SKENDERBEG BIO SRBIN |
SKENDERBEG BIO SRBIN
Piše:
Slobodan
Jarčević (Odričući se vere, Srbi odbacivali i naciju, a to nije učinio nijedan drugi islamizovani narod)
Pretapanje Srba u druge nacije dešava se od najdavnijih vremena i u mnogim krajevima Evrope. Razmere ove pojave su takve da zaslužuju posebno istraživanje.
Nije razumno ovakvu, pogubnu, pojavu zanemariti, a sve posledice te pojave brzo zaboravljati. Posebno, ne zato što su tradicionalni osvajači Balkana, odlivene srpske saplemenike, koristili za genocid nad preostalim Srbima. Tako su Turci protiv Srba, u ratovima, koristili poturčene (ili islamizovane) Srbe iz Raške, Crne Gore, Hercegovine, Bosne i sa Kosova i Metohije, a Nemci i Hrvati, pored muslimana i pokatoličene Srbe iz Dalmacije, Hercegovine, Bosne, Slavonije i ostalih srpskih krajina.
Svi naši neprijatelji koristili su protiv Srba i poarbanašene Srbe, kojih među današnjim Šiptarima na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji ima veliki broj.
Pretapanje Srba u Šiptare, počelo je već u srednjem veku, dok su Šiptari, kao Srbi, bili hrišćani. O tome piše dr Vladan Đorđević u istorijskom osvrtu: "Arnauti", objavljenom u "Katena Mundi" (Matica Srba i iseljenika Srbije i "Ibarske novosti" iz Kraljeva, priređivač Predrag Dragić Kijuk, 1992):
Slovenska imena, veli austrijski konzul Han, tako su silno rasprostranjena da se nalaze i u najnepristupačnijim gudurama Arbanije. Sloveni su nekad bili najmnogobrojniji stanovnici ove zemlje. Arbanija je bila preplavljena Srbima i Bugarima. Malisori i danas znaju da su namalisorskim visovima stanovali Srbi. Severna arnautska plemena sećaju se svog slovenskog porekla. Hoti, Kastrati i Klimenti znaju da su rođena braća crnogorskim plemenima Kučima, Bratonožićima i Piperima.
Jedini aranutski junak Skenderbeg bio je srpskog porekla. Mirditi imaju predanje da su bugarskog porekla, a u Tirani danas (1912), živi 2.000 Srba.
Austrijski konzul Han navodi da, prema dokazanim granicama prostiranja jezika, izlazi da Sloveni nisu samo osvojili alpijski deo Albanije, nego da oni još i danas (1912) žive u severnom porubu zemlje. Nekad su Sloveni naseljavali i celu južnu stranu aspijskog čvora. Ono nekoliko arnautskih naseobina na severnoj strani alpijskog čvora, obeležava samo narodno predanje u docnijoj arnautskoj koloniji.
Arbanasi su imali dva rasprostranjenija jezika i to ona kojima govore Gege i jezik južnih Arnauta, koji se zove Toske. Tosu toliko različiti jezici da se Gege i Toske, međusobno, ne razumeju.
Austrijski konzul Han, s nemačkom savesnošću i primernom izdržljivošću, dugo je radio da pronađe svaku sitnicu, korisnu za karakteristiku Arnauta, njemu toliko dragih, ali nije našao ni jednu arnautsku junačku narodnu pesmu. Sve što je našao behu nekoliko male ljubavne pesme i nekoliko narodne poslovice."
Dr Vladan Đorđević, prikazuje Albaniju srpskom zemljom, navodi da su njom vladali, pre Nemanjića: knez Vladimir, zatim, Tihomir, Glava, Golem, Slava, Ivica, Mihailo Voisavljević (1077). Mihailo je ustanovio nezavisnost Srpske pravoslavne crkve u Primorju, s vladičanstvom u Baru, više od sto godina, pre nego što će Sveti Sava proglasiti autokefalnost Srpske pravoslavne crkve.
Nedaleko od Skadra na Bojani, sahranjen je srpski vladar iz 11. veka Mihailo i sin mu Bodin, čija država je bila od Cetine i Save do Drima i Prištine, s prestonicom u Skadru.
U tako prepoznatljivoj srpskoj zemlji, Srbi su asimilovani i to od retko naseljenog naroda koji nije imao ni jedinstveni jezik, ni pismo, ni narodnu poeziju. Italijanski književnik iz 16. veka Teodor Spanduci opisao je život Skenderbega, čime nam je ostavio podatke o ranom pretapanju Srba u Šiptare:
"Skenderbeg, čovek lično hrabar, bio je srpskog porekla i bio je toliko zaslužan, da su ga cenili ne samo Arnauti, nego i drugi narodi. Bio je sin Ivana Kastriota, koji je vladao u Maći i Umenestiji. Majka mu je bila Vojislava, kći gospodara Pologa, jednog dela Maćedonije i Bugarske".
U svojim istraživanjima, dr Jovan Cvijić potvrđuje asimilovanje Srba od strane Šiptara u Albaniji:
"Čim su Turci zavladali, većina je Arbanasa primila islam i postala odana turskoj upravi. Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari. Njihova zemlja izvan glavnih komunikacijai, u tursko vreme, zapuštena, nije pružala dovoljno sredstava za život. Okrenuli su se na istok i počeli naseljavati plodne doline.
Pod uticajem prevlasti Arbanasa, Srbi u Albaniji su islamizirani i poarbašeni, izuzev jednog dela u oblasti Golog brda, na levoj obali Crnog Drima i onih koji su prebegli u unutrašnjost Balkana".
Šta da zaključimo o srpskom, lakom, odrođavanju? Možda da se podsetimo da li se to odrođavanje dešava, i u kojoj meri, kod drugih naroda.
Kad su Turci prešli na islam, uzimajući ga od Arapa, ostali su Turci; kad su Šiptari prešli na islam, ostali su Šiptari; kad su Iranci prešli na islam, ostali su Iranci; kad su Kurdi islamizovani, ostali su Kurdi, kao i Čečeni i mnogi drugi narodi. Među Arapima ima mnogo pravoslavnih i katolika, ali su Arapi, kao što su to i Arapi muslimani.
Samo Srbi, kad pređoše na islam, ne želeše više da se zovu Srbima!
--------------------------------------------------------------------------------
PRAVDA SILE I SILA PRAVDE
Piše:
Srđan
Volarević (Za Zapad, pravda je pobeda, pobeda je sila, a moć se ne može dokazati bez potčinjavanja - svrha volje je u moći. Za Srbe, pitanje pravde je moralno pitanje, moral se zadobija istinom - pravda nije moguća bez božanskog u sebi)
Sve se zna. Zna se da su na tlu Kosova i Metohije i Dečani i Gračanica i Pećka patrijaršija i mnoštvo starih srpskih crkava koji na svojim zidovima čuvaju stotinama godina likove starih srpskih vladara i srpsko pripadanje hrišćanskim narodima; zna se da su ostaci najstarijih srpskih gradova i počeci srpske urbane kulture upravo na Kosovu; zna se da je hrišćanska čast Evrope odbranjena, ne kod Lepanta, nego na polju Kosovu, pod srpskim barjacima; isto tako zna se za onu poveliku šupljinu u teoriji germanske istoriografije o ilirskom poreklu Šiptara, kao što javnom znanju nije uskraćeno ni to da je na početku Drugog svetskog rata s Kosova i Metohije šiptarskim terorom bilo oterano preko 120.000 Srba, a istom prilikom iz Albanije naseljeno preko 70000 albanskih Šiptara; takođe nije nepoznat ni zakon mlade komunističke Jugoslavije koji je prognanim Srbima zabranio povratak na Kosovo i Metohiju; isto tako nisu usferama funkcije ni pritisci za iseljavanje Srba u periodu posle Drugog svetskog rata, do dana današnjeg, a čime se samo potvrdila oprobana šiptarska praksa iz prethodnih vekova, kako je to svedočio Dimitrije Bogdanović.
Ko još od Srba ne zna za nesrećnog Martinovića, ritualno kažnjenog šiptarskom rukom zato što je živeo na svojoj zemlji, a Slovenac Stane Dolanc ga je, kao visoki funkcioner slovenačko-hrvatske Jugoslavije, zbog toga izložio šikaniranju, ponižavanju, blaćenju, da bi danas, od sve te simbolične stradanije Srba na Kosovu i Metohiji imali jedino sliku Miće Popovića.
Tu je istina, eto, gola, jednostavna, neposredna, prosta ko pasulj. A za pravdu ćemo videti.
Mi smo Srbi, po tradiciji, po istoriji, pa i po savremenom vaspitanju i obrazovanju, podizani tako da je naš misaoni aparat, naša osećajnost, naša svest o nama samima i o svetu zasnovana na bliskoj, čak srodnoj i međusobno uslovljenoj vezi između istine i pravde. I kada ustanovljavamo pravo na život, ili kakvu vrednost, onda posežemo za tim adutima, pred sobom i pred drugima.
Međutim, istina i pravda bili su na srpskoj strani i u Dalmaciji i u Lici, Baniji i Kordunu, u Slavoniji i Baranji - a danas tamo Srbima nema života. Posle velikog izgona Srba avgusta 95. ona šaka Srba što je, posle sistematskog vređanja i maltretiranja, mogla da se vrati, vratila se na svoju zemlju, kao starci, da ostvari pravo na smrt, u istini i pravdi. A nije da se nije znalo da su srpsko-hrvatski odnosi pod hipotekom prve endehazije, ili pod senkom velikog hrvatskog zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu; nije da se nije znalo da su te zemlje istorijski i etnički upravo srpske zemlje i znalo se da Srbi nisu okupatori, ponajmanje agresori sa imperijalnim ciljevima. Ali kada je američki ambasador u drugoj Endehaziji, Piter Galbrajt, avgusta 95. seo na čelni hrvatski tenk, sve to znanje, u istini i pravdi, postalo je tričava stvar.
I ako se tada nismo opametili, posle te velike naše nesreće, evo nam sada prilike, pred Kosovom i Metohijom, dok osovina Berlin-Vašington ponovo zahuktava, pokreće, ubrzava zamajce protiv Srba. Ili ćemo shvatiti, ili će to neko drugi za nas razumevati, da se upravo na našem srpskom tlu, na srpskoj zemlji odigrava čeoni sudar dva različita, štaviše dva dijametralno suprotna shvatanja istine i pravde. Onaj što nam, potkrepljen plutokratskim poimanjem sveta, dolazi sa Zapada, jedan je način, a onaj drugi, možda nigde drugde tako jasno nije rečen kao u srpskoj junačkoj pesmi "Uroš i Mrnjavčevići". Kao čisto hrišćanski nalog pred obrazlaganjem pravde, pred nas se ono postavlja isključivo u strahu pred grehom, dok vašingtonska plutokratija, za stvar pravde, kao vrhovni kriterijum ima isključivo silu. Odnosno, na pravu sile gradi iste one temeljne vrednosti koje, u našem srpskom slučaju, proistohode iz pravde. Stoga tolika zapadna galama oko ljudskih prava, posebnih statusa, oko specijalne autonomije za Šiptare - jer sila još tu nije sprovedena, na način kao što je to učinjeno nad Srbima u drugoj Endehaziji, pa više nema potrebe za izazivanjem sile.
Za Srbe jemstvo pravde je u istini, što je odraz čisto religioznog duha, onako kao što je i traženje istine ravno putu vere. Dok Zapad, na osovini Berlin - Vašington, pravdu ustanovljava samo i samo pobedom, kao u instanciji volje koja se, sa svoje strane, ogleda pred samom sobom, a kao što smo upozoreni, svrha volje je u moći. I moć se ne može dokazati bez potčinjavanja, valjda je jasno i vrapcima na grani.
Koliko je zapadno shvatanje pravde zastranilo u odnosu na svoje stvarne izvore, po duhu starogrčke, možemo videti na primeru pravde za Oresta. Naime, kada su Atinjani odlučivali o njegovoj sudbini, presudan glas, kao mera istine, bio je glas boginje Atene. Dakle, po duhu, pravda nije moguća bez božanskog u sebi, na sasvim istovetan način kao što Jevrosima majka moli svog sina Marka da ne govori krivo, "ni po babu ni po stričevima, / već po pravdi Boga istinoga." Uz sasvim nedvosmisleno upozorenje: "Nemoj, sine, izgubiti duše!"
Za Marka Kraljevića i nas, današnje Srbe, pitanje pravde je moralno pitanje, dok osovina Berlin - Vašington kaže da je to pitanje sile. Moral se zadobija istinom, a sili jedino što se može suprotstaviti sila. Bez obzira na ishod, budućnost je na strani onog ko zastupa istinu.
--------------------------------------------------------------------------------
PORUKA DIJASPORI
Piše:
Prof. Dragan
Nedeljković (Sa svečane akademije"Otadžbina dijaspori s poštovanjem i ljubavlju" održane u Zadužbini Ilije Milosavljevića Kolarca u Beogradu, na Veliku sredu, 15. aprila 1998.)
U prestonom gradu Srpskog naroda, u ponositom Beogradu, okupila nas je volja da pojačamo veze između otadžbine i svih Srba u dijaspori. Pokrenula nas je ljubav da potražimo zajednički jezik, ostajući verni našim precima i zabrinuti za sudbinu svoga potomstva. Bez obzira gde se nalazimo, svi mi činimo razuđeno, ali nedeljivo telo srpskog roda. Neka nam i duh bude u jedinstvu!
U burnoj istoriji ovog strašnog veka bili smo, i još smo, "slamke među vihorove". Da ne bismo bili žrtve nemile istorije i potonuli na njenoj vazda uzburkanoj pučini, dragi sunarodnici, moramo biti složni. Samo onikoji su bogati ljubavlju i sjedinjeni njome, oni što veruju, oni što činom potvrđuju svoje zamisli i ideale mogu se odupreti i opakoj sudbini.
Okupljeni u ovoj velikoj nedelji časnog posta, mi vam se obraćamo s porukom ljubavi: neka prestanu srpske svađe, neka umukne mržnja, neka zanemi nepoverenje! Bez obzira gde nas je sudbina bacala i odakle dolazimo, sad gledajmo napred okrenimo list u knjizi našeg dramatičnog života i u buduće služimo samo Bogu, koji je ljubav i nada, pravda i istina, i svome mnogostradalnom narodu, koji je ne jednom vaskrsnuo iz mrtvih, pa će i sada, nadahnut verom i ljubavlju, smoći snage da se preporodi i preobrazi; ali - samo ako se svak od nas preporodi i preobrazi.
Srbin Srbinu ne može i ne sme - biti neprijatelj. Srbin Srbinu vazda je brat, i onda kad drukčije misli, jer svak od nas poučen je sopstvenim iskustvom. Različiti a ujedinjeni - bićemo samo duhovno bogatiji i moralno jači.
Uvažavajući oprečna lična uverenja, u ljubavi prema otadžbini moramo biti jedno telo i jedna duša. A otadžbini se može služiti na svakom mestu. Vi u rasejanju bićete njeni verni sinovi i kćeri: ako negujete i potomstvu prenosite naš divni jezik; ako uzimate iz otadžbine duhovno i kulturno blago, koje vam ona materinski, kao nasleđe, poklanja, a vi ga delite svojoj deci i unucima! - da ne zaborave ko su i šta su.
Budite valjani građani države koja vas je primila, zahvalni što vam je hleb i krov dala. To je vaša nova domovina jer dom vaš sad je tamo. A Srbija je nezamenjiva otadžbina.
Učinićete veliko delo ako gradite trajne mostove između našeg naroda i naroda s kojim sad živite. Učite strani jezik a održavajte svoj, ne zaboravljajući pouku predaka: koliko jezika znaš - toliko ljudi vrediš. Greh je otuđiti se od maternjeg jezika. Negujući oba govora i trudeći se da živite u dve kulture, bićete duhovno bogatiji i moralno iskusniji od drugih. Ta jezička i kulturna dvostrukost - vaše je veliko preimućstvo, kojeg treba da ste vazda svesni. U prilici ste da deci svojoj otvarate široke vidike!
Budite ponositi zastupnici Srpstva u novoj domovini i prenosioci tuđih plodonosnih iskustava u srpsku otadžbinu!
Objašnjavajte ljudima koji vas okružuju istinu o srpskom narodu, koji je zbog velikodušnosti svoje često teško stradao, kao i danas što nepravedno strada. Tražite prijatelje našeg naroda, koji su nam verni sad kad nam je najteže. Prenosite im našu blagodarnost i budite tumači naše ljubavi i našeg poštovanja prema njima, jer su pravedni i ne zaboravljaju nas. Svud u svetu mi prijatelja imamo, ali se nismo dovoljno posvetili negovanju prijateljstava. Na to vas podsećamo i to vam stavljamo na srce i dušu. Naš dug prema prijateljima jeste i dug prema sebi i ugroženom Srpstvu.
Neka vas ne obezglavljuje stravična i prljava propaganda svetskih mas-medija! Objašnjavajte poštenim, a zavedenim ljudima, željnim istine, da novine, televizija i radio često zlo i nepravedno govore o nama, Srbima. A kad čujete pogane laži o svojoj otaybini i o narodu srpskom hitajte da opomenete urednike tih novina, radija i televizije što gaze istinu - pišite im brojna pisma, zovite ih telefonom, učtivo ih opominjite na red i pristojnost, na pravednost i istoljubivost. Mi ne tražimo ništa drugo nego da se o nama kazuje istina, samo istina.
Otadžbina je vaša nezamenljiva mati, ona je kći Božija a Državu su stvorili ljudi. Država Jugoslavija se prema vama i maćehinski ponašala. Stoga mi javno pozivamo državne organe, ministarstva, ambasade i konzulate, ne zaboravljajući ni carinske službenike - da postupaju prema vama mnogo uviđavnije nego dosada, da vam ne stvaraju teškoće u dobivanju državljanstva i pasoša, da vam konačno daju pravo glasa kao deci iste nam otadžbine, da vaša prava izjednače sa vašim dužnostima.
Pred nama je najveći hrišćanski pravoslavni praznik. Neka ova strasna nedelja časnog posta bude za sve nas vreme velikog očišćenja od svega nedostojnog ljudskih bića, dece Božije; neka vam se srca ispune ljubavlju i verom; neka u svim srpskim porodicama i domovima, crkvama i školama, u svim zajednicama i klubovima - pobedu slave, ljubavi zahvaljujući, jedinstvo i sloga.
--------------------------------------------------------------------------------
PONOS SIROTINJE
Piše:
Pavle Cetinski ( Nije slučajno što su posle rata koze postale državni neprijatelj broj jedan)
Uovoj zemlji čak je i sirotinja ponosna", izjavio je nedavno jedan Talijan koji jeposlednjih nekoliko godina prisutan u javnom životu Srbije.
Kako sirotinja može biti ponosna? Kako neko ko živi u oskudici i egzistencijalnoj prikraćenosti može polagati na luksuzne dimenzije ljudskog identiteta kao što je ponos?
Jedan od najvećih ili najveći antropolog, antropogeograf i etnopsiholog balkanskog stanovništva i balkanskih naciona g. Jovan Cvijić fiksirao je ovu specifičnu razliku između Srba i narodnih skupina koje ih okružuju i s kojima je pomešan. Raspravljajući o etnopsihologiji Bugara, Cvijić na jednom mestu kaže:
"Bugari ne cene viteška dela i smatraju ih za detinjariju. Jedan od obrazovanih Bugara, koji je bio u Crnoj Gori duže vremena, pričao mi je sa veselošću u kojoj je bilo humora - inače retkog kod Bugara - kakav su utisak na njega ostavili Crnogorci, ponositii osetljivi na obraz do krajnosti, uz to sa pretenzijama visokog gospodstva, bez obzira na svoju krajnju sirotinju. Bugarin je smatrao za komediju i njihovo držanje i sve što su oni rekli i učinili. Od svega toga on nije ništa razumeo."
Prefinjeni lirik ali i minuciozni psiholog kakav je Miloš Crnjanski nije mogao predvideti fatumsku potrebu Srba da, i u trenucima životnog beznađa i realne potčinjenosti, ne podležu "taktičkom" unižavanju svog ega. Umesto da ga skrate, kako već situacija nalaže, oni ga vole zašiljiti!
U dvadesettrećem poglavlju druge knjige "Seoba" Crnjanski opisuje scenu u kojoj Pavle Isakovič, bivši austrijski a novopečeni ruski konjički kapetan, polaže neku vrstu prijemnog ispita pred generalom Kostjurinom. Na sva hipotetička pitanja, u skladu sa ratnom doktrinom ruske konjice, Pavle je trebalo da odgovori (kako su to lukavo uradili svi oficiri pre njega) da je napad (ataka) univerzalna komanda u svim situacijama. Dakle: "Ataka, ataka, ataka..." Ali...
"A šta bi bila komanda kapetanova, kad bi, pored pehote (pešadije) pred sobom i s boka, i sa leda, pehota spreda propustila i atiljeriju, da puca? Šta bi bila komanda? Čto budet komanda?
A Pavle onda reče, da bi komanda bila: Molitva!
Kad Isakovič to reče, nastade tišina, ali se čuo kikot jednog mladog praporička kijevskago grenadirskog puka.
Kostjurin je bio otvorio usta, razrogačio oči, i nije skidao pogled s Pavla...
Srbin je, međutim, stajao pred njim, voljno, husarski, sa prekrštenim nogama...
Kostjurin nije znao da su ti prosti ljudi, oficiri servijske milicije, osetljivi jako, i bez straha pred silnima i moćnima. Da su bili navikli, očajni, obesni, raspušteni, da opsuju ne samo vladike nego i njihovog mitropolita, pa i grofa Mamulu i grofa Valisa."
Dakle, zašto srpska "sirotinja" ima ugrađeni osećaj za ponos ili zašto je baš sirotinja u srpskom nacionalnom telu najponosnija? Sjajan pledoaje za analizu svakako je esej Ive Andrića o Petru Kočiću odnosno o antropogeografiji Kočićevog zavičaja - Vojne granice i Srba krajišnika:
"U osnovi tog ostentatitivnog (upadljivog) podvlačenja svoje oskudice ne treba nikako tražiti neku askezu. Naprotiv, ona je samo jedno od sredstava borbe i samoodbrane, samo naličje one sile, vlasti i bogatstva koje je okupator, kako jedan tako i drugi, prigrabio isključivo za sebe. U tome podvlačenju svoje oskudice, samo zato da bi što jače podvukao svoju nezavisnost i slobodu, kao neku vrstu svoje sile i bogatstva, ima nečeg tipično kočićevskog i krajišničkog, a donekle i opštebosanskog. Sve je to uslovljeno naročitim okolnostima istorije Bosne, zemlje u kojoj je, pod dve strane okupacije, koje su trajale pet vekova i pod kojima je raja morala razvijati svoj naročiti moral. Po tom njenom moralu, pojam imanja i blagostanja, a pogotovo raskoši i sjaja, postao je, pod takvim uslovima, gotovo nespojiv sa pojmom nezavisnosti, ponosa, pa i samog osnovnog pojma časti. Jedino "na planini i ispod planine", gde je život ubog i do oporosti jednostavan, moglo se živeti ako čovek želi da ostane ono što jeste. To su shvatanja porobljenih, ali neporaženih i ne-klonulih zajednica i naroda, psihologija revoltiranih ljudi koji nalaze ljuto i gotovo sladostrasno zadovoljstvo u tome da budu bez potreba, pa i bez najnužnijeg; i kad već ne mogu da postanu ono što bi hteli biti, onda hoće da budu onošto drugi - njihovi tlačitelji - ne mogu nikad biti: siromasi bogati gordošću."
Iako Andrić, ulazeći upodzemlje problema, i ukrštajući nekoliko nivoa analize (istorijski, socijalnopsihološki, geografski) ukazuje na sasvim mogući odgovor, uočljivo je da je njegov prilaz pomalo pojednostavljen. Nisu "planinski" Srbi ponosni zato što žive na planini pa ih njihova gorštačka sirotinja tera da ponosom kompenziraju svoju neimaštinu, već obratno! Planina je njihov izbor, jer samo na njoj mogu očuvati svoj zavetni identitet, a to je kod Srba PAMĆENJE - svilena nit srpske epske vertikale koja zanavek pominje strašni poraz Kosova ali i slavu i snagu nemanjićkog carstva.
Or'o gnijezdo vrh timora vije
Jer slobode u ravnici nije...
Metafizika Tuarega, dakle, čija vrhovna poslovica glasi: "Ropstvo dolazi s plugom!"
Tuarezi, pustinjski vitezovi, nisu imali stalno obitavalište pa su sebe smatrali apatridima. Zbog toga nisu priznavali vlade afričkih banana-država. Pa su ih ove "mlade nacionalne države" razjurile na sve četiri strane. Naterale ih naprinudne seobe. Zvuči li to poznato?!
Za pet vekova srpske nacionalne tame ravnica (naročito grad-varoš) je bila kobna promaja u kojoj su, da bi opstali, morali da se odreknu svog "pamćenja" (svog mitskog identiteta) i tako pristanu na ono što se danas zove "građanski koncept" i "multietničko društvo" što je bilo predvorje za, najpre versko preobraćeništvoi na kraju narodnosno (nacionalno) otpadništvo.
Gorštački ("sirotinjski") ponos kod Srba ima dakle jednu sasvim realnu, istorijsku i mitsku, duhovnu potku. Njegov izvor je u kosovskom zavetu - prevalenciji duhovnog i moralnog nad materijalnom dimenzijom potpuno izvesnog i neslavnog pojedinačnog ljudskog trajanja. Postoji tu i jedna snažna ničeanska žica, jedan fatalistički zanos i samozadovoljenje svojom sudbinom ma kakva ona bila. Dakle Ničeovo "amor fati" (ljubav prema sudbini):
"Na stvarima ne treba ljubiti onošto je lepo već ono što je nužno i tu nužnost treba voleti."
Ništa tako katastrofalno nije uništilo i razgradilo te aree (regione) srpske duhovnosti i ponosa kao rani, robespjerovski boljševizam KP Jugoslavije i kasniji, filistarski titoizam. Najpre, nisu koze slučajno postale vodeći neprijatelji "socijalizma" i to nijenimalo naivno pitanje. Kad brđanima uništiš stoku (zabranom ispaše) uništio si im poslednji stub na kojem stoji njihova sirotinja, njihova nezavisnost i njihov orlovski ponos. Kasnije, titoizam je postao šalter na kojem se jevtino može kupiti ulaznica za potrošački raj, samo se treba ritualno sagnuti da bi se na tom mestu sahranio ovaj ponos oko kojeg se vrti naša priča.
Nije slučajno titoistička inteligencija srpskog "podrijetla" koja se sada pozicionirala u "građanski" blok izvrgavala ruglu ne samo ideološku zloupotrebu nego i samu suštinu Lazarevog "nebeskog carstva". Jer oni, srpski renegati s malopre pomenutog šaltera (koji su u međuvremenu zamenili novim, ujka Semovim) i nisu Srbi već prosto - Hrvati. I šta bi drugomogli biti oni koji su poreklom Srbi, a sve im je srpsko smešno i Srbima se ne osećaju?
Ali, i takvi "Srbi" imaju svoj "ponos", preobraćenički, koji postoji vekovima i čija je vrednost kokošja - nosi jaja i od njega ima ćara.
Opet, Ivo Andrić:
"Aganagići žive od svog nama (nam, turski: ponos, prim. a.). To izgleda smešno i neverovatno, ali je tako, i to će vam kazati svak u Sarajevu.
Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične šta je upravo taj njihov ponos, na čemu je zasnovan, kuda vodi - ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu, gde su oni jedna od pet prvih porodica i gdenikom ne odgovaraju na pitanja, nego da ih pita na nekom sudnjem danu gde nemaobmane i samoobmane, laži ni uvijanja - niko od njih ne bi mogao dati odgovora. Pa ipak, tako je, taj ponos postoji, ne bi trebaloda postoji ni da se naziva ponosom, jer ponos i nije nego šuplja predrasuda, nadmena oholost i drska varka, ali postoji i naziva se. On je činjenica, štetna, naopaka, oduvek besmislena, a danas apsurdna, ali - činjenica. I ta činjenica - aganagićevski ponos - uticala je iz naraštaja u naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje, tako da im je prešla u naravi da određuje njihove postupke i utiče na postupke drugih prema njima, da i dan-danas u stvari od nje žive. Da, žive, jer oni tu urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine udišu sa prvim dahom, jedu celog života, kao hleb, i ne samo kao hleb nego i kao meso i kao kolač, troše je u uživaju kao raskoš i otmenost koje im svak bez pogovora priznaje, i tako im ona postaje druga priroda, da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz nju svet gleda njih.
Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa, šta je on u stvari i na čemu je zasnovan, onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na čemu nije zasnovan, jer ne postoji u stvari, postoji samonjihova urođena sposobnost da se nametnu, a ta sposobnost ima snagu stihije, ukroćene, u porodične svrhe upregnute, lukavo i bezdušno iskorišćavane stihije."
Pa u čemu je razlika između sarajevskih aganagića i beogradskih titića-kolenovića? Nema je. Oni se, ni jedni ni drugi, ne zamlaćuju "ponosom", oni od njega žive.
SRPSKO NASLEĐE
ISTORIJSKE SVESKE
BROJ 5MAJ 1998.
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/05/article-02.html
|
|