmah za njim da grad brani. Ali do veće borbe nije došlo cele te zime. Slabo opskrbljena, romejska je vojska počela da pati od gladi i s proleća, uz časni post, ta njihova nevolja je bila opštepoznata. Iznenađuje, u tom času, jedan retko čovekoljubiv postupak avarskog gospodara. Obavešten o toj junačkoj muci, Hagan je preko Vaskrsa ponudio Vizantincima primirje od pet dana i poslao je gladnoj vojsci dovoljno hrane, da se potkrepi. To je, naravno, znatno delovalo na slabljenje ratničkog raspoloženja. U to vreme poveo je Komentiol drugu vojsku protiv Avara idući prema Nikopolju. Kod grada Jatra dođe do borbe, nenadne po Vizantince i s toga katastrofalne. Komentiol je, izgubivši potpuno glavu u iznenađenju, davao smetene naredbe i znatno je doprineo, da se okrene u beg i ono četa, što je bilo spremno da vodi borbu. U vojsci s toga nasta opšte uverenje, da je on učinio izdaju i namerno upropastio vojsku. U Driziperi mu ne dadoše ući u grad, nego ga dočekaše pogrdama i kamenjem, i on posramljen pobeže u Carigrad. Njegove usplahirene vesti, i izgled begunaca, izazvaše tamo opšte zaprepašćenje. Mnogi, u panici, pomisliše da se spasavaju u Aziju. Car hitno opremi svoju gardu s nešto druge vojske i građana, da čuva Dugi Zid i prestonicu misleći, da će Avari, po staroj navici, dopreti dotle. Oni su doista i bili poterali Komentiola i progoneći ga zauzeli Driziperu, kad odjednom među njima nasta strašan pomor. Samom haganu za jedan dan umre sedmoro dece. To omete i potpuno zaustavi njegovu vojsku.

Carigradski senat odluči da traži mir. Carevo poslanstvo našlo je hagana u Driziperi još teško žalosna, ali sklona za pregovore. Postignut sporazum glasio je da Dunav postane međa između Vizantije i Avara. Hagan je žrtvovao istočne, dačke, Slovene dozvoljavajući Romejima, da u borbi protiv njih mogu prelaziti Dunav. Radi čega je on tako postupio nije danas poznato; ali je vrlo verovatno s toga, što ti Sloveni nisu pokazivali nimalo sklonosti da vrše prema njemu podaničke obaveze. Oni se, očevidno, nisu borili sa Vizantijom za to, da bi primili avarsko gospodstvo; njihova želja bila je uvek da ostanu, koliko mogu, slobodni na sve strane.

Pored svega njegova neuspeha u prošloj borbi i pored svega ogorčenja, koje je vladalo protiv njega i u vojsci i u građanstvu, car i opet imenova Komentiola za vođu na Dunavu. Učinio je to na svoju štetu, jer je sad mržnja sa pobeđenog vojskovođe prenošena i na sama cara. Car je, međutim, učinio to s nadom, da će Komentiol, poučen skupim iskustvom, biti u novim borbama mnogo obazriviji i da će upeti sve svoje sile, da spere ljagu s imena. Mir, koji beše sklopljen sa haganom, car nije hteo da poštuje. Njegova namera beše nepokolebiva, da snažnom ofanzivom odbije varvare što dalje od Carstva i da, osetno kažnjeni, ti narodi iz ruskih stepa zadugo ne pomisle približiti se međama moćne Carevine. U Singidunumu sjedinila se u leto 600. god. Komentiolova vojska sa Priskovom i iz tvrdog Viminacija počela, s ozbiljnim borbama, prelaz preko Dunava. Pod veštim vodstvom Priskovim oni u tri velike bitke ostaše pobedioci; u trećoj i definitivnoj zaglavilo je oko 15.000 varvara zajedno sa nekim od sinova haganovih. Avari uzmakoše u banatske doline prikupljajući nove snage. Prisk pođe i tamo za njima i razbi ih ponovo. Da ih dotuče što jače on posla jedno odelenje od 4.000 ljudi, da pređe čak i reku Tisu i da ih i tamo goni. Taj vizantiski odred naišao je na drugoj obali Tise tri gepidska naselja, u kojima je sve okrenuo pod nož. Uporan, hagan je skupio nove čete ne samo avarske, nego i od drugih podložnih i zastrašenih naroda i plemena, među kojima je bilo mnogo Slovena. I ta nova, na brzu ruku prikupljena, vojska bi razjurena, ostavivši velik broj ljudi kao zarobljenika u napadačevim rukama. U ropstvo pade 8.000 Slovena, 3.000 Avara i 6.200 drugih varvara. Tek tada hagan se reši, da počne moliti carigradskog gospodara za milost prema zarobljenicima i za obzire prema sebi lično. Car Mavrikije primi avarsko poslanstvo i pusti iz Tomija čitavo roblje, a Komentiol se te jeseni vrati s vojne starim i gotovo zaboravljenim Trajanovim putem. Granica je posle toga ostala potpuno mirna.

Za to vreme Carigrad se spremao na strašne krize. Car Mavrikije nije bio nikad mnogo voljen u svojoj prestonici. Već ranije, pri prvom Komentiolovom porazu od Avara, bilo je javnih pogrda protiv njega. Kad je, pred kraj 601. god. nastala u Carigradu glad, car je, pri jednom javnom ophodu, bio napanut ne samo pogrdama, nego i kamenjem. Rat sa Avarima nije bio nimalo popularan. Caru se oštro prebacivalo, da je pristrasan i tvrdica. Publika je protestovala, što on štiti Komentiola, kriva za dva teška romejska poraza, a suviše zapostavlja u stvari zaslužnog Priska. Kad je Mavrikije, posle pobede u Banatu, za glavnog zapovednika vojske mesto Priska postavio svog brata Petra, pod čijim je vodstvom onako ljuto stradala vojska u pohodu protiv Slovena, protesti počeše da uzimaju opasne razmere. Vojska se osećala uvređenom i njena disciplina poče osetno da popušta. Sem svega toga, o Mavrikiju se bio proneo glas, kako nije hteo otkupiti iz avarskog ropstva romejske četnike i kako je hagan, razjaren zbog toga, dao sve poklati.

Smenjivanje Priskovo beše donekle ohrabrilo i utučenog hagana. Čim mu je došao glas, da je opasni protivnik povučen, njegovi ljudi počinju da postaju življi i okupljaju se u području oko Đerdapa. Do Mavrikija dopre glas, kako hagan sprema osvetu i pomišlja čak na jedan pohod na Carigrad. Zabrinut, on naredi Petru, da preduhitri Avare i da ih napane odmah na levoj obali Dunava. Petar se ne usudi da krene ravno protiv Avara, nego uputi jednog svog podzapovednika na avarske podanike Slovene. Guduj, određeni podzapovednik, pređe Dunav i postiže izvesne uspehe. U svom pohodu on je bio pomagan i od Anta, koji se ovog puta javljaju kao saveznici Vizantinaca. I mnogi drugi avarski podanici beže od hagana, više od straha zbog prošle katastrofe, nego zbog novih podviga vizantiskih. Vizantiska vojska, puna nepoverenja prema novom vrhovnom zapovedniku, nije htela sad da prodire dublje u opasne slovenske krajeve i da uopšte ostaje na levoj strani Dunava. Caru se, međutim, činilo, da je preko potrebno iskoristiti prošle uspehe i metež avarskih podanika i naređivao je s toga, da se ofanziva nikako ne prekida i da se ne da daha protivniku. Njegova je naredba glasila, da vojska bezuvetno mora prezimiti na neprijateljskom području i da tim potvrdi uspehe i bude lakše spremna na konačne borbe s proleća. Ali, pokolebana u disciplini, vojska odbi, da se pokori toj naredbi. Na tu upornost vojsku je nagonilo još i to, što zbog gladi nije mogla da se šalje četama hrana iz prestonice, nego im je poručivano, da se snabdevaju plenom od neprijatelja. Na careve ponovne i ozbiljne pozive vojska odgovori tim, što poče otvorenu bunu. Za novog cara među četama bi izvikan jedan od buntovničkih vođa, prosti i surovi Fokas. Pobunu vojske pozdravi nezadovoljna prestonica i odmah se pridruži carevim protivnicima. 23. novembra 602. Fokas bi krunisan, a do malo dana pogibe Mavrikije i pet njegovih sinova. S padom Mavrikijevim napuštena je i njegova ofanzivna politika prema Avarima i Slovenima. On je bio poslednji car Istočne Imperije, koji je na dunavskoj liniji odbijao navale severnih i istočnih plemena, hoteći da državu spase od varvarske najezde.

Novi car, jedan od najobičnijih vojničkih skorojevića, nije imao svoje državne politike, a dobivši vlast putem jednog prevrata svu je svoju snagu trošio samo na to da svoj presto zaštiti od sudbine svog pretšasnika. Kad su se digli Perzijanci tobože da svete Mavrikija, a u stvari da iskoriste trzavice Carstva, nastale na sve strane, "kroz čitav istok, i Kilikiju i Aziju i Palestinu i sve okolne zemlje sve do same carice gradova," kako kaže Dimitrijeva legenda, Fokas napušta severnu granicu, povisuje danak haganu, a svu vojnu snagu prebacuje iz Evrope u Aziju. Tamo stvari idu sve gore i Perzijanci, u jedan mah, postaju gotovo gospodari severnog maloaziskog područja.

U pometenosti, koja je nastala u Vizantiji prilikom promene na prestolu i povlačenja vojske u Aziju, naročito gledaju da se osvete i okoriste susedna avarska i slovenska plemena. Prvih godina Fokasove vlade pominje se jedan veći upad Avara u Trakiju; a do malo učestaše i pohodi Slovena. Slovenske čete prelaze bez napora preko nezaštićenih granica; silaze u pojedina mesta, zajedno sa ženama i decom; i negde vrše pljačke i palež, a negde se i zadržavaju. Avari, za to vreme, šire svoju moć prema zapadu i od 603-610. god. ratuju i osvajaju po furlanskom i mletačkom području ne nailazeći nigde na otpor, koji bi im slomio zalet. Ovo prodiranje varvara, uspesi Perzijanaca, glad, zaraze i lične opačine Fokasove izazvaše nove bune u Vizantiji, koje, istina, skršiše novog cara, ali ne mogoše popraviti sve one zle posledice, koje beše izazvao protekli metež. Početkom oktobra 610. god. Fokas bi srušen i izmrcvaren, a vlast ugrabi glavni vođa opozicije, zapovednik Afrike i jedan od boljih vojvoda u borbama protiv Perzijanaca, čuveni i posle mnogo hvaljeni Hiraklije.

<< Sadržaj >>

Vladimir Ćorović: Istorija Srba
Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<< Sadržaj >>
Sloveni naseljavaju Balkan

Glavna državna briga cara Hiraklija, za čitavo vreme njegove vladavine beše usredsređena u bitnosti na aziska pitanja. Na to su ga nagonile, s jedne strane, teške prilike Carevine u tom kraju, a s druge i lični interesi. On je bio poreklom s istoka, iz Kapadokije; svu je mladost proveo u Maloj Aziji, gde je za vlade Mavrikijeve vojevao s Perzijancima; svoj uspeh protiv Fokasa imao je u glavnom da zahvali afričkim četama i aziskim prijateljima. Sem toga, za Vizantisku Imperiju posed bogatih oblasti Male Azije i Egipta beše jedno od životnih pitanja, naročito radi snabdevanja s hranom pasivnih evropskih oblasti. Najposle, pritisak Perzijanaca i njihovo bezobzirno nadiranje, kao i osvajanje glavnih mesta Male Azije i čak egipatske Aleksandrije (619.), tražili su neodoljivo, da Carevina preduzme energična sredstva za svoju obranu. Radi svega toga car Hiraklije je svoj glavni interes obratio na istok i odmah, od prve godine svoje vlade, počeo tamo vojničke akcije. Zapadni deo Carevine prepustio je, međutim, ako ne njegovoj sudbini, a ono svakako daleko sporednijoj svojoj brizi.

Sloveni su vrlo dobro osećali, da Vizantiska Imperija nema dovoljno vojske, koja bi mogla da spreči njihovo nadiranje na Balkan. Videći, da su granice nedovoljno štićene, Sloveni sa Avarima zajedno prelaze tamo praćeni porodicama; a kako je sve manje bilo vojničkih vizantiskih pokušaja, da se oni silom odbiju, to je tip ovih prelaza postepeno gubio karakter vojničke borbe. S početka, Sloveni idu da pljačkaju; a kasnije, kad je posle čestih pljačkanja plena ostajalo sve manje, oni se počinju zadovoljavati tim, da prosto otimaju i zauzimaju tuđa napuštena polja i njive i da mesto pokretnih uzimaju nepokretna imanja. Kod Slovena bilo je verovatno prebegavanja i prelaženja na vizantisko područje još i s toga, da bi se izbeglo surovostima avarske vlasti, koja je bila vrlo teška. Nesumnjivo stoji, da su prvih godina VII veka njihovi pohodi neobično česti; da najveći deo starih gradova propada tih godina i da se otad o njima gube tragovi. Vesti iz sredine VII veka već jasno govore o jakim i već stalnim slovenskim kolonijama na Balkanu. Proces preotimanja i kolonizacija izvršen je, dakle, u tom vremenu, kad je Vizantija bila sva zauzeta svojim teškim i napornim krizama i borbama na istoku.

Sloveni su bili vrlo ekspanzivni. Njihova naselja hvataju u VII veku od Crnog Mora pa sve do bavarske granice, a sudeći po jačini njihovih četa ne izgleda da su bila retka. God. 611. Sloveni provaljuju u Istru i silno je pljačkaju, a u isto vreme tuku se i po Bavarskoj. Druge slovenske čete haraju po Vizantiji. U Solun se zbeglo mnoštvo porodica iz dunavskih, panonskih i dačkih oblasti, a poimence se spominje stanovništvo iz Niša i Sofije. Solunska legenda sv. Dimitrija kazuje, kako se digao ogroman slovenski narod raznih plemena, Drugovića, Sagudata, Velegezita, Vajunita, Brzita i drugih (od kojih mnoga, sudeći po nazivu, nisu bila slovenska) i kako je opljačkao ne samo unutrašnjost, nego kako je, na čunovima, stigao i oplenio i svu Tesaliju, okolna ostrva, grčke otoke zajedno sa Cikladima, svu Ahaju, Epir, velik deo Ilirika i čak jedan deo Azije, opustošio mnoge gradove i pokrajine i napao najzad i sam Solun. Napad je bio i sa mora i sa suva. Da to nije imao biti prost pljačkaški napad zaključivalo se u Solunu po tom, što su s napadačima bile i njihove žene sa prtljagom, spremne da se nastane tu odmah posle pada grada. Znači, očevidno, da je naseljavanje Slovena već vršeno na taj način i da su, pre te opsade Soluna, sasvim dole na jugu Carevine, drugi neki gradovi, severniji i bliži neprijatelju, već tako prešli u slovenske ruke. Slovenski napadaj na Solun i ovog puta nije uspeo. Slovenski brodari, suviše zbijeni na čunovima, tako su loše manevrisali prilikom opšteg juriša na grad, da se velik deo lađa sopstvenom krivicom izvrtao i izazvao opštu zabunu kod flote. Sam slovenski vođa, Hacon, bio je zarobljen i posle kamenovan. Sloveni ipak ne napuštaju plana da se nekako dočepaju Soluna i pozivaju hogana, da im dođe u pomoć. Hogan se odazvao pozivu, ali tek posle dve godine. On je, priča legenda, pokupio "sva plemena varvarska" sa Slovenima i Bugarima i onda poslao konjicu, da posvršava prethodne poslove i izvrši prepad. Sam je došao pod grad malo kasnije, sa ogromnom vojskom i sa potrebnim spravama za opsadu. Ali je grad i ovog puta uspeo da se spase uporno branjen od svih slojeva stanovništva, a pomognut i od carigradskih vlasti.

U ovo vreme pada i osvajanje Dalmacije. Nesigurnost u njoj već i ranije pokazuje ponajbolje sakrivanje i zakopavanje novca i nakita domaćeg stanovništva. U Naroni nađen je zakopan zlatni nakit jedne hrišćanke s novcima careva od Justina I do Tiberija II, sklonjenim sigurno u strahu od neprijatelja; a u Grabovniku, kod Ljubuškog, bio je u jednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II. Dalmatinski gradovi, s puno starog bogastva, bili su od varvara gotovo po pravilu osvajani, pa rušeni. Stara i ugledna Salona bila je uzeta, po pričanju Konstantina Porfirogenita, prevarom (Sloveni i Avari presvukli su se u odela romejskih vojnika), a po gradskoj tradiciji, zabeleženoj kod Tome Arhiđakona, posle duže opsade (oko 614. god.). Gradsko stanovništvo spasavalo se na susedne otoke kako tu, tako i pri zauzeću Epidaura. Sem Salone i Epidaura stradali su tom prilikom i mnogi drugi gradovi kao Duklja, Narona i Damavijum (u Bosni), a neoštećeni ostadoše jedino Zadar i Trogir. Mesto stare Salone podignut je posle u blizini Spljet; mesto Epidaura Dubrovnik; a mesto Duklje Bar. Čuvena dunavska tvrđava Singidunum stradala je vrlo mnogo tih vremena i potpuno je za uvek izgubila svoje ime. Isto tako i važni Viminacijum i Cibale u Slavoniji i druga mesta. Ovo stradanje gradova upada u oči. Ono je, istina, obična pojava kod svih varvarskih najezda, ali je na našem području bilo i suviše veliko. Sigurno je, da je gradsko stanovništvo pokušavalo samo da brani svoj imetak i da je zbog toga, i radi pljačke, kod napadača pojačan bes razaranja.

Vizantija je upravo u to doba bila najteža pritešnjena od Perzijanaca. God. 614. beše pao u njihove ruke Jerusalim, a 619. i daleka Aleksandrija. Posed Egipta, žitnice carevine, beše ozbiljno ugrožen. Car Hiraklija odluči s toga, da napregne svu snagu protiv toliko ojačanog neprijatelja i da lično vodi vojsku. Da bi se koliko-toliko obezbedio s leđa on nudi Avarima vrlo povoljne uvete, ako pristanu na to, da budu lojalni susedi. Preko poslanika bi ugovoreno, da se Hiraklije i hogan lično sastanu u Hirakleji, na domak same prestonice. U svoj svojoj carskoj slavi, s bogatim darovima, sa bleštećom spremom, car je stigao na zakazani sastanak. Hogan, međutim, beše pripravio zasedu da ga uhvati i Hirakliju je jedva uspelo, da se, prerušen, spase u poslednji čas. Sav njegov bogati carski prtljag ugrabiše Avari. U isti mah haganovi ljudi, iskorišćavaju opštu zabunu, pojuriše prema Carigradu, da ga uzmu prepadom. Sama varoš obranila se bez mnogo žrtava, ali su za to stradala predgrađa sve do takozvanih Zlatnih Vrata. Pustošeći Trakiju vratili su se Avari kućama vodeći mnoštvo roblja (619. god.). Pored svega toga, Hiraklije nije mogao da prekine veze s njima. Opasnost na istoku bila je još veća; a da vodi rat na dve strane Vizantija niti je smela, niti bi mogla. Na muci, Hiraklije obnavlja pregovore s haganom i prima uvete mira, kao da je teško pobeđen. Car je imao da plaća podvostručen prvašnji danak, po 200.000 zlatnika, i još da dade taoce kao jemstvo za mir. Koliko je caru bilo stalo do tog da dođe do sporazuma vidi se još vrlo dobro i po tom, što je među taocima bio i jedan njegov vanbračni sin i jedan sestrić.

Sklopivši mir s haganom Hiraklije se svom snagom baca na Perziju. Osetivši njegovu novu snagu u borbama perziski vladar Kozroje poče da traži saveznike. Našao ih je, prirodno, u Avarima, koji su bili lako gotovi na pogodbu, znajući da Perzijanci nemaju šta tražiti u Evropi. U leto 626. god. imao je biti izveden zajednički napadaj na Carigrad. Perzijanci su trebali napasti prestonicu sa aziske strane, a Avari sa evropske. Sa Avarima su išli i Sloveni sačinjavajući najveći deo njihove flote. Na Petrov-dan te godine stigoše prve avarske čete pred Dugi Zid. Hagan je krenuo sva sebi podložna plemena, Bugare, Gepide i Slovene i sa ogromnom vojskom opsede Carigrad. Sloveni, koji su dolazili Crnim Morem, behu poveli sobom i žene, koje su bile vešti brodari. Jedan deo Slovena pridružio se Avarima, po pozivu, kao neka vrsta saveznika, lakome na bogat carigradski plen. "I zemlja i more napuni se divljih naroda", kaže jedan savremenik; a drugi veli da stiže "besni vihor neprijatelja, bljujući, kao neizmerna pučina, varvarski mulj." 31. jula počeo je opšti juriš. Na jednoj strani napadali su Avari, a na drugoj Sloveni, koji su imali prve redove "golih pešaka", a druge u oklopima. Oni su dovukli i opsadne sprave. Na jednom delu fronta podigli su dvanaest kula, koje su po visini bile ravne gradskim bedemima. Sloveni su još bili dobili zadatak, da na svojim lađama prevoze Perzijance sa aziske obale. Ali slovenski mali čamci nisu se mogli meriti sa vizantiskim bojnim lađama. Sem toga, nastale su za njih velike nezgode, što su Vizantinci primetili da se oni sporazumevaju s Avarima pomoću davanja znakova vatrom, pa su ih varali. Takva jedna prevara odlučila je čak ishod celog preduzeća. Vizantiski Jermeni zapalili su vatre u luci kod Sv. Nikole, a Sloveni, misleći da su to Avari, krenuli su tamo, zapali u zasedu i teško nastradali. Hagan, besan što je zbog toga onemogućen kombinovani napadaj s kopna i mora, pripisujući poraz ne prevari, nego neveštini slovenskoj, dade poubijati i one koji su bili spašeni. Slovenska je pogibija bila strahovita; "usled mnoge krvi zacrvene se morska voda", kaže jedan savremenik. Čitav zaliv Zlatnog Roga, gde je napanuta slovenska flota, bio je pun mrtvih telesa i praznih čamaca. Sloveni posle toga uzmakoše, a zbog njih morade se povući i hogan, porušivši pre kule i zatrpavši rovove. Sloveni su prsli na sve strane, "iako ih," veli jedan izvor, "niko nije gonio". Bilo je svakako više iz straha od Avara, nego od Vizantinaca. Poraz je bio završen 8. avgusta 626. god.

Avarsko-slovenski poraz pred Carigradom stvorio je novu fazu u odnosima između njih. Postupanje haganovo sa Slovenima, na očigled neprijatelju, delovalo je silno na sve koji su sudelovali u borbi. Ogorčenje je, prirodno, pojačavalo i to, što se osetilo da snaga gospodara nije tolika, kolika se njima činila; i što je vizantiska pobeda obustavila sva bogata finansiska sredstva, koja su dotad jačala Avare i osiguravala im prevlast nad ostalim narodima s leve obale Dunava. A svoju prevlast oni su iskorišćavali svirepo. Stare hronike govore o tom sa strašnim primerima. Kad su Huni-Avari polazili protiv koga, piše hroničar Fredegar, oni su napred slali Slovene, a sami bi ostajali pred taborom. Ako Sloveni pobede Avari istrče da uzmu plen; a ako podlegnu oni su im davali pomoć. Zimi bi dolazili među Slovene, da se hrane, da im uzmu plen i da spavaju s njihovim ženama i kćerima. Uz to su im Sloveni davali i drugi danak. Ruska, takozvana Nestorova hronika izrično naglašava, da su Avari "nasilje činili" ženama slovenskoga plemena Duljeba. Čak su slovenske žene zaprezali mesto konja. S toga je razumljivo da sad, kad se javila prilika da se počne raskrštavanje s Avarima, Sloveni ustaju protiv njih. Na području današnje Južne Češke, Austrije i severne Slovenije pobunjeni Sloveni, pod vodstvom jednog franačkog trgovca, Sama, uspeše čak da stvore svoju državu, koja je trajala dve-tri desetine godina. Samu se negde iza 632. pridružio i Drvan, knez Lužičkih Srba, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, koji je dotle bio pod franačkom vlašću. To je najstariji historiski spomen srpskog imena uopšte, koje će se posle javiti i kod slovenskih plemena na jugu.

Protiv Avara ne ustaše samo Sloveni. Posle haganove smrti nastaše među Avarima i Bugarima borbe oko nasledstva. Nije potpuno jasno na osnovu čega su Bugari tražili svoj deo vlasti, ali je to svakako karakteristično za opadanje avarskog ugleda. U tim borbama stradali su Bugari i jedan njihov deo došao je Slovenima tražeći skloništa; pa se posle, ne zna se zašto, uputio u Italiju, u Benevent. Mnogo ozbiljniji bio je pokret istočnih Bugara, Unogundura, koji stanovahu na području od Dnjestra i Azovskog Mora na istok. Odmetnuvši se od Avara, bugarski poglavica Kuvrat ili Kurt uđe u bliže veze sa Vizantijom i sklopi s njom savez. Car Hiraklije napravi čak Kuvrata vizantiskim patricijem. Carevini je dobro došao taj sukob između Avara i Bugara, i ona je novog saveznika zerdno pomagala, da bi mogao istrajati i biti po nju od koristi.

Iako je Hiraklije, malo posle avarsko-slovenskog poraza pred Carigradom, uspeo da strahovito potuče i Perzijance u bici kod Ninive (627.) i da izazove građanski rat kod njih, on ipak nije mogao da na istoku dobije željeni mir. Perzija je bila skršena, i nikad više nije postala ozbiljan protivnik Vizantije. Ali mesto nje javlja se novi i isto tako opasan protivnik; čak, po svom svežem zamahu i velikom verskom oduševljenju, gotovo i opasniji. To su Arapi, zvani Saraceni, sa novim prorokom Muhamedom. Od 630. god. Muhamed postaje neosporan vođ Arapa. Te godine on je u triumfu ušao u Meku, koju je ranije morao napuštati, i njegova vera Islam osvaja naglo sve veće krugove arapskih plemena. Čitav pokret ima koliko verski, toliko isto i politički karakter. Naslednici Muhamedovi sa islamskom verom vrše u stvari i ujedinjavanje arapskih plemena. Arapi osvajaju Siriju, Palestinu, Irak, Zapadnu Perziju, Mezopotamiju posle Egipat i Tripolis, i Islam postaje vera ogromne većine naroda Male Azije. Već pre sredine VII veka nova arapska država, iznikla naglo kao tropski cvet, postade jedan od najvažnijih činilaca u Sredozemnom Bazenu. Zabrinut za sudbinu svojih pokrajina na istoku car je spremao nove vojske. Ali, bolestan, on nema više pređašnje aktivnosti. Kraj velikih borbi, koje su počele između Vizantije i Arapa, Hiraklije nije doživeo; on je umro 641. god., ostavljajući državu pred krupnim zapletima.

Ovo vreme, od Mavrikija do Hiraklija, predstavlja period slovenskog učvršćivanja na Balkanu. Istočna pitanja behu postavljena s više snage, nego zapadna. Na istoku su prema Carevini bile organizovane snage jedne države i jednog pokreta s vođstvom retkih sposobnosti; na zapadu i severu Balkana javljale su se, međutim, čete, koje nisu bile novost i koje s toga ne izgledahu neposredno opasne, i koje svoje ulaženje u zemlje Vizantije ne izvođahu pod jednim vođstvom, s jasnim planom. Borbe između Avara i Slovena činjahu se u Carigradu kao pogodan znak, da ni jedna ni druga strana neće biti posle njih sposobna za veće akcije, i s toga ih puštahu da se krve čak i na svom području pomažući jedne protiv drugih, i to Slovene protiv Avara. Upadi tih četa trajali su već čitav jedan vek, i mada neprijatni, nisu ipak doveli Vizantiju pred nesavladive teškoće; u Carigradu se računalo, da se s njima može, ako i kad zatreba, s nešto napora snage relativno lako i brzo izaći na kraj. Međutim, zahvaljujući svojim velikim masama, Sloveni su uspeli, da se rasprostru duboko po celom Balkanu, a da se na njegovom severu i zapadu duboko ukorene. Na tom području oni su brzo postali brojem nadmoćniji od urođenika i potiskivali su ove, ili ih vremenom apsorbovali, na svima linijama.

Docniji vizantiski car Konstantin Porfirogenit pripoveda, s nešto legendarnih elemenata, da su za vreme vlade cara Hiraklija počele prve seobe Srba i Hrvata na Balkansko Poluostrvo. Napomenuvši, da su Hrvati došli na jug pre Srba sa severa, gde su im bili najbliži susedi, na granicama franačke države, on kazuje, da su oni bili "dobegli" caru Hirakliju u vreme, kad su Avari zauzeli Dalmaciju i opusteli je. S carevim odobravanjem, i verovatno s nešto njegove pomoći, Hrvati su potisli Avare i nastanili se u toj oblasti. U tom pričanju ima koliko se da proveriti, najviše istine. Pokret Slovena protiv Avara uzeo je vrlo široke razmere i borbe Hrvata s njima čine sastavni elemenat opšte akcije. Nije slučajno ni ono, što se navodi, da su jedna plemena dolazila pre drugih. Očevidno, ništa ne bi bilo manje stvarno, nego verovati, da su slovenske mase u ovo sto godina, što smo im kretanja mogli pratiti, dolazile samo s jedne strane, u jednom pravcu i u isto doba. Mi nemamo nikakvih pozitivnih dokaza, da su Hrvati došli na jug pre Srba, ali da je to moglo biti, o tom nema nikakve sumnje.

I za Srbe je slično pričanje. Dva su brata, kazuje isti vizantiski car, nasledila u vlasti oca; pa je jedan s pola naroda krenuo u Vizantiju i došao sve do Soluna. Otud je i ostalo ime jednog tamošnjeg naselja Srbljija, τα Σερβλια. Posle nekog vremena ti se Sloveni uputiše natrag, ali, prešavši Dunav, predomisle se i zamole cara, preko beogradskog zapovednika, da im ustupi drugu zemlju za nastanjivanje. Car im dade ove od Avara opustošene zemlje: Rašku, Zetu, Neretljansku Krajinu, Zahumlje, Travuniju i Konavlje. Slovenski pohodi do Soluna doista su postojali, kao i njihovo povlačenje na Dunav i preko Dunava. Za Srbe se ne veli, da su se borili protiv Avara, nego da su došli posle njihova pustošenja. Da li su ti Srbi bili ranije u vezi sa Avarima, možda kao njihovi podanici, nema podataka, u pisanim izvorima, ali se to sa mnogo verovatnosti može zaključivati na osnovu njihova geografskog smeštaja. Srpska naselja u Vizantiji neposredno graniče sa oblastima, gde je bila avarska vlast i gde su se u glavnom održavali svi ovi događaji, koje smo napred pominjali.

Sam car Konstantin Porfirogenit naveo je jedno pričanje, koje je nesumnjivo srpskohrvatskog porekla, a sastoji se u ovom: da su Hrvati došli na jug iz Bele Hrvatske, a Srbi iz Bele Srbije, Bojke, odnosno neka njihova plemena sa Visle. Na osnovu arapskih pisaca putnika X veka došlo se do zaključka, da je Bela ili Velika Hrvatska obuhvatala dobrim delom istočni deo današnje Čehoslovačke; a Bela Srbija Galiciju i područje oko izvora Dnjestra i Visle. Vrlo je verovatno, da su i plemena iz tih krajeva, u vezi sa ostalim slovenskim naseljima srednje Evrope, postala aktivnija posle ustanka protiv Avara; i da su stupila i u dogovore sa Vizantijom. Da li je i koliko je bilo Srba i Hrvata na Balkanu i u panonskoj dolini i pre tih borbi ne može se sigurno tvrditi, ali je verovatno. Verovatno tim više, što se i srpsko i hrvatsko ime sreće duboko u Grčkoj, u Tesaliji i Peloponezu, kud ih je bacao talas ranijih pohoda, svejedno da li u manjim ili većim grupama. Po našem mišljenju, slovenske migracije (u koliko ih tako možemo nazvati) išle su tokom čitavog jednog stoleća kroz celo područje tamošnje Rumunije i Mađarske, i sva slovenska plemena iz susednih oblasti, a među njima i Srbi i Hrvati, učestvovali su u njima, prema prilikama, sa većim ili manjim masama. U borbi s Avarima i posle njihove propasti dobili su samo aktivni Srbi i Hrvati veći zamah. Među slovenskim plemenima na jugu ta su dva ubrzo uzela vodeću ulogu.

Na istoku, između Dunava i Balkana, Sloveni, u prvoj polovi