PERO S ONOGA SVETA. Nebo nad Hvarom


PERO S ONOGA SVETA
NEBO NAD HVAROM
Ništa se mnogo nije promenilo: zatvorenih očiju sanjamo kako bi izgledalo u srpskom Trogiru. Zamišljamo srpski Kvarner, srpski Bihać, srpski Neum... srpske brodove u plavom srpskom moru na kojem letuju pravi srpski paradajz-turisti zagledani u prečisto srpsko nebo nad Hvarom. Fali nam samo da nacionalne mape postanu turistička realnost i da doživimo ono što je Fatalna Srpska Pravda - da Hrvati letuju u srpskoj Dalmaciji i konačno progovore svojim maternjim, srpskim jezikom: "Zimmer Frei"
Piše: Petar Luković

Početkom devedesetih, u ono slavno vrijeme Fantomske Velike Srbije koja se u glavama akademika istočno protezala do Tokija, južno do Ohrida i Splita i Vrgorca, zapadno do srpskog Beča a severno unedogled, izgledalo je, prijatelji, da za Srbiju vaistinu nema granica - bio je aktuelan sledeći vic. Dva Srbina, obučena u tradicionalno-planinarsku srpsku nošnju, sve sa šajkačama i zastavama s ocilima, osvajaju Himalaje. Šibaju ih vetrovi, nose ih lavine, Srbi posrću ali se dižu, mogu Srbi i bez kiseonika, metar po metar sve su bliži vrhu. Konačno, dolaze na sam Mont Everest, razvijaju zastavu, grle se i ljube u usta, skaču od sreće, fotografišu... a onda prvi Srbin iz pištolja puca na drugog Srbina koji, u samrtnom grču, zbunjen pita: "A što me ubi, brate?" Kolega mu hladno odgovara ćirilicom: "Tamo gde su srpski grobovi - tamo je Srbija."

Desetak godina kasnije, kad se ispostavilo da se Srbija toliko smanjila da od Srpskog Tokija i Srpskih Gejši nema ništa, da je SAO (Srpska Autonomna Oblast) Paolo još uvek u Brazilu, da Ratko Mladić nije oslobodio Viennu od grupe Ultravox, a obećavao je; da u Splitu još nema Summer Festivala srpske mediteranske glazbe; da je Ohrid, nažalost, dio tzv. Makedonije; da su Vukovar i Dubrovnik pod večitom okupacijom Hrvatske; da se granica Kavlobag-Kavlovac-Vivovitica (Šešeljevim jezikom u kojem nepostojeće "r" preuzima svoj krvavi šarm) pomerila istočno na granicu Šid-Loznica-Kosovska/Titova Mitrovica; da Srbija nema more - a, poznato je, kakvi su Srbi fenomenalni gnjurci i plivači... ovih dana, u novim geografskim okolnostima kad nitko ne zna koje su stvarno granice humorističke Savezne Republike Jugoslavije (šifra: Crna Gora & Kosovo), ponovo prisustvujemo masovnoj medijskoj histeriji prekrajanja granica.

Listovi kao što su Politika ili Glas javnosti, recimo, iz dana u dan bombarduju nas izvješćima da je sasvim moguće, gotovo izvesno, skoro sigurno - da se na Balkanu, konačno, podelimo do poslednje ćelije, Srbi na jednu, Hrvati na drugu, Bošnjaci na treću, Makedonci na četvrtu, Albanci iz milja zvani Šiptari na petu, Bugari na šestu, Egipćani na sedmu stranu... uzmemo, lepo, škare called makaze, izrežemo teritorije, preselimo stanovništvo i Bog da nas vidi!

Preživeli Srbin sa Himalaja (hrvatski: bratoubica) mora da je poskočio od sreće; u Politici je pre nekoliko dana mogao da pročita da je ideja o "naciji-državi" vrlo moderna i aktuelna, da postoji realna mogućnost da se Srbija proširi do Banjaluke, s tim da se braći Hrvatima pokloni ono što je njihovo u hrvatskoj Bosni - iz čega proizilazi da bi Bošnjaci živeli u tzv. Sarajevu i u okolini, u prečniku od nekoliko kilometara, gde bi mogli naveliko da uživaju u sopstvenoj nacionalnoj slobodi/slobi, ne mešajući se sa hrišćanima, blago Muslimanima u muslimanskom getu!

Izjava za Politiku izvesnog istoričara (Nikola B. Popović, gde je B. oznaka za Budalu) da kad se "nacionalna država stvara na svojoj zemlji - da je ona najbolja garancija stabilnosti", govori o novim srpskim nadama za izgubljene/nikad prežaljene teritorije; vaskrsla pomisao u lobanji Nikole Budale Popovića da će Virtuelna Srbija biti country u kojoj će samo Srbi živeti (srećno, predivno, tolerantno) i gde nas neće zajebavati Mađari, Bošnjaci, Albanci, Goranci, Bugari, ono malo preživelih Hrvata u Vojvodini, retki Nemac koji nije ubijen posle Drugog svetskog rata... sve je to reprint plana Dobrice Ćosića o "humanom preseljenju" uoči rata u Bosni, kad je Firer-Legenda skrušenim glasom priopćio da se moramo razdvojiti, jer nikako ne možemo (Srbi & Muslimani) da živimo zajedno, vreme je za selidbu u kojoj Dobrica ne učestvuje jer Dobrica na Dedinju ima ogromantnu vilu koju - razumete - ne može tek tako da preseli, vila je to, bre!

Gledam one mape po novinama i sve mislim na onog u vicu ubijenog planinara na Himalajima; koliko vidim - Srbija se na mapama lepo drži, stigli smo do Plitvičkih jezera, malkice smo uštinuli Gorski Kotar, uzeli deo Istočne Slavonije, vratili dio Krajine, izbili na Jadran kod Zadra, malo osvojili Bosnu, vratili se niže od Neuma na još 20 metara vlastite obale (koliko Srba može da stane na 20 metara? Odgovor: nebrojeno), aneksirali Crnu Goru, od Bugara uzeli šnit teritorije, Makedoncima s pravom oteli srpsku zemlju na kojoj vekovima nelegalno borave... i tako smo se, ne zezam, vratili negde u 1989. kad je pitanje Srpskih Mnogobrojnih Zemalja (SMZ) bilo, de facto, pretvoreno u PMS (Post Menstrualno Srpstvo), s vidljivim tragovima vojnih tampona s krilcima koji upijaju svaki zločin i svaku hladnjaču.

Pomisao da 2001. reprizira Ćosićevu 1989., da, opet, krećemo ispočetka, da prebrojavamo kuće i ljude, decu i kućne ljubimce, da po verskoj liniji gradimo granice - šta ćemo sa ateistima, kome oni pripadaju? - sve to izgleda kao Akutna Patologija; posle stotine tisuća mrtvih, nestalih, pobijenih, bombardovanih, posle miliona onih koji su pobegli u inozemstvo, u pizdu lijepu materinu, daleko od svih - opet nam se nude mape, opet, kao da vidim dr. Radovana koji predlaže da se iznad Brčkog sagrade nadvožnjaci za Muslimane kako ne bi dodirivali srpski etnos bošnjačkim motornim vozilima.

Fašizam, onaj srpski, najgori, nepodnošljivo smrdljivi - obitava Srbijom uvijen u mape, geografije i preseljenja. Nada da će Srbija u miru osvojiti ono što je izgubila u ratu tj. sve što osvojimo u ratu gubimo u miru - čuvena Ćosićeva teza - danas se gaji i zaliva zahtevom da se razgraničimo, izmenjamo, ponesemo u plastičnoj kesi nekoliko stvari, ostavimo kuće i dvorišta i, konačno, među svojim narodom dišemo punim plućima, bez kuće, dvorišta i plastične kese.

Naravno da se granice neće menjati ma koliko Ćosićevi učenici kukali nad tužnim ishodom srpske istorije, nikad Plitvička jezera neće biti u Srbiji, nema šanse da Banjaluka bude deo beogradskog pašaluka, o Dubrovniku mogu samo da sanjaju umorni akademici koji su nekad čitali Momu Kapora; ali ono što jeste Fun - sastoji se u večitoj potrebi da nam se obećavaju Teritorije, hoćemo zemlju, hoćemo gradove, sela, livade, uvale, šume, polja... hoćemo kvadratne kilometre koji su srpski i na kojima mrtvi s Himalaja šapuću: "Ovo je Srbija."

Ništa se mnogo nije promenilo: zatvorenih očiju sanjamo kako bi izgledalo u srpskom Trogiru - da li bi Trogir sličio Budvi? Zamišljamo srpski Kvarner, srpski Bihać, srpski Neum... srpske brodove u plavom srpskom moru na kojem letuju pravi srpski paradajz-turisti zagledani u prečisto srpsko nebo nad Hvarom. Fali nam samo da nacionalne mape postanu turistička realnost i da doživimo ono što je Fatalna Srpska Pravda - da Hrvati letuju u srpskoj Dalmaciji i konačno progovore svojim maternjim, srpskim jezikom: "Zimmer Frei."

www.feral.hr/old/2001/822/pero.html